Svedoci smo godinama unazad da u srpskom sportu, a naročito fudbalu, postoje isključivo dva kluba. U kom smislu isključivo dva kluba? Podatak da od raspada SFRJ, odnosno od formiranja Fudbalskog saveza Savezne republike Jugoslavije, samo jedne sezone prvak države nije bio ni Partizan, a ni Crvena zvezda, govori da nešto nije u redu. Jasno nam daje do znanja da se „najbolji“ fudbal igra samo u Beogradu. Ključno pitanje je da li nam je to donelo više koristi ili štete? Odgovor je veoma jasan. Povremena učešća Zvezde i Partizana u evropskim takmičenjima, i njihovo mučenje navijača, očajnim partijama koje su, nekadašnji prvak i viceprvak Evrope, neretko prikazivali na travnatim terenima dva najveća stadiona u Srbiji, još jednom upozoravaju da nešto ne valja u srpskom fudbalu već godinama.
Nažalost, srpski sport, koji predstavlja neprocenjivo bogatsvo čitavog naroda, odavno je uprljan i ukaljan politikom. Punih 30 godina se umesto u ulaganja u razvoj sportskih centara širom Srbije, konstatno forsira samo Beograd i samo dva kluba. Crvena zvezda i Partizan suvereno vladaju srpskim sportom. Naravno, ko će biti prvak odlučuje neko iznad njih, neko iznad Fudbalskog saveza Srbije, neko ko je iznad države. Treba da se zapitamo da li nam ovakav fudbalski cirkus treba i da li nam koristi, ali veliki problem je to što ljudi ne posmatraju problem na duže staze.
U vremenu kada je Partizan dominirao srpskom fudbalskom scenom, navijačima i upravi crno-belih nisu smetala nameštanja, potplaćivanja sudija i druge malverzacije. Posle 2012. godine, dolaskom SNS-a i Aleksandra Vučića na vlast, počela je dominacija Crvene zvezde. I upravo tada se javlja jedan od večitih problema srpskog naroda, a to je kratkotrajno pamćenje. Čelni ljudi u Zvezdi sada nemaju ni jednu jedinu zamerku na sistem koji su do juče najžešće napadali, a poenta je da se sistem nije promenio, promenila se samo vlast u državi. Ljudi koji su do juče bili u prašini, sada se nalaze na vrhu. Umesto promene sistema, oni traže vlast koja će im na bilo koji način obezbediti, ne titulu, nego novac. Da ne bude zabune, istu stvar je radio i Partizan. Dok su trofeji i novac bili tu, bili su fenomenalni i savez i vlast, međutim, kada je došlo do promene vlasti, odjednom ništa nije dobro.
Ovakvo višedecenijsko licemerje nikako nije dobro za srpski fudbal, ovakva manipulacija navijačima i ljubiteljima sporta iz dana u dan ubija svako zrno vere u naš fudbal. Vlast gradi nacionalni stadion, za koga? Za reprezentaciju koja se sastavlja prema menadžerskim dogovorima i za igrače koji neće da ginu na terenu kada na grudima nose nacionalne simbole. To je samo još jedan pokušaj da se predstavi da je sve u redu, i način da se po milioniti put operu ogromne sume novca. A onda kada vam na stadion dođu velike reprezentacije poput Nemačke, Francuske ili Španije, oni se neće plašiti vaše igre, jer ona nije na njihovom nivou. A zašto je to tako? Zbog toga što niste ulagali novac tamo gde treba, u razvoj mladih talenata širom Srbije, ne samo u Beogradu. Zbog toga što nečija pozicija u reprezentaciji zavisi od menadžerskog ugovora, a ne od njegovih igračkih kvaliteta.
Tako vam se ljudi koji odlučuju o sudbini srpskog sporta odnose prema jednom od najvećih bogatstava ovog naroda. Ovakve stvari se ne dešavaju u bilo kojoj zemlji, mada nigde ne bi smele da budu opravdane. Ove stvari se dešavaju u zemlji nekadašnjeg klupskog prvaka Evrope u fudbalu, klupskog prvaka Evrope u košarci; u zemlji koja ima 36 puta manje stanovnika od SAD-a, a ima isti broj medalja na svetskim prvenstvima u košarci; u zemlji u kojoj višestruki olimpijski i svetski prvaci u vaterpolu treniraju u bazenima koji su u raspadu; u zemlji u kojoj je rođen i u kojoj je napravio svoje prve teniske korake jedan Novak Đoković. To vam je zemlja koja se ponosi svojim sportom. To je Srbija.
