Moj prvi ozbiljan sastav desio se na poslednjoj godini kod učiteljice. Tema kao i svake godine, stigla jesen, lišće pada, ptice na jug odlaze… Dokle više, mislila sam se… Veći buntovik bejah tad, nego što ću možda ikada više bit’.
Međutim, te godine zadat nam je nešto kreativniji naslov – ,,Jesen sa mog prozora”, pa umesto da opišem dešavanja spolja, koja su, je li, svima očigledna i jasna… Reših da okrenem i opišem svoje unutrašnje procese. Složene i ozbiljne koliko to detinja previranja mogu bit’. Dileme jedne jednaestogodišnjakinje u jesenjem raspoloženju, boje misli, mirisi i osećanja. Pamtim da je to bilo nešto baš kreativno i drugačije, baš sam srećna bila što sam se dosetila da tako pristupim temi.
Sledećeg je dana učiteljica prošla pokraj moje klupe i prokomentarisala da mi nije ocenila rad… Morala je još jednom da pročita, čininilo joj se da sam skroz promašila.
Moj osećaj u tom trenutku…
Otprilike, kao onaj kišan, jesenji dan, koji na trenutak sve jesenje topline zameni sivilom.
Sutradan mi je donela svesku, sa najvišom ocenom, ništa nije prokomentarisala. Nisam čak ni čitala pred svima, a tako sam želela…
Dugo mi nije bilo jasno šta se tad desilo, meni, njoj, mom sastavu… Volela bih da se setim, bar dela tog nečeg, čemu su bila potrebna dva čitanja, da od promašaja postane najviša ocena…
Kad bi taj sastav bio godina, definitivno bi bio ova 2020. Htela sam da je sastavim onako baš po svom. Stavila sam pred nju prevelika očekivanja, htela da iščupam sve zadate teme i pristupim joj kao drugačija ja. Kako sam je samo preforsirala… I kako me je samo zgrabila i vratila i u mestu ukopala i pokazala mi gde mi je mesto.
,,Januar, februar, karantin, decembar…” – kruži, podsmešljivo, ovih dana po internetima.
A zapravo…
→Godina koja je zadala temu k’o i svaka druga
→Iz zgloba iščašen pristup
→Naizgled potpuni promašaj
→Pa još jedno, do duše, tromesečno čitanje
→Plaćanje danka u vremenu
→Naučena lekcija
→I na kraju, prilika da joj se u ova tri meseca možda da i najviša ocena.
Jer nije u temi stvar, nije do godine, do karantina, meseca… Do nas samih je. Do pristupa, do svesnosti.
Hajde, uzmi onu knjigu, najdražu, do pola podvučenu, proživljenu… Iščitavaj! Videćeš potpuno novi smisao.
Promeni naviku, ali je ne forsiraj,
dopusti da sraste kalem, da se primi i postane deo tebe. Započni nova poglavlja, ali ne dramatizuj i ne hitaj… Sve dosadi!
Uradi nešto što nikada nisi, ali starog sebe nikad ne zaboravljaj.
Jer nismo mi lišće koje zeleni, opada i ponovo izrasta. Mi smo grane, mi smo koreni.
Ne kudi godinu, sled dešavanja, zaviri u sebe… Šta to klija dok sve oko tebe vene? Tvoja nova verzija ili stari ti s novim smelostima i iskustvima.
Ne određuj rezultat, pre nego što sudija odsvira kraj. Pa i kad odsvira… Šta… Čeka te nova šansa, novi meč. U jednom uglu ti, takav kakav jesi, u drugom tvoja stremljenja, strahovi, nadanja, ciljevi.
A rundi? Koliko voliš…
Cela nova sveska, da ispišeš, baš sve… Ali baš, baš sve to zamisliš!
Više tekstova na blogu Sanjalica momenti
