Saturday, July 31, 2021
Kultura Umetnički kutak Ime mu beše ljubav

Ime mu beše ljubav

-Usnio sam čudan san. Dugo vremena nisam ništa sanjao. Ali, sad imam osećaj da sam nadoknadio sve besane noći.
-Pa, da počnem!

-Na obali nekog mutnog jezera sedelo je dete sa plavom kosom i bacalo kamenčiće. Svaki sledeći bačeni kamen nije niti najmanje uzburkavalo vodu. Nije se čak ni čuo odjek dodira vodene površine i kamena, iako je detetu povremeno podpadalo pod ruku i veliko kamenje. Eha nije bilo. Zamišljam da je tako i na Mesecu. Za to vreme ja sam samo stajao iza njega u nameri da ga nešto priupitam. Međutim, ono je u jednom trenutku prestalo da baca kamnčiće, i umesto da uhvatim taj zgodni trenutak za svoje pitanje, dete sa plavom kosom, ne okrenuvši se prema meni, poče prvo govoriti:
„Čimegod da se čovek bavi, ali ne mislim ovde na puki posao radi zarade i prževljavanja, nego na njegovo delanje uopšte, to delanje mora biti začinjeno. Ako nema tog malešnog sastojka koji pravi ogromnu razliku, onda džaba sva rabota. Da ne bude ovo nekakva mistifikacija, da pređem konkretno na stvar. Neko će možda i naslutiti o čemu je reč?“
-Ja pomislih, kako li dete ume ovako govoriti, reče li ono, „mistifikacija“?
„Nijedna pojava nema toliko naličja, nijedna nije sposobna da tako olako menja svoje obličje, ništa ne ume da da takav polet. Ženskog je roda, time još više dobija na značaju. Ona nije sve, ali sve bez nje je ništa. Možda se od poljoprivrede, ekonomije, industrije arhitekture, informacionih tehnologija… živi, ali ona život čini podnošljivim. Bez nje umetnost nije ništa drugo do estetika. Možda o njoj najviše možemo naučiti od dece. Ja sam jedno od njih, zato ti to kažem „iz prve ruke“. Ipak je ono čedo bez skrivene namere, bez druge namere. To je ono kad dete ne ume da skrije nešto, da prevari, il’ da izdži a da ne kaže tačno ono što misli. To je ono kad za tajnu deca mogu da čuju da uopšte postoji kao pojava samo od svojih roditelja. Zbog toga je ona u načistijem svom pojavnom obliku tad kad navire kroz nevinost deteta. Ona tad ne biva zamagljena promišlju odraslih, svime onime što joj je kontrateza. Mržnja. Sujeta. Taština. Obest. Laž. Zajedljivost. Požuda. Pohlepa. Bes. Ravnodušnost. Međutim, nije na odmet prepoznati šta to čisti čovekovu dušu? Mnogi često ovde prave grešku. Glavni objekt njene manifestacije nije u glavi, no u srcu. Čim se misli o nj, i traži joj se smisao, ona iščezava i traži novo stanište. Ako je nešto svevremensko i ne traži svoje, onda to nešto se ne može na silu ni ukrotiti. Ne trpi okvire, ali uramljuje najlepše trenutke u životu. Ako nije istinita ona ne postoji. To je onda privid i de jure i de fakto. Zadobiti je može svako ko je daje i umožava. Zato se najbolje servira kada je obostrana. Iskonski ume da zbuni svako pravilo. Preduslov je sreće. Ona može zadocniti, desiti se u pravo vreme ili preodrediti buduće dane. Kroz istoriju ljudi su je pogrešno tumačili, pa su dizali oružije jedni na druge (i još će) radi nje. Pazi! To je velika greška! Ne postoje vrata koja ona ne bi mogda otvoriti. Prihvatljiv joj je svaki epitet koji budi osećaj za lepo. Najbolja je ona verzija kada je najjednostavnija. Kad ne traži objašnjenje. Ma to je ono nešto što može sve!“
„To je kao kad vidiš otmenu ženu i njenu zanosnu figuru, sjaj u očima, tajanstveni pogled, kad se zaljubiš u način kako ona hoda, kako nosi šal. Kada ume da se nosti s tim, kod lepe žene aluzorno je koliko ostavlja bez daha i sama pojava njene siluete. Opojni miris koji ona ostavlja za sobom menja pogled na svet. Najbiža mu je kopija mirisa prirode posle kiše. Velelepne odežde cara Solomona, u svojem punom sjaju, pandam su za ženu koja ima ukusa. Njena elegancija pomešana sa mističnošću u tom slučaju neodoljivo mame. Kada vidiš da ona ima to nešto u sebi, a ne znaš da racionalno objasniš šta je…“
-Začudi me kad čuh kako ovaj malac ovako iskusno zbori čak i o ženskoj ćudi.
-Ne završi mi se misao, kad ono nastavi dalje:
„Molim te, ne zaboravi! Nikada nije pogrešno vrevme za dobro delo, samo se treba usuditi!“
-Dok sam ja, sa „četvoro“ otvorenih očiju gledao dete sa plavom kosom i pomno slušao svaku izgovorenu reč, poput sunđera, nije me toliko opijao zanos lepih reči, koliko mi je značio smiraj duše koje sam plaho osećao. Sve je u meni bilo utihnulo. Kao da mi je telo lebdelo iznad jezera. Bio sam opčinjen nekim nesvakidašnjem mirom, koji je hotimično prožimao svaki pedalj moga tela. Receptori su mi prodisali, moja čula izgubiše karakter pet prostih čula, osetio sam toplinu u predelu grudi, a srce mi je buktilo. Bilo mi je žao što ipak nisam uspeo da vidim oči deteta sa plavom kosom. Ono baci svoj, ispostaviće se, poslednji kamen, ali najveći do tad. Odmah nakon toga, čarobno odjednom sva voda se izbistri. I taman da ga upitam:
„KAKO TI JE IME?“, sve nestade- otvorih oči.

SourcePikrepo

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Александар Петровић – Аца Селтик, ваш и наш рокументарац

Ако музику схватиш као рутину, онда то није рокенрол Обично пред наступ ја мрзим цео свет. Није то зато...

Pitam se

Znaš, pitam se ponekad, kuda ide ovaj svijet. I šta to...

Патријарх Варнава – политика литија

У разговору са људима често можете чути приче како је важно, посебно у време тешкоћа одржати слогу и разумевање међу људима. Ако...

Jezivi prizori u kući porodice Kostić iz sela Sejace

U selu Sejace nadomak Bujanovca, četvoročlana porodica Kostić živi u teškim uslovima, na rubu egzistencije, bez stalnih primanja I bez ikakve finansijske...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?