Ove čudne godine navršava se i pola veka od objavljivanja „Tvrđave“, možda najlepšeg dela, Meše Selimovića.
Meša je „Derviš i smrt“, svoje najveće delo, posvetio supruzi Darki, iako je radnja „Tvrđave“ mnogo bliža njihovom zajedničkom životu. Tijana, glavni ženski lik u „Tvrđavi“, inspirisana je upravo njegovom suprugom. Kao što je i sebe samog mnogo više utkao u liku Ahmeta Šabe, glavnog lika i Tijaninog supruga.
Krije li se već tu nesigurnost koja je Mešu pratila skoro celog života? Kao da se samo četirii godine pre objavljivanja Tvrđave, spremajući Derviša, pribojavao da to neće dobro proći. O Tvrđavi još nije ni slutio, pa za svaki slučaj na prvoj strani Derviša, Darki ispisuje posvetu.
Na Mešino iznenađenje „Derviš“ doseže neslućene visine. Osvojio je Ninovu nagradu i bio predlagan za Nobela. Nakon četiri godine 1970. Meša se odlučuje da objavi „Tvrđavu“, koja pomalo nepravedno ostaje u senci „Derviša“.
Kako je sam govorio: „Tvrđava je svaki čovjek, svaka zajednica, svaka ideologija..“ Zatvoreni u svoje male svetove oduvek gradimo zidove i katkad gledamo ka parčetu neba koje smo za sebe namenili i čudimo se zašto ne možemo više, zašto ne vidimo dalje, ne primećujući debljinu i visinu bedema kojima smo se opasali.
Kroz Tvrđavu i njenog glavnog aktera, Ahmeta, Meša govori o jednom čoveku, balkancu, čija je jedina ideologija ljubav, a vrednost dobro. Ahmet se kao čisto, neokaljano biće, provlači i suočava sa ljudima koje je život učinio surovima. Ljudima koji su okusili svo zlo ovog sveta i koji dalje nastavljaju, gledajući samo lični interes.
Ahmet vodi borbu sa nevidljivim autoritetima, prećutnom poniznošću, bori se da se čuje njegov glas. Glas koji ma koliko bio ispravan i tačan, tada nije smeo da se čuje. Biva suočen sa odbačenošću, samo zato što se usudio da izgovori šta većina misli, ali ne sme da izjavi. Vanvremenska problematika.
U svemu tome počinje da preispituje samoga sebe i ispravnost svoga delovanja. Kako je moguće da je u svemu što misli toliko usamljen. Iz situacije u situaciju iznenađuju ga postupci ljudi koji ne biraju sredstva i koji neretko na jedno oko žmure zarad lične koristi i dobrobiti. Pribojava se da bi i sam uslovljen životom mogao postati jedan od njih.. „U crnom strahu koji nije od neprijatelja, već od nečega iz mene, rodio sam se ovakav kakav sam, nesiguran u sve svoje i u sve ljdsko.“
Ipak, Ahmet se bori da iznađe dobro u ljudima. Traži opravdanja. Bori se protiv nepravde. Međutim, što dalje ide, život ga uverava koliko je usamljen i ograničen, u svojoj dobroti, u svom nastojanju da sve što radi bude ispravno. Shvata koliko je teško sačuvati miran san.
Ahmet je minimalista, njemu za njegovu tvrđavu ne treba skup i raskošan materijal. Samo dve ruke koje osiguravaju zagralj pun toplote, oči koje ulivaju mir i usne koje ljube iskreno. Tijana je centar njegovog sveta, uz nju i dete koje čekaju da se rodi, shvata da u uzavrelom svetu, punom bola i stradanja, nema ništa vrednije od toga što imaju njih dvoje.
Kaže: „Troje nas je, u cijelom svijetu samo troje: moji prsti, njeno tijelo i njegov ujednačeni damar. Nije važno šta se dešava u svijetu, nije važno šta će biti sutra, važan je ovaj čas blaženstva bez misli. Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj, ali ovaj nikada više. Hiljadu tuđih ljubavi biće kao ova, ali ova nikad više… Prvi put znam šta je sreća, osećam je, vidim, mirišem. Cio svijet i cijela vasiona, nas troje. Nikog drugog osim nas nema. I ima sreća. Da li je mogu zadržati? Napolju je proljetna noć, i mjesečina. A ja ne mogu da zaspim, od sreće kojoj nisam tražio razlog. I nisam se čudio što je tako. Kako bi drukčije i moglo bit?“
Ipak vrlo brzo shvata koliko je njegovo malo utvrđenje uslovljeno svetom koji ga okružuje. Uviđa da ne može sam protiv svih i da rizikuje i gubi mnogo više nego što dobija. Bori se da ne uzme zdravo za gotovo stav svog okruženja koje kaže: „Ništa čovjeku nije važnije od svog mira i od sreće koju sam stvori. Zato je treba čuvati, tu svoju sreću, opkoliti je šančevima, i nikome ne dozvoliti da je ugrozi. Niko drugi neka me se ne tiče, život je surov, ljudi zli, i treba ih držati na odstojanju. Neka budu što dalje od svega što je tvoje i što ti je drago.“ Ahmet je uveren da bi svet postao isuviše surov kada bismo zaista svim sredstvima branili ono što je naše i kada ne bismo brinuli o dobrobiti onog drugog. Tada bi uistinu svako bio protiv svih i niko ne bi imao nikoga svog.
Pitanje je zašto je Meša toliko čekao da obavi ovo svoje delo… To će verovatno zauvek ostati nepozananica. Možemo pretpostaviti da su se sve Ahmetove borbe prvo u njemu samom odigrale. Trebalo je vremena da izađe iz svoje tvrđave, da sagleda nepoverljivi svet. U svojim „Sjećanjima“, Meša piše o nesigurnosti koja ga je dugo pratila. Koja je njegovom biću ometala sticanje uvida, prilikom svakog izlaska u stvarnost punu iznenađenja, lepih i onih manje lepih stvari.
Muči li i nas ta Selimovićeva nit nesigurnosti koja se javlja svaki put kada u velikom apsurdu spoznamo nit istine koju većina preskače i pravi se kao da ne postoji. Nije li to nešto što se ni posle pedeset podina nije promenilo u ljudima… Da li je i dalje pravda jedna velika nepoznanica? Da li je dobro nedosegnuta vrlina? Ima li još uveg ljudskog u ljudima? I šta bi sa slobodom življenja i mišljenja?
Živimo li mi to svi u jednoj velikoj tvđavi u kojoj se borimo da izdvojimo parče neba samo za sebe. Preko čijih bedema, obavijenih hiljadu i jednom ideologijom, pokušavamo da se domognemo i živimo za onu jednu, najispravniju od svih… Ljubav.
Jer kako kaže Meša…
„U početku beše ljubav,
U životu mržnja,
Na kraju sjećanje.
A ljubav je ipak jača od svega… Manje je istinito, i manje vjerovatno, ali je plemenitije. I ljepše: tako sve ima više smisla. I smrt. I život.“ I tvrđava.
