Uprkos svim tim pričama prethodnika i raznih očinskih saveta: od lika koji nikada nije studirao, komše koji je položio jedan jedini ispit, do preporuka tetke iz Novog Sada, ipak, mlad čovek koji se našao u nebranom grožđu zvanom prva godina faksa, sigurno je, neće se setiti ničeg od toga ko mu šta kazao. Potrebno je doživeti. Verovatno većina nije ni svesna šta ih sve iščekuje, a sigurno, svi izgledaju u najmanju ruku zbunjeno i ushićeno u isto vreme kada po prvi put u svojoj ruci vide crveni indeks.
Za početak, da bi se zadobilo zvanje brucoša, svi treba da prođu kroz torturu svoje vrste, zvanom- prijemni. Bitno za pomenuti jeste da nakon odrađenog prijemnog, sledi najjači letnji raspust u životu. To leto između završene srednje i početka studija može se komotno aminovati kao vreme konstantnog blejanja, neumoljivih žurki, kafenisanja u nedogled, a sve propraćeno epizodama dobrog napijanja i, na žalost, mamurluka nakon. Što reče jedan moj drugar: “Brate, da nema tog mamurluka i glavobolje posle, ja bih non-stop bio pijan!”
Elem, da se vratimo na temu. Najpre, da ne bih razglabao suvišno, asocijativno rečeno, naslov pesme koji najbolje opisuje početno razmišljanje većine novopečene studentarije, po meni, jeste ona Šabanova, “S namerom dođoh u veliki grad”. Jedino što će se vrlo brzo ispostaviti da se ta namera ipak manifestovala kao: pogrešno upisan fakultet, udaja pre svršetka studija, ili se jednostavno zaboravi ultimativni cilj zbog kojeg se inicijalno i došlo na studije. Naravno, ovo su samo neke od mogućih mladalačkih sudbina. Ostali koji se uspeju aklimatizovati vrelini beogradskih leta, uz obaveznu dozu živciranja u prepunom “gradskom” (podrazumeva se na mufte, bez “Busplusa”), gde i graške znoja jedva nalaze za shodno kud bi se slile, postaju nesuđeni ne samo svedoci, već i antagonisti višedecenijskog generacijskog jaza. Naime, tu se ipak susreću dva suprotna sveta. Jedan koji flagrantno i po malo naivno grabi svoj početak, a drugi, koji je umoran od života i hteo- ne hteo iščekuje njegov epilog. Pogađate?! Reč je o sudaru studenata i penzionera. Potencijalni animozitet između nekih drugih grupacija, a da nisu ove dve, spada u kategoriju manje zanimljivih . Ipak se samo “šaka jada” mladog sveta može pohvaliti da je uspela da izbegne pridike i očitavanje bukvice od strane naših “penzosa”, uz čuvenu opasku:”Vi mladi ste nevaspitani!” Irelevantno je da li je to zasluženo ili ne. Moglo bi se još štošta dodati na temu ranjivosti mladih, čija pojava ne bi trebalo da ostavlja nikoga ravnodušnim. Doduše, na njegovu sreću, student je po difoltu okarakterisan kao vrsta, kako u užim tako i u širim rodbinskim krugovima, kojoj uvek treba para. Takav narativ pije vodu sve dok indeks može posvedočiti o bar po nekom položenom kolokvijumu odnosno ispitu. Ruku na srce, mlad čovek koji npr. zapadne u kolotečinu obnavljanja godine, uzrok tome često vidi u: tvrdnji da ga profesor baš i ne voli. Ovo verovatno ni sam inspektor Poaro ne bi uspeo da raskrinka. Neko opet vidi uzrok u permanentnoj oskudici Fortune koja nikako da se nasmeši. Ili se pak vodi starom slavom odlikaša iz srednje, koji je “kidao” po raznim takmičenjima, ali to sad na ispitu ipak ne donosi gotovo nikakvu prednost, ako nisi prethodno dobro zagrejao stolicu. “Od stare slave se ne živi”- kaže