Ne smem da se usudim, ali bih rekao da ni jedna jesen kao ova sada, jesen 2020. godine nije ovako najavljivana. Nažalost povod najave je svima nama dobro poznat i ni najmanje nije lep i radostan.
Još tokom boravka u karantinu nekoliko meseci pre pisanja ovog teksta smo mogli da čujemo da će se naše društvo sresti sa velikim izazovima i udarima koje će naša država pretpeti tokom meseca oktobra i novembra.
Kao što vidimo situacija nije naivna i sve je teža iz dana u dan, međutim kada pogledam oko sebe i okrenem se ka godini koja polako ističe jedna stvar je svima jasna, u odnosu na prvu polovinu godine, kako ljudima koji donose epidemiološke mere, tako i svim građanima. A to je da život ne sme da stane. Vlast je to shvatila onog trenutka kada ih je zadesio talas spontanih građanskih protesta širom zemlje, te su na te iste građane neopravdano primenili silu i policijsku brutalnost. Građani su takođe tada shvatili koliku moć imaju u svojim rukama i koliko je malo potrebno da bi se uzdrmala jedna autokratska vlast.
Međutim, ti protesti suštinski nisu mogli da donesu promenu vlasti, te je i bilo suviše naivno verovati u tako nešto, ali su doneli nešto što je itekako važno. Doneli su borbu za dostojanstven život i poštovanje za radnika, studenta i svakog od nas ko nije član ili deo vladajućeg režima. Dok su svi građani poštovali mere tzv Kriznog štaba čiji je legitimitet upitan oni koji sebe smatraju dovoljno bitnim i važnim su se šunjali po zgradama, kršeći policijski čas, palili baklje urlali po krovovima istih zgrada i na taj način pravili još veće podele u našem društvu koje su u prethodnom periodu sve vidljivije, što nikako nije dobar parametar za budućnost naše dece.
Ali ovaj tekst nije posvećen njima, o njima je već dosta priča ispričano, ovo je tekst o svima nama koji smo se držali preporuka i mera i svih nas koji volimo svoj život i poštujemo slobodu koju su naši preci krvavo izvojevali više puta tokom naše duge istorije.
Onog trenutka kada je policijski čas okončan tokom šetnje svojim gradom na severu naše zemlje često sam sretao čitave porodice sa svojom decom ali i onima nešto starijima, te sam na njima primetio jedan vrlo netipičan i do sada neviđen osmeh na licima. Naravno samo kod onih koji nisu nosili maske, ali i kod njih sam mogao da naslutim šta se krije iza te maske. Ja bih se usudio da kažem da je to osmeh slobode, dok će neko reći da je to osmeh života. I oba odgovora su tačna što nije često u našem crno-belom društvu.
Igrališta i sportski tereni bivali su ispunjeni dečijom grajom i osmesima mladih ljudi koji su upražnjavali sportske aktivnosti.
Obzirom da su sportske hale i stadioni još uvek bili zatvoreni bio sam primoran da svoje trčanje preselim u neki od gradskih parkova. Tu sam video veliki broj ljudi različitih uzrastnih kategorija. Od ponekog para penzionera koji su polako šetali, do dece sa svojim roditeljima, zaljubljenih tinejdžera na klupama parka i do sada neviđenog broja srednjovečnih ljudi koji su trčali trim stazom. Takve scene sam jedino viđao u nekim stranim zemljama, pomislio sam u sebi da su ljudi konačno počeli da cene svoje zdravlje i svoje telo. Kada bi mrak zagrlio grad na obalama Begeja nisam propuštao priliku da posetim centar istog. Situacija je opet bila identična ljudi su sa nekom specifičnom pozitivnom energijom šetali i pozdravljali svoje prijatelje, komšije i poznanike, za razliku od vremena pre Korone kada je akcenat bio na tome u kom će se kafiću popiti piće, sada je akcenat bio na ljudima. U trenutku kada se srednja i starija generacija mojih sugrađana spremala da krene svojim domovima u isto vreme bi se u centar grada slivali moji vršnjaci i nešto stariji. Moj grad je konačno bio i grad mladih. Srednjoškolci koji zbog epidemije nisu mogli da pohađaju školu, maturanti koji zbog istog problema nisu mogli da proslave kraj srednjoškolskog obrazovanja, te studenti koji studiraju izvan svog matičnog grada, kao i oni koji su dobili slobodne dane na radnom mestu zbog nedostatka posla usled epidemije. I tako gotovo svakog letnjeg dana. Imao sam osećaj kao da sam se vratio u neko prošlo vreme i priče mojih roditelja o njihovom mladalačkom životu koje su verujem svima poznate.
Tamo gde bi se uveče okupljali prepričavali bi ono što smo radili tokom karantina, bilo to čitanje nekih knjiga, gledanje serija ili volontiranje, ali bi pričali i o tome koji su nam planovi tokom narednih dana.
Gotovo sam siguran da nikada u životu nisam pojeo toliko jela iz kotlića kao i što sam siguran da srpski turizam nikad nije doživeo toliku ekspanziju kao za vreme ove nemile, ali sa sociološke i psihološke strane veoma zanimljive pojave koju nazivamo Korona koja se pojavila u sokacima širom naše zemlje i svima nama promenila način života i razmišljanja.
