Period nakon Hladnog rata, umesto dugo priželjkivanog mira, doveo je do povećanog obima nasilja na globalnom planu. Brojni etnički i verski sukobi, kao i sve češći teroristički napadi doveli su do toga da međunarodna zajednica redefiniše svoje obaveze. Tačnije, zbog pojave masovnog kršenja ljudskih prava, međunarodna zajednica je na sebe preuzela obavezu da obezbedi njihovo poštovanje i umanji ljudske patnje čak i upotrebom vojne intervencije ukoliko je to neophodno. Zbog cilja koji bi takva intervencija trebalo da ostvari, prihvaćen je termin ,,humanitarna’’ u njenom nazivu.
Iako nekima ,,humanitarna intervencija’’ zvuči kao oksimoron, nastala je zapravo kao ideja da se pruži pomoć i zaštita ugroženom stanovništvu. Međutim, u posthladnoratovskom periodu razvija se novo shvatanje humanizma, čiji koreni leže, kako navodi Kostas Duzinas u svojoj knjizi ,,Ljudska prava i imperija’’, u izraženom uplitanju Zapada u unutrašnje poslove zemalja u razvoju i upotrebi sankcija i sile u humanitarne svrhe. Ovo je dovelo do relativizovanja člana 2 Povelje Ujedinjenih nacija i selektivnog poštovanja suvereniteta država. Tako je humanizam od neutralnog, postao izrazito politizovan pojam.
Iz tog razloga je koncept ljudske bezbednosti oštro kritikovan da služi pronalasku legitimiteta za intervencionizam i nelegalno uplitanje međunarodne zajednice u oblasti koje su se tradicionalno smatrale unutrašnjim stvarima država. Zapravo, u nastojanju da ostvare lične interese, intervenišuće države zaboravljaju na osnovni i jedini cilj intervencije – zaštitu i pomoć ugroženog stanovništva – izvrgavajući njen humanitarni karakter.
U prilog tome da partikularni interesi, bilo da je reč o nafti ili smeni režima, leže u osnovi ovih intervencija govori i činjenica da su vrlo selektivno primenjivane. Radi sprečavanja humanitarne katastrofe na Kosovu i Metohiji, sprovedena je humanitarna intervencija čija se nelegalnost često pravda legitimnošću. Slična situacija je bila i sa intervencijom u Libiji 2011. godine. Međutim, krize u Siriji ili Jemenu nisu rešavane na ovaj način, iako je Jemen zahvaćen najvećom humanitarnom krizom na svetu.
Iako je prema rečima Robera Mišambleda nasilje imalo suštinski značaj za zapadnu civilizaciju, bilo da ga je ona sankcionisala, proglašavala nezakonitim i nemoralnim, bilo da ga je zagovarala i sprovodila kao legitimno i pravedno, teško je razumeti kako bi dodavanje nasilja na već postojeću krizu ili sukob trebalo da dovede do mira. Pa ipak, nasilje je uvek kroz istoriju pravdano postojanjem identitetskog Drugog, bilo da je reč o varvarima ili nedemokratskim režimima, dok su ljudska prava postala polje za pronalaženje moralnog opravdanja za intervenisanje.
Stoga, čini se da su padom Berlinskog zida stvorene nove linije razdvajanja između onoga što se sve češće naziva globalni sever i globalni jug, civilizovanih i varvara, superiornih i inferiornih. Zbog toga, civilizovani imaju obavezu da manje civilizovanima pomognu da prevaziđu svoju necivilizovanost. Ali, ukoliko manje civilizovani ne prihvate ovo milosrđe, Duzinasovim rečima, ono se mora nametnuti borbenim avionima i tenkovima.
