Friday, October 15, 2021
Nauka Društvene Obrazovanje ili ništa

Obrazovanje ili ništa

    Obrazovni sistem je fundament svakog uspešnog društva. Znanje jeste Pijemont zdravog razuma i depozit zagarantovane budućnosti. Medicinski rečeno, obrazovanje jeste kostur svake države. Iz efektivnog i kognitivnog obrazovnog sistema mogu da se iznedre:

dobri lekari, naučnici, učitelji, pravnici, umetnici, inženjeri, ekonomisti… 

Obrazovanje je moćno oružje. Stari Grci su pomoću njega od gradova stvarali države. Kroz istoriju, akumulacija znanja je prepoznata kao opšte dobro i njena uslovljenost se manifestuje:

 da nije bilo Galileja teško da bi zasijao Njutn. Da ne bi Njutna, zaostavština Tesle ne bi bila potpuna…

Ako mi danas namećemo deci da je bitno da znaju šta je rekao neki tamo Navukodonosor, koji je glavni grad Ekvatorijalne Gvineje i koliko je Kleopatra imala ljubavnika, a da pri tome učitelji ne poduče svoje đake suštinskim stvarima, onda talas modernog i surovog sveta će nas poklopiti u dubine, iako mi već sad grcamo u plićaku. U sistemskom utemeljenju značaja kvantiteta informacija, apsolutno smo podcenili valorizaciju kvaliteta i iz videokruga odavno potisnuli njenu konkretnu upotrebnu vrednost. Imamo lažne doktorante i stvarne plagijante, ali i uredno kupljene diplome i neuredno nafatirane diletante. 

Svrsishodnost i realna upotrebna vrednost znanja stečenog kod nas, na žalost, brani obrazovni profil čiji je rok trajanja istekao još od pada Berliskog zida.

Amandmani spoznaje našeg učenja novih generacija treba da se baštine na:  

 – stvaranju kritičkog stava

– značaju dijaloga

– analitičnosti

– inicijativi

– poštovanju tuđeg mišljenja

– racionalizaciji

– odbacivanju defetizma

– stimulisanju kreativnosti

– proaktivnom pristupu

– verodostojnosti izgovorene reči

Decenijama se urušava nešto što je bilo zasnovano na jakim temeljima. Ono što je sistemski bilo građeno danas se sistemski urušava i obezvređuje. Alumni naših fakulteta je oduvek bio brend, ponos i laskava prepoznatljivost naše zemlje diljem sveta. Naši su stručnjaci cenjeni i uvek bili prepoznati kao eksperti svuda u svetu. Ali, sve ima svoj limit, pogotovo ako mnogo trošiš a vraćaš na kašičicu. U našem slučaju skoro da je presušio izvor znanja usled dugotrajnog arčenja od strane loših đaka i mukotrpne eksploatacije nesavesnih profesora. Recimo, nekadašnja magistratura je bila ozbijna titula, institucija sama po sebi, sve dok nismo “doterali cara do duvara”. Slilo se sve u takozvani “odliv mozgova”. Mediokriteti preko noći postadoše superlativ naše inteligencije. Obrazovni sistem definitivno pokazuje afinitet prema nekom obliku nihilizma. Postali smo sinonim jeftine obrazovane radne snage, sa tedencijom- sve više jeftina a sve manje obrazovana. Dok je u školama sumanuto ugrožen autoritet učitelja i nastavnika, na fakultetima je profitabilnost postala primarna referenca. Zbog narušenog kredibiliteta i upitne verodostojnosti akademskog integriteta, lepo reče jedan naš poznati profesor: “Došli smo u situaciju da više imamo master diploma nego montera.” Kod nas je “odliv mozgova” čak i uznapredovao. Poodmukla faza će valjda biti kada ne bude bilo koga da zakuca ekser, umesi hleb i nauči dete prvom slovu.

O čemu dalje pričati kada smo dozvolili da nam udžbenike štampaju stranci. Tako se može u istim pročitati da danak u krvi i nije bio tako loš, videti kartu Srbije bez Kosmeta, a Desanku Maksimović proglasiti za trećerazrednu pesnikinju…

Nekada su deca, iz poštovanja, vadila ruke iz džepova kada bi na ulici susrela svog učitelja. Bio je to plemenit poziv i jedno od najuglednijih zanimanja u društvu.