narod naš. Manjak potpisa u indeksu opravdanje zna da nađe, takođe, i kroz floskulu da se radi o teškom fakultetu, državnom. Jelte! Kada se podvuče paralela između obaveza i blagodeti koje su studentu na izvol’te, može se reći da je studentski život dobar, samo da nema fakulteta. U Beogradu se oduvek zbivao zanimljiv susret: ekavskog i jekavskog dijalekta, Šumadinaca i Zemunaca, Čarapana i Banjalučana, Sremaca i braće “nesvrstanih”. Ovi iz provincije su neretko zajedljivi prema kolegama, rođenim Beograđanima. A dobar deo oviih drugih, što sebe smatraju za dostojnim starosedeocima, zapravo su obično tek prva generacija Beograđana koja vikendom ne ide nazad svojoj kući na selo. Beograd je znao zakriliti: izbeglicu, prosjaka, pisca, radnika, udarnika, revolucionara, monarhistu, nihilistu, zadužbinara… Zato bi se kao podcenjivački bezmalo smatralo kada bi se sa nekakvim velikim podvigom gledalo na to što je mlad perspektivni budući akademski građanin, poznatiji kao student, uspeo da nađe svoje mesto pod beogradskim suncem. Pojava koju mnogi dožive taze došavši u prestonicu , jeste ona kada ti se obavezno na ulici javi batica sugrađanin iz provincije, koji inače istu radnju nikada nije, ne bi, niti će učiniti, u gradu iz kojeg izvorno oba dolaze. U srednjoj se pravio da te ne poznaje, pogled mu bio u fazonu, želi ti cirozu jetre (karikiram). A sad već, ako te ugleda na nekoj od beogradskih ulica, neretko pomisli naglas:
“Brate u istoj smo gabuli!”
“Ko bi rek’o, kobili se nado!”- pomisli ovaj drugi u sebi.
Onda prvi veli: “ ’De si matori, šta si ti beše upis’o?!”
Aksiom je da na samom početku, uselivši se u studenski dom, i otpočinjanjem prvih predavanja, jedva se čeka vikend kako bi se neizostavno odbeglo svojoj kući. Beg u sigurno. Doza prikupljanja potrebnog samopouzdanja, kako bi se uz gotovo puštenu suzu, u nedelju veče, pod moranjem ponovnog vraćanja u gradsku vrevu, što je moguće bezbolnije nastavilo tamo gde se stalo. Agonija. Svaka promena je teška. Promena donosi neizvesnost. Sve što je neizvesno izaziva starh. A sve čega se bojimo počinjemo da mrzimo. Nema nazad. Sramota bi bilo sada odustati. Neki kukaju na sav glas, a neki to stojički pregrme u sebi. Svi u istom košu, pa ko se kako snađe. To mu dođe otprilike kao kad ćale uči dete da pliva, tako što ga nenajavljeno zafrljači u duboku vodu, uz povike: “Samo maši rukama!”.
Prestojeće obaveze i ispiti, realno, ni ne dozvoljavaju da se mnogo misli i filozofira na ovu temu. Samo se pre toga, a pri useljenju u dom, nadaš da za cimera neces dobiti nekog frika, potencijalnog psihopatu il” kakvog klasiocnog smarača
Do sada hronološki navedena piramida događaja dođe mu kao nekakva metamorfoza jednog brucoša, prvog semestra, bilo kog fakulteta. Ne prođe mnogo, ne više od školske godine, a ne manje od jednog semestra, i isti taj protagonista najednom, zaboravlja svoj rodni kraj, kao da nikada nije ni postojao. Sada opet dijametralno suprotno, nema te sile koja ga može nagnati da napusti novu ekipu ortaka, možda novu ljubav, noćni život, druženje sa cimerima, zveranje po gradu, bleji po čuvenim “klupicama” u Studenjaku, pikanju fudbala i basketa, kladža…pa makar i na ta dva dana vikenda. Tada otpočinje tuga roditelja. Po prvi put svoje dete jako slabo viđaju. Čuju se uglavnom kad zafali lova.
