Često se za nas Srbe kaže da smo pretenciozni, osorni i da kod nas vlada palanački mentalitet… Imamo jednu veoma važnu vrlinu: mi smo hrabri! Pred napad na Srbiju 1915. godine August Fon Makenzen kaže svojim vojnicima: „Vi ne polazite na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv jednog novog neprijatelja, opasnog, hrabrog, žilavog i oštrog. Vi polazite na srpski front i na Srbiju.“ Uprkos našim manama, ne treba da zaboravimo naše vrline! Ali hajde sad što zaboravljamo vrline, nego zaboravljamo i jedni druge! Okrećemo se jedni protiv drugih. Zašto? Prodali smo solidarnos za individualizam. Zaboravili smo deo sopstvenog identiteta. Vekovima Srbe spaja Pravoslavna vera! Da li je ima još uvek? Da li naša srca traže spokoj Pravoslavnog morala ili blještavi besmisao zapadnjačkog materijalizma? Da li smo još uvek Srbi na način na koji su to bile generacije Solunaca, pa i generacije koje braniše Kosovo pred 19 najjačih zemalja sveta? Ili samo govorimo istim jezikom kao ti ljudi?
Zaboga, Srbi, da li ste svesni da ćemo kao nacija nestati pre kraja ovog veka ako nastavimo da robujemo hedonizmu?! Ako nastavimo da od Srbije pravimo rijaliti, ako nastavimo da pridajemo značaj samo materijalnim vrednostima – a sve je to u suprotnosti sa vrednostima naroda koji se nekada borio za slobodu i očuvanje identiteta. A danas to odbacujemo jer je ipak lakše sedeti u fotelji skrštenih ruku i komentarisati živote ljudi koji svoju intimu prodaju javnosti.
Podsećam da je naš narod kroz svoju istoriju uvek imao sigurni putokaz za spasenje duše. Taj putokaz danas ne vidimo, a neki ga se i otvoreno odriču. To je naša kolevka, to su Kosovo i Metohija! Možda ćete pomisliti –to je davno izgubljena teritorija! Ne može biti davno nešto što je večno, ono je uvek, ono je bilo, jeste i biće! A Kosovo je i dalje deo Srbije, deo nas. Nije to samo teritorija! To je mesto najveće koncentracije pravoslavnih svetinja na svetu, to je večiti odjek borbe za slobodu!
Danas pokušavaju da iskoriste taj individualizam kome se lako prepuštamo i nameću nam priču o tome kako je naša stvarnost ta da Kosovo i Metohija ne pripadaju nama. Stvarnost? Misle možda na zločinačku stvarnost izgrađenu na ilegalnoj vojnoj agresiji i etničkom čišćenju? Ili ukazuju na 1999. godinu?
Na istom tom Kosovu koje danas toliko svi zaboravljamo, tamo je preko 120 manastira uništeno. Zašto bi neko uništio tako divnu kulturu jednog naroda? Pored toga što su uništili, tačnije spalili naše manastire, skrave groblja, maltretiraju i ubijaju Srbe koji žive tamo. Zar treba da žmurimo na ovakve zločine i dozvolimo da od naših crkava prave deponije.
Prirodno je da svi želimo mir i stabilnost, ali to je moguće samo ako imamo solidarnost i hrabrost. Jer biramo da li želimo mir robova ili mir slobodnih ljudi? Na grbu Srbije stoji znak koji jasno kaže da Samo Sloga Srbina Spasava. Da li smo danas složni?
Srbi su se opredelili za Pravoslavnu veru jer baštini vrednosti srodne našem etničkom poreklu, a odrekli su se materijalnog i prolaznog, zarad duhovnog i večnog!
Prema tome, nemamo pravo da se predajemo. Nemamo pravo da zaboravimo! Jer Srbi će dobiti Kosovo onda kada ga budu zaslužili, iz tog razloga imamo obavezu da se udostojimo svetinje koja nam je data u amanet, obavezu da je odbranimo! Da budemo generacija koja će vrlinom vratiti slavu ovog naroda! Da budemo generacija koja će podsetiti da je jedina pravedna stvarnost da razvijamo svoje poreklo i onda nam ga niko ne može oteti. I zato, Srbi, čuvajmo ono što imamo.
