Thursday, March 4, 2021
Politika Kratak osvrt na istoriju i problematiku selefističkog terorizma

Kratak osvrt na istoriju i problematiku selefističkog terorizma

“Mi volimo smrt isto koliko vi volite život” je propagandna floskula koju često čujemo od strane najekstremnijih pripadnika vehabijskog pokreta. Sam izraz vuče korene iz sedmog veka, gde jedan muslimanski vožd poručuje neprijatelju da će se boriti protiv vojske “koja ne strahuje od smrti, dok njihova vojska voli život”. Ovu poruku su selefisti, odnosno vehabije, uzeli i stavili u svoj ideološki okvir i dalji modus operandi, koji je u modernom dobu popularizovao Osama Bin Laden (1996) u svom defakto manifestu za delovanje “Declaration of War on the Americans”. Sama radikalna priroda ove ideologije, koja je proistekla iz jednostranog i zlonamernog tumačenja Islama od strane vehabija je sadržana u ovim rečima i pokazala se da takva ideološka podloga predstavlja veliku bezbednosnu pretnju za Evro-Atlansku bezbednosnu sferu, počevši od poznih osamdesetih godina prošlog veka pa sve do danas. Međutim, pre nego što suštinski pokušamo da analiziramo ideološke koncepcije teme selefizma i opravdanosti terorizma sa tog aspekta, moramo da spoznamo istorijski i realpolitički okvir u kojem su naši referentni objekti stavljeni.

Hladni rat i polarizacija u svim sferama društva, često definisana pojednostavljenim tumačenjem ”crvenih protiv plavih” odnosno istoka protiv zapada, koja se širila i razvijala na starom kontinentu je ubrzano nestala prestankom Hladnog rata, čime je pokrenut novi pristup u politikološkim i bezbedonosnim studijama, kako u Evropi, tako i svetu. Bezbednosni izazovi, rizici i pretnje tokom Hladnog rata su bile, sa obe strane, prioritetno definisane na sprečavanju uticaja suprotnog bloka i stvaranju uslova za favorizovanje sopstvene ideologije kroz bilo koji operativni metod i sferu društva suprotne strane. Ovo je u kontinuitetu sprovođeno kako bi se pre svega zadržao izbalansiran odnos snaga između dva suprotstavljena bloka i izvršila prevaga u interesu jedne od strana u sukobu. Krajnji ishod Hladnog rata je bila uspostavljena kratka hegemonija zapadnog bloka, koja se narednih godina polako smanjivala dok se nije ušlo u multipolarni svet, po mišljenju mnogih autora.

Međutim, Evropa i šira bezbedonosna zajednica nije bila pogođena samo ovom naglom geopolitičkom promenom, već se našla i u jednom bezbednosnom vakuumu, usled pojave novih asimetričnih pretnji koje su im, u taktičkom i strateškom smislu, predstavljale nepoznanicu, zbog čega nisu blagovremeno pristupili usavršavanju i prilagođavanju svojih sistema odbrane novonastaloj situaciji, neophodnim za suprotstavljanje novim bezbednosnim pretnjama. U zavisnosti kome su bloku pripadale, većina Evropskih zemalja, u doktrinarnom smislu, pripremale su se, za krajnje simetrične konflikte i očekivane i dobro razrađene pretnje koje bi došle sa druge strane. Situacija u svetu koja ih je zatekla završetkom Hladnog rata se pokazala kao krajnje teška za inicijalno razumevanje novih društvenih odnosa i bezbednosnih pitanja. Na primer, svršetkom Hladnog rata, Rusija je bila u vrlo teškoj i jedinstvenoj političkoj poziciji, uz narušenu unutrašnju bezbednost zbog političke nestabilnosti i rata koji je započeo u Čečenskoj Republici. Ovaj rat je u suštini predstavljao početak jedne negativne tendencije u rešavanju nacionalnih pitanja u zemljama post komunističkog režima, koju je zapad promovisao i oblikovao kroz primenu kombinovanih oblika subverzivnog delovanja kako bi se unutrašnja bezbednosna situacija dovela do kritične tačke ključanja, koja se obično manifestovala oružanim sukobima protiv vlasti u tim regionima. Takođe, jedna od karakterističnih atributa samog rata su bila asimetrična dejstva protiv civilnog i uniformisanog osoblja na prostoru Ruske Federacije, gde je defakto stvoren obrazac po kome će separatisti ili grupe sa određenim ideološkim uverenjima dejstvovati protiv onih država na koje oni gledaju kao neprijateljske, ili gde ove grupe artikulišu određene političke i posebno teritorijalne pretenzije. Evropa je bila inicijalno zahvaćena ovim Kavkaškim scenarijima krvavih građanskih ratova i teritorijalne uzurpacije, a što je bilo evidentno i u slučaju raspada Jugoslavije i posebno konflikta na teritoriji Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija, kao i, u novijem dobu, situacije oko Krima i istočnih Ukrajinskih teritorija na kojima u većini čini rusko stanovništvo. Međutim, građanski ratovi neće biti jedine pretnje koje će uzdrmati Evropu u ovom, novijem periodu.

