Još od davnih vremena donošeni su mnogi zakoni. Od nastanka kako države, tako i pravnih normi uopšte, postojao je jedan cilj – sprovesti zakon u praksi i time dati doprinos očuvanju društvene zajednice.
Danas, kao najviši pravni akti širom sveta dominiraju Ustavi, a onda, ispod njih, slede zakoni. Naravno, upravo između Ustava i zakona dominiraju i međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava, a takvo rešenje je prihvaćeno i u našem pozitivnom pravu.
Međutim, postavlja se pitanje, čemu služi sve to, zašto je donet toliki broj pravnih pravila? Odgovor na ovo pitanje je vrlo jednostavan. Zakon se donosi da bi se sprovodio. Zakon mora da bude isti za sve, bilo da štiti, bilo da kažnjava.
Kada kažemo da zakon mora biti isti za sve, to se u punom smislu te reči i misli. Pravne norme važe apsolutno isto za sve građane, za sva lica. Pravljenje izuzetaka, naravno bez ikakvog kako moralnog – tako i pravnog osnova, je jedan od indikatora neuspešnosti pravnog sistema jedne zemlje.
Svaki građanin je dužan da se povinuje zakonima određene države, i naravno u skladu sa tim istim zakonima da ostvari svoja prava koja mu pripadaju. Niko nema pravo da u društvu deluje onako kako on/ona želi, maksimalno slobodno, bez ikakvih ograničenja.
Zamislimo samo državu (što i nije toliko teško učiniti) gde vlada bezakonje, gde pojedinci mogu vršiti krivična dela i prolaziti apsolutno nekažnjeno. Kakva je to država? Da li takva pojava uopšte zaslužuje da nosi naziv država? Gde god je dominantno selektivno primenjivane pravnih pravila, selektivno kažnjavanje učinioca krivičnih dela, tu pravde nema. Takav pravni sistem je loš pravni sistem, neuspešan i jasan je pokazatelj da u državi nešto ,,škripi”. Takva država ne uliva mnogo poverenja svojim građanima, i sve to može imati dalekosežne posledice po istu, naravno pod uslovom da se ništa ne promeni na bolje.
Sada ću navesti neke od tih posledica. To su: visok stepen kriminaliteta u državi, korupcija, nezadovoljstvo među građanima, i na kraju česta pojava – emigracija. Niko ne želi da živi u društvu gde vlada anarhija, gde se ne poštuju osnovna ljudska prava i gde se degradiraju sve moralne vrednosti jednog društva.
Sve ovo stavlja jasan zadatak svakoj državi. Taj zadatak je upravo na plećima legislativnih, sudskih i izvršnih organa. Svi ti državni organi moraju raditi isključivo u interesu građana, u skladu sa pravnim pravilima koja su postojeća, bez ikakvih izuzetaka, bez ikakve arbitrernosti. Samo takvim načinom rada se može reći da država zaista zaslužuje biti nazvana državom. Sve ostalo je indikator neuspešnosti i neophodne su reforme.