Ambasador jedne skandinavske zemlje u Srbiji je upitan zašto je postao zvaničnik svoje zemlje a ne nešto drugo. Njegov odgovor iznenadio je sve prisutne:

“Ja sam istoričar po struci i oduvek mi je želja bila da postanem profesor u školi, ali nisam bio dovoljno dobar po kriterijumima selekcije moje države, zbog čega sam se usmerio na diplomatiju”. Dakle, tamo negde daleko, najbolji u svojoj struci su ti koji prenose znaje budućim naraštajima. Kod nas najbolje možemo videti uglavnom preko “Skajpa”. Boljka našeg obrazovnog sistema na dnevnom nivou metastazira jer smo sebi dopustili da jednog odškolovanog naučnika o trošku države, PRO BONO, prosleđujemo nekoj drugoj obećanoj zemlji. Čist gubitak i za državu i za tu porodicu, za prijatelje, komšije…

 Ne mogu svi završiti fakultete niti se misli da bi i trebalo. Bolje je biti dobar zanatlija nego loš intelektualac. Ali je problem u tome što je kod nas i zanat krajnje ugrožena kategorija. Nekada prisutna seljačka mudrost može se naći samo u pričama o bakama i dekama. Te priče današnjim klincima zvuče poput nekakvih bajki.

Na primerima danas bogatih zemalja možemo se uveriti koliko je znanje u stvari moćno oruđe. Nema tog resursa, do ljudskog, koje može nadoknaditi nedostatak bilo kojeg drugog, pa čak i ako država oskudeva sa plodnom zemljom i vodom. Nema jake države bez jakog školstva. 

Da bi jedan obrazovni sistem bio funkcionalan potrebno je ulagati u njega. Živeti od stare slave ne bi uspeli ni jedan “Kembridž” i “Oksford” da prethodno nisu ulagali. Ulaganje u obrazovanje u prvoj sceni čini se kao trošak. Ali, već u drugoj sceni postaje trošak koji donosi prihod. Da bi u trećoj sceni postao čista zarada ili tzv. “know how”. Dakle, ulaganje u obrazovanje nikako ne treba biti shvaćeno kao trošak već isključivo kao investicija. 

Pošast koja uzima sve više maha danas jeste i funkcionalna nepismenost. Znati čitati i pisati a ne znati zaključivati, povezivati, debatovati, boriti se za svoj stav, zapitati se…

  Ivo Andrić jednom prilikom je rekao:

“Nije budala onaj koji ne zna da čita, već onaj koji veruje u sve što pročita”. Naime, u eri kompjutera i pametnih telefona, naša deca gube dodir sa stvarnošću. Empatija se ne može osetiti kroz piksele, niti se živa reč može zameniti buljenjem u ekrane. Posavetujte svoju decu da onaj koji ne čita nema nikakve prednosti u odnosu na onoga koj ne zna da čita.

Da li je vaše dete ikad osetilo onaj opojni miris listova stare knjige? 

Kontaminaciju obrazovanja pospešuje i egzistiranje kojekakvih privatnih fakulteta, čija akreditacija je u najmanju ruku upitna. Ove ustanove zbog štancanja diploma više podsećaju na štamparije no na visokoškolske utanove. Da bude ironija još veća, na njima obično predaju renomirani i cenjeni profesori sa državnih fakulteta. To je Gordijev čvor koji se ne sme dirati. Ipak je zvanično potrebna diploma da bi se obitavalo na određenim pozicijiama po srezovima, opštinama, institucijama, ministarstvima… fotelja je u pitanju. Šteta samo što podno te iste fotelje viri knjiga koja nikad nije bila otvarana. Ona je tu samo da bi se podmetnula zbog kraće nogare. Ili možda pameti? Svima je ovde jasno da je car go. 

Država u kojoj je pao obrazovni sistem je zapravo država koja je kapitulirala bez ijednog ispaljenog metka. 

Samo kažem.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Уметност и борба за нову цивилизацију или васпитна уметност?

Уметност је много ужи појам од самог појма културе, борба за културни простор представља једно од виталнијих поља утицаја при управљању самом...

Годишњица Покрета несврстаних

Ове године се навршава 60 година од прве конференције покрета несврстаних у Београду која је била „камен темељац“ за међусобну економску и...

Тајванско питање – ново жариште или вечни пламен

Последњих дана домаћи и страни медији извештавају о великој напетости између Кине и Тајвана, наводећи да је тренутна ситуација најозбиљнија у претходних...

Цена гаса – шта се догодило?

Цена гаса на европском тржишту односно на холандском ТТФ чворишту у октобру (06. 10. 2021.) достигла је цену од 1936 долара за...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?