Da li bi ova godina, pored svih svojih specifičnosti, mogla da presudi i dvojici najdugovečnijih vladara u Evropi – Milu Đukanoviću u Crnoj Gori i Aleksandru Lukašenku u Belorusiji? I dok se o sudbini ovog prvog tek odlučuje na izborima zakazanim za 30. avgust budući da svi pokazatelji ukazuju na to da mu je podrška na istorijskom minimumu, situacija u Belorusiji je već dostigla tačku ključanja. Avgustovski izbori u Belorusiji na kojima je Aleksandar Lukašenko prema zvaničnim podacima osvojio preko 80% glasova i tako reizabran po 5 put na mesto predsednika, pokrenuli su talas protesta nezabeležen u dosadašnjoj istoriji Belorusije.
Kao što svi autoritarni režimi liče jedan na drugi, tako je i beloruska vlast na ovo odgovorila već proverenim metodama – organizovanjem kontramitinga i masovnom represijom prema demonstrantima. Tako smo pre dva dana u Minsku mogli da vidimo dve strane beloruske medalje – proteste širom grada protiv Lukašenka, na kojima je prema raznim procenama bilo između 100.000 i 200.000 ljudi, i miting podrške Lukašenku na kome je prema zvaničnim procenama bilo oko 70.000 ljudi. Ispravnost i jednih i drugih podataka treba uzeti sa dozom rezerve jer, sa jedne strane, u takvoj vrsti autoritarnih sistema zvanični podaci retko kada odgovaraju realnom stanju, a sa druge strane, beloruski ministar policije nije imao vremena da nam kao naš na osnovu slika tačno prebroji koliko je ljudi bilo na protestima.
Šalu na stranu, činjenica je da Lukašenko ima veliku podršku jednog dela društva. Međutim, ono što su ove masovne demonstracije pokazale je to da ta podrška zasigurno nije 80%, kako to tvrdi režim i kako pokazuju rezultati izbora. Kako je i sam istakao u utorak na mitingu, njega uglavnom podržavaju stariji slojevi društva koji još uvek pamte negativne efekte tranzicije koji su pogodili veći deo bivšeg Sovjetskog Saveza, ali su usled Lukašenove politike tržišnog socijalizma i postepenog otvaranja tržišta zaobišli Belorusiju. Ovo mu je omogućilo da očuva dobar deo državnih fabrika nasleđenih iz vremena Sovjetskog Saveza, a Belorusi su na početku njegove vladavine imali tu privilegiju da žive mnogo bolje od ostatka nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, i da posmatraju sve pošasti tranzicije u Jeljcinovoj Rusiji koja je bila na ivici propasti.
Kakve je rezultate dala ovakva politika, procenite sami. Nezaposlenost u Belorusiji je u 2019. godini iznosila 4,6% (2011. godine je bila neverovatnih 0,6%), dok je u Srbiji u istom periodu ona bila bila 12.7%. Ukupan beloruski BDP je od srpskog iste te 2019. godine bio veći za ukupno 12 milijardi evra (63 milijarde u odnosu na 51), s tim da treba reći da Belorusija ima 2 miliona stanovnika više od Srbije.
Međutim, kako je u Belorusiji vremenom došlo do smene generacija a Lukašenko nastojao da dobre ekonomske rezultate kruniše sve većom vlašću, tako je i situacija u Belorusiji postajala sve teža. Kako i torta dosadi ako je jedete svaki dan, a u Belorusiji se ista torta jede još od 1994. godine, tako je i nezadovoljstvo usled gotovo nikakvih političkih sloboda postajalo sve veće, naročito kod mlađih generacija, na šta je režim odgovarao sve većim represijama.
Situacija se prvi put ozbiljno zagrejala tokom predsedničkih izbora 2010. godine, kada je Lukašenko u suštini pokazao da je spreman na sve kako bi očuvao apsolutnu vlast. Tada su dvojica, od ukupno 9 opozicionih kandidata, pretučena na sam dan izbora, a ostali su uhapšeni neposredno nakon izbora zbog organizovanja demonstracija. Među uhapšenima su tada bili glavni opozicioni kandidat Andrej Sanikov (koji je na tim izborima bio drugi), zatim novinar Aleksandar Otrašenkov koji je 2011. osuđen na 4 godine zatvora, kao i novinarka Irina Halip koja je osuđena na 2 godine uslovnog pritvora zbog učestovanja na demonstracijama. Najgore je prošao Mikola Statkevič, koji je bio jedan od opozicionih kandidata na tim izborima. Nakon gušenja demonstracija, Statkevič je uhapšen i osuđen na 6 godina zatvora da bi nakon velikog međunarodnog pritiska bio pušten na slobodu, te ove godine bio ponovo uhapšen zbog podrške glavnoj opozicionoj kandidatkinji Svetlani Tihanovskoj, koja je pre par dana bila primorana da napusti zemlju i skloni se u Litvaniju.
Ovih dana u Belorusiji gledamo slične scene koje smo gledali u Srbiji pre nešto više od mesec dana. Krvave glave, suzavci, pucnjevi na demonstrante – s tim da se svaka sličnost ovde završava. Beloruska policija je već ubila dvojicu demonstranata, naša na sreću nije nijednog. Lukašenko Belorusijom vlada 26, a Vučić Srbijom tek 8 godina. Beloruski radnici su ovih dana izašli na ulicu i stali uz demonstrante. Naši radnici su organizovali skup podrške direktoru koji je odgovoran za smrt njihovog kolege. Ove nedelje je 27 beloruskih novinara dalo otkaz u državnim medijima zbog toga što se ne izveštava o protestima. Nama su naši državni mediji puštali fiilm Dzekija Čena u momentima dok su konjica i Žandarmerija patrolirale Beogradom…
Na kraju, kako će se situacija u Minsku odviti ovoga puta, ostaje da se vidi. Da li je Lukašenko spreman da se mirno povuče sa vlasti kao Nazarbajev u Kazakstanu ili će terati do kraja? Ukoliko protesti u narednim danima izgube na intezitetu, ovakav scenario je vrlo moguć. I sam Lukašenko je postao svestan da je na početku kraja svoje vladavine, a o tome kakav će taj kraj biti, odlučuje sam. Međutim, ukoliko protesti nastave da rastu i narednih dana, čini se da će glavnu ulogu voditi Rusija i EU, a koji su njihovi nezvanični stavovi (a oni su mnogo važniji od onih zvaničnih) to verovatno znaju samo dve ličnosti u Evropi – gospodin Putin i gospođa Merkel.
