Na ulicama naših gradova žive deca. Bolje rečeno preživljavaju, primorani da se snalaze kako znaju i umeju. Svratište za decu im u toj borbi za preživljavanje pomaže, ali u trenutku kada napune šesnaest godina, oni postaju radno sposobni i Svratište više nije mesto za njih.
Tada na scenu stupa „Kafe bar 16“, koji na prvi pogled izgleda kao samo jedan u nizu beogradskih kafića, ali nije tako. Njihova priča je mnogo složenija i dinamičnija.
Ovaj projekat nastao je pre skoro tri godine sa ciljem da decu izvuče iz začaranog kruga života na ulici i pruži im sigurnost u vidu posla, redovnih primanja i osiguranja.
U periodu od pete do petnaeste godine oni dolaze u Svratište za decu, gde dobijaju pomoć u vidu odeće, hrane i sredstava za higijenu. Pored toga, u Svratištu ih motivišu da biraju školovanje umesto rada na ulici.
„Mnogi od njih motivisani novcem ostaju da rade na ulici. Teško je ići u školu kada nemaš osnovne higijenske uslove. Klinci često budu predmet ruganja.“ , rekao je Dušan Jordović, menadžer Kafe bara 16.
Naime, kada napune šesnaest godina oni postaju radno sposobni i program Svratišta za decu više nije za njih. Tada na scenu nastupa „Šesnaestica“, Kafe bar koji ovoj deci pruža obuku za barmene i konobare i ono što je još važnije, pruža im sigurnost.
Redovnu platu, osiguranje i priliku da se sklone sa ulice, iznajme stan i žive bar koliko-toliko normalno. Kroz ovu obuku prošlo je već oko 40 mladih, nakon čega se zapošljavaju u drugim ugostiteljskim objektima, a na njihova mesta dolaze drugi, koji tek započinju obuku. Ljudi koji vode ovaj projekat ističu da im nije cilj da mladi samo prođu obuku, već da budu osposobljeni da se snađu na tržištu rada.
Kažu da ovde izostaje sistemska pomoć.
„Kafe bar 16 je socijalno preduzeće. Zakon o socijalnim preduzećima ne postoji, ali nacrt za isti je urađen. Mi ne tražimo poreske olakšice, ne tražimo novac. Ono što bismo voleli je više stručnjaka i više obuka za ove mlade ljude.“ rekao je Jordović tokom intervjua.
Dodaje i to da su i deca i odrasli zahvalni na socijalnoj pomoći koju primaju, ali da to suštinski ne rešava njihov problem. Socijalna pomoć im pomaže da prežive, ali im ne daje alate da se snađu u životu i na tržištu rada, ne motiviše ih da se „izvuku iz kruga“.
Kada bi država pomogla i organizovala različite obuke za ove mlade ljude, to bi joj se kroz sistem vratilo. Naime, kada bi se zaposlili plaćali bi poreske doprinose, a samim tim što su zaposleni ni socijalni sistem ne bi bio toliko opterećen.
Često problem predstavljaju škole, ali i roditelji koji i dalje žive i rade na ulici.
Škole koje ne ulažu previše truda da decu zadrže u sistemu, već ih na neki način prepuštaju ulici. Većina njih ne završi ni osnovnu školu, iako je zakonski obavezna. S druge strane roditelji velikog broja dece žive i rade na ulici i to je taj začarani krug u kom se neki izgube, dok se drugi protiv njega bore.
Problem sa obrazovanjem postaje još veći kada uzmemo u obzir trenutnu epidemiološku situaciju.
„Samo je rečeno da se prelazi na onlajn nastavu. Da li se neko zapitao kako bi deca koja žive na ulici trebalo da je prate? Većina njih u naseljima nema ni struju. Mnogo dece na selima im sličan problem. Nema svaka kuća pristup računaru. Ipak većina seoskih domaćinstava ima TV, pa tu mogu da isprate barem deo nastave.“ , rekao je Jordović.
Na pitanje kako bi nekome objasnio značaj ovakvog projekta, Jordović kaže da projekat ovim mladim ljudima znači život. Većini njihovih vršnjaka je normalno da imaju račune u banci i kreditne kartice, ali za njih je i to neka vrsta borbe. Ističe da im mnogo znači što imaju primanja, overenu zdravstvenu knjižicu i osiguranje.
Smatra da je veoma bitno da se ta deca integrišu u društvo i upoznaju ljude van svog „začaranog kruga“. Dodaje da je period obuke za njih najkritičniji, jer se tada najviše lome.
„Dok traje obuka oni nemaju primanja, pa je nekada teško motivisati ih i objasniti da će situacija biti bolja kada počnu da rade. Na obuci provedu dosta vremena, a često razmišljaju o tome kako su u tom periodu na ulici mogli da zarade za hranu. Razlog za to je preživljavanje i kada ih pitate šta im je najvažnije, njihov odgovor je „sigurnost“. Da mogu da iznajme stan, da imaju hranu i druge osnovne stvari. Prosto da imaju normalan život.“
Kafe bar 16, kao i drugi ugoostiteljski objekti nije radio usled epidemiološke situacije i sa 0 dinara prometa, bio je pred zatvaranjem. Za svega nedelju dana kroz donacije je prikupljena suma od milion dinara, koja će, kako kažu, biti dovoljna da opstanu narednih deset meseci.
Iako je prikupljanje ovolike svote novca uspeh, borba „Šesnaestice“ ovde ne staje, jer nažalost, uvek postoji još dece koja su na ulici. Uvek postoji još dece kojoj je potrebna pomoć.
A nama ostaje samo da popijemo kafu u Cetnjskoj 15a i time podržimo njihov rad.
Kada svratite, slobodno ponesite i neku knjigu, to im je omiljeni poklon. Osim toga, ukoliko ste i vi ljubitelj knjige, možete pozajmiti neku iz njihove zbirke, oni će vam je vrlo rado ustupiti.