Pojava učestalog terorizma predstavljaće još jedan veliki i gorostasan problem, a ujedno i stalni rizik predstavljen pred bezbednosne sisteme ranije pomenutih zemalja, koji zauzima primarno mesto u današnjici što se tiče bezbednosnih problema. Postoje više definicija terorizma, i odstupanje između njih je više semantičko ne veliko, a ta definicija glasi da je “teroristički čin korišćenje nasilja zarad postizanja određenih ideoloških i religijskih ciljeva, pritom stvarajući ekstremni strah”.

Ovaj rad će primarno dodirnuti teme vahabističkog terorizma, s obzirom da sama pojava terorizma je veliko i istorijski dugotrajno pitanje koju bi bilo nezahvalno i praktično nemoguće uraditi u trenutnom formatskom okviru. “Nisu sve vehabije teroristi, ali je zato svaki terorista vehabija”, je opšte prihvaćen pristup u definisanju zaštitnih bezbednosnih mera od strane mnogih država na jedan prilično pojednostavljen način, čime je u širem smislu definisana kategorija lica od bezbednosnog značaja, potencijalnih izvršilaca terorističkog delovanja. Izostao je jedan suštinski pristup u analizi ove pojave, koja je, u kasnijem periodu funkcionisanja, pokazala da u strukturi i ideološkoj osnovi, a posebno u definisanju svojih ciljeva i načina njihove realizacije, postoje ogromne razlike unutar samog pokreta. Ova tvrdnja me je naterala da dublje istražujem i informišem samog sebe kako o različitim pravnim školama Islama, tako i o pojavi jedne ideološke koncepcije često nazivane vahabizmom, ili kako pratioci ove ideje sebe vole da nazivaju selefizmom. Po analizi g. Hasana Ali Sekkafa (2005) zaključićemo da su selefije i vehabije, u principu, dva naziva za isti fenomen. On, pored toga što elokventno definiše samu ideologiju kao i da su vehabije i selefi u principu sledbenici hanbelijskog mazheba, iako se po nekim pitanjima od istog razilaze. Takođe, tu je i teza verovanja da postoji spašena grupa, i da su ta grupa upravo oni.

Kraj prvog dela

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

DARA IZ JASENOVCA: TEŠKA PROŠLOST, LAK ZABORAV

„Zajecao sam i još i sad plačem   Jedino grlom, jer očiju nemam,Jedino srcem, jer su suze mačem   Krvničkim tekle zadnji' puta. NemamZjenice da...

On i Njegova Volja – Sažetak*

Ego: „On“ označava čoveka-pojedinca koji je ogoljen od svih tuđinskih uticaja – čist, netaknut, unikatan Ego. Jedino što On...

ЈОВАНУ ДУЧИЋУ

Највећем песнику међу љубавницима и највећем љубавнику међу песницима Из питомог Требиња подно Леотара,Пошао је у свет голобради младић,Чувајућ'...

Izbori za patrijarha SPC: procedura i položaj

Ove godine, 18. februara, organizuje se 46. izbor poglavara Srpske pravoslavne crkve. O načinu funkcionisanja izbora patrijarha i o samom položaju koji...

POSLEDNJI KOMENTARI

Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?