Koliko često se zapitamo, šta bi bilo da smo uradili nešto na drugačiji način? Šta bi bilo kada bismo uopšte uradili nešto, što smo oduvek želeli? Ali, uvek bi nešto iskrsnulo, nismo imali dovoljno vremena, nismo imali dovoljno novca ili jednostavno neko drugi je bio kriv što nismo uradili nešto kako smo hteli. I tada, kada uvidimo koliko smo propustili, koliko smo izgubili, počinjemo kriviti druge za sopstvene neuspehe. Počinjemo kriviti mesto i vreme u kojem smo rođeni, ljude koji su nas pogrešno savetovali… Svi i svako su krivi za sve ono što smatramo za neuspehe u svojim životima.
Kako je to moguće? Da li je realno da su za svaki neuspeh u životu ljudi, odgovorni neki spoljašnji faktori, neki drugi ljudi, neke banalne stvari, ali da nikada, ali baš nikada nisu odgovorni sami ti ljudi? Koliko ima istine u tome? Koliko su, zapravo, uspesi rezultat sopstvenih zalaganja individue, a neuspesi rezultat delovanja mnogih drugih faktora koji su izvan mogućnosti upravljanja pojedinca? Da li je ispravno kriviti sudbinu, život, što je takav kakav jeste za sve ono loše što se desi? Ali, sa druge strane, da li je ispravno da za sve one dobre stvari koje su se desile, pojedinac je stopostotno odgovoran, i zasluge ne pripisuje nikome drugom, osim sebi?
Ono što bi trebalo imati u vidu, jeste da je za svaki loše odigran potez, koji je doveo do poraza, za svaki dobro povučen potez koji je rezultirao pobedom i za svaki neodigrani potez i propuštene prilike, odgovoran jedino i isključivo sam čovek.
Zar pripisavanje zasluga isključivo sebi i samo sebi za svaki uspeh i krivljenje drugih za svaki neuspeh, ne predstavlja licemerje? Kada stvari idu kako treba, i kada nema grešaka, čovek je ponosan na sebe. Obuzet je srećom zbog svojih pametno povučenih poteza i dobro odigrane igre. Ali, onda kada krene nešto po zlu, kada više ne pobeđuje, kada više nema snage, energije, motivacije, tako olako krivi sve što stigne, ali nikada ne vidi razlog neuspeha u sebi.
Onda, kada shvati da je podjednako odgovoran i za svaku pobedu i za svaki poraz u svom životu, čovek neće iznalaziti razne razloge da opravda svoje poraze i da uveliča svoje pobede. U takvim situacijama, kada je postao svestan svog uticaja na sopstveni život, može da uvidi kako granice ne postoje. Sve ono što je toliko želeo, sve ono što nikada nije imao snage da uradi, posledica su njegove nedovoljne motivisanosti, njegovog osećaja komfora i istovremenog straha izlaska iz te komfort zone. Pa onda, kada bi trebalo učiniti veći napor u ispunjavanju želja, iznalaze se opravdanja za nemogućnost ostvarivanja istih. Strah od izlaska iz komfort zone, strah od mogućeg neuspeha, ili jednostavno nedovoljna motivisanost postaju veće od želje za promenom i svakako veće od želje da se ispuni sve ono o čemu je godinama sanjao, što je godinama želeo.
Stoga, granice ne postoje. One su u našim glavama. Ukoliko ograničimo sebe i pokušamo da opravdamo svaki neuspeh spoljašnjim faktorima, nikada nećemo uspeti. Moramo postati svesni da imamo kontrolu nad svojim životima. Moramo shvatiti da možemo promeniti sve ono loše u njemu, samo ukoliko smo dovoljno hrabri da se borimo, ukoliko smo spremni da se odreknemo mnogih stvari, zarad stvaranja boljeg sutra. Nije sredina ta koja ograničava čoveka, već je sam čovek taj koji postavlja granice sebi i na taj način u startu postaje gubitnik.
