Мом деди по мајци, Бошку Малешу,
палом борцу Другог крајишког корпуса ВРС…
Лепотице наша весела и горда,
Омеђена и Савом и Дрином,
Залуд на те кидисала душманска хорда,
Недостојна, крхка пред твојом величином.
У тебе су саткане крв, сузе и зној,
Животи, младости, целе породице,
Сви на твој крик стадоше у строј,
Што те чува’ од зла и од странпутице.
Данас Озрен, Козара и гора Романија,
Чувају сећање на твоје див-јунаке,
Врх ових гора је ишчезла тиранија,
Слобода мирише кроз њине буџаке.
Од кршне Херцеговине до Крајине љуте,
О Светом Стефану сви ти свећу пале,
Сећањем на твоје слободарске путе,
Храброст и понос се у срца устале.
Твој зов хучи у валовима Дрине,
И одзвања са врхова Маглића,
Рашири се негде у даљине,
И допре до сваког гнезда српских тића.