Termin „civilizacija“ je prvi put zabeležen polovinom 18. veka. Intelektualne elite toga doba tragale su za savršenom rečju koja bi opisala napredak i širenje razuma u svakoj oblasti čovekovog života. Od nauke, preko politike, do svakodnevnog života.
Tokom prosvetiteljstva u određenim naučnim krugovima, i među ljudima iz najvišeg staleža, kreirano je mišljenje da je kultura suprotna prirodi. Da čovek sa svojim društvom napreduje i da se sve više udaljava od drveta sa kojeg je sišao, stao na dve noge i počeo da hoda. Žan-Žak Ruso kritikuje upravo ovu suprotnost koju su neki slavili i ponosili se što je čovek skoro potpuno odvojen od prirode. On društveni napredak, tj. civilizaciju, vidi kao degradaciju čovekovih izvornih svojstava. Ako je francuski filozof još u 18. veku prepoznao loše strane „napretka“ evropskog čoveka, u kom stanju je civilizacija danas? Javno mnjenje u skoro svim delovima sveta bi nam reklo da je čovečanstvo blizu savršenstva, da smo pri kraju putovanja zvanog civilizacija. Da li su okolnosti stvarno takve? Pomoć zaostalim i necivilizovanim narodima – bio je moto država Zapadne Evrope dugi niz godina. Svaki čovek ima potencijal da bude civilizovan samim tim što je čovek. Zašto mu evropski čovek u tome ne bi pomogao? Najveći problem u ovoj „pomoći drugima“ bilo je određivanje šta je to civilizacija i na koji način će se neko civilizovati. Dok su u Francuskoj i Engleskoj civilizacija i kultura oduvek bili skoro pa isti pojam, među nekim narodima civilizacija je bila sve suprotno njihovoj kulturi. Pjer Klastr u svojim delima piše o početku procesa nametanja novog diskursa drugim „zaostalim“ kulturama. Zašto su tolika plemena istrebljena dok su im kulture uništene i zaboravljene? Zato što nisu mogle da prihvate novu kulturu evropskog čoveka koja u svojoj osnovi ima moć. Potreba da se nagomilava materijalno bogatstvo, dok se iskorišćava drugi pojedinac, nije postojala u određenim kulturama. Na nesreću tih kultura došli su u dodir sa evropskim čovekom. Koliko god je industrijska revolucija dobrog donela čovečanstvu, isto toliko je donela lošeg. Mnogo pre industrijske revolucije evropski čovek je imao potrebu sa dominacijom, ali nikada ta potreba nije bila toliko opojna. Od kada je diskurs promenjen i od kada je najbitnija postala moć, zajedno sa novcem, planeta Zemlja se uništava. Duhovno osiromašenje i neljudskost vremenom su preuzeli primat. Civilizacija od tada ide suprotnim smerom od onog koji je zacrtan na samom početku. Čovek živi protiv drugog čoveka, samo zato što je odgajan po drugačijim vrednostima. Čovek se od rođenja primorava da bude nešto što nije, da zaboravi prirodu i da se okrene „civilizacijskim“ vrednostima. Priroda čoveku poručuje, svake godine sve snažnije, da je iskoristio sve šanse koje mu je dala. Upozorava ga poplavama, zemljotresima, visokim temperaturama, itd. Ali čovečanstvo je pored svega lošeg ostalo privrženo dominantnoj evropskoj kulturi. Zato je bitno naglasiti ko je krivac za okolnosti u kojima živimo. Planetu ne uništava „nazadna“ kultura Gvajaki indijanaca, uništava je „najbolja od svih kultura“. Uništava je kultura evropskog čoveka. Okolnosti pokazuju da smo blizu kraja putovanja zvanog civilizacija. Samo što čoveka na odredištu ovog putovanja neće čekati demokratija, bogatstvo, sreća i zelena priroda. Čeka ga anarhija, siromaštvo, očaj i sivi gradovi.