Bitan momentum mnogima jeste prvi položeni ispit. Ta dobijena šestica je jako dobar osećaj, bilo da je ona stečena po principima “Resavske škole”, ili pak na staromodniji pošten način. Sledeća prekretnica je svrstavanje sebe ili u onu većinsku grupu, opšte poznatiju pod nazivom- kampanjac, ili u drugi podskup, deklarišući sebe kroz učenje na vreme, ne propuštatajući niti jedno predavanje. Ovaj drugi izabrani model za sobom vuče određene reperkusije, a one podrazumevaju pre svega nešto uredniji život, sa učestalim ispijanjem jutarnje kafe u čitaonici. Za ove prve skripta spada u domen sakralnih predmeta, dok im je čuveni Oktobar II u rangu svetinje. Neka sredina između njih je zlatna sredina.
Bitno je i ne zaboraviti one koji nemaju tu privilegiju da lenčare i vataju zjale. Jer, njihovi se zlopate na njivi i nadniče kako bi poslednju paru sa ponosom poslali svome detetu, koje uči za bolje sutra cele porodice. Takav je zacrtao da će da postane neko i nešto. Ipak to ne radi samo u svoje ime i za svoj račun. Mlađi mu brat možda ni neće imati priliku da i on studira. Osim sve te proklete nemaštine, ispostaviće se, mlađi nije imao ni sreću da se bar rodi pre svog brata, pa da ipak on bude taj koji će da ponese to teško breme. Morati uspeti. Pomoći svojima. Tada neuspeh nije opcija. Samo takvi znaju koliko je teško učiti kada si gladan. Ali žrtvovati ono što si sada radi onoga što treba da postaneš, zove se beskompromisna borba za svojim snovima. Surova, često nepravedna. Takvi ćute i marljivo stvaraju, zno po zno.
Sa druge strane, probirljivi majkini sinovi što su u fazonu ovo ’oću a ovo neću da jedem, jako brzo menjaju svoje mišljenje o režimu ishrane i o apetitu kada shvate da kuvano iz menze mogu da zamene sa pljeskavicama i picama, ali samo za jedno kratko vreme. Ne prođe mnogo i nekadašnji probirljivci hasaju po menzama sve redom. Mnogima je poznat slučaj pasulja sa kobasicom. Konzumacijom istog probavni trak obično doživi šok. Tad je organizam sposoban da vrši istovremeno jedino dve fiziološke radnje: varenje i disanje. Uključivanje bilo koje treće aktivnosti bi bio čist mazohizam…
Momčenje i rasterećen period života. Intelektualno sazrevanje. Upoznavanje brdo novih izvanrednih ljudi. Shvatanje kompromisa. Razvijanje njuha koji filtrira prave prijatelje od onih drugih. Formiranje istančanog merila da se kaže “ne”, “neću”, “ne želim” kada se to zaista i misli. Stav postaje mala stvar koja pravi veliku razliku. Spoznaš zašto je bitno da uvek preuzmeš odgovornost za svoje postupke. Naučiš se da učiš. Polako prestaju da te fasciniraju bezvredne stvari. Naučiš da pomeraš svoj prag tolerancije. Jasnije ti je šta se krije iza poštenja i zašto je ono krucijalno. Shvataš koliko je bitno da se neprestano usavršavaš. Brate, postane ti mio čak i onaj lančpaket koji dobiješ vikendom u menzi kao zamenu za večeru!
Ako izuzmemo sezonske poslove preko raznoraznih omladinskih zadruga, na konto alibija da moraš da imaš vremena za učenje, finansijski si i dalje na grbači svojih. A opet, imaš dovoljno godina da do tančina znaš upotrebnu vrednost hedonizama. Uglavnom na ulici na tebe gledaju kao na pozitivnu pojavu. Valjda kroz prizmu mladih vide novu šansu koja je pred… Faktički, mladi su glavni nosioci snova na javi. Život u najavi. Nije to za podceniti, prijatelju. Nesmotreno bi bilo za reći da studentarija TREBA da se vine u visine. Jer mlad čovek je neispisana ploča. A sloboda je u ovom slučaju glavni vodič. Apropo, mnogo ispravnije je za reći da studentarija MORA da se u visine vine.
Sve u svemu, treba se samo prepustiti. Nezaboravni su to dani.
Odgovorno tvrdim da je jedna od najboljih uloga koju nam život može dodeliti ona:
BITI STUDENT U BEOGRADU.
