Od tragedije do putokaza

Godišnjica pogroma na Kosovu i Metohiji 2004. jedan je od najbolnijih dana za srpski narod. I danas mnogima zna da zastane knedla u grlu i da nešto proključa u glavi u grudima kada vidi, nažalost, čuveni snimak lomljenja krsta na crkvi u Podujevu. Ipak, fascinantno je koliko je ovaj događaj, i pojedinačno i kao deo širih procesa, slojevit i kompleksan i koliko pitanja otvara. Neka od pitanja koja možemo (i trebalo bi) da postavimo, a potom i da potražimo odgovor su kako je moguće da se tako brzo i tako organizovano nanese tolika šteta uprkos prisustvu stranih trupa? Kako je moguće da nam se samo 9 godina nakon Oluje desila nova Oluja, gotovo identična onoj prvoj i kakve još paralele možemo izvući između Pogroma 2004. i Oluje ili egzodusa iz Sarajeva ili nekog trećeg stradanja? Kako je moguće da smo došli u situaciju da zbog zapaljenih crkava na Kosmetu gore džamije u Beogradu i Nišu i, opet, da li i tu možemo naći neke paralele? Mitropolit Amfilohije je u Beogradu stao pred rulju i pokušao da odbrani Bajrakli džamiju. Da li je među Albancima na Kosmetu bilo takvih ljudi? Ako jeste, zašto i kako jeste? Ako nije, zašto i kako nije? Kako i zašto su kosmetski Albanci sa svojim vlastima postali primer političke zajednice koja se ponaša poput plastelina u rukama Amerike? Kako to da je Kosmet postao najveća evropska baza islamista i kakva je zaisga uloga religije, kako u samom pogromu tako i šire?

Paradoksalno, pred morem ovih pitanja stojimo nemo i nepomično ili se eventualno približimo tek toliko da malo okvasimo noge ali ne dalje od toga. Naravoučenije bi možda moglo biti to da je od pogroma prošlo dovoljno godina da možemo i moramo da se intenzivnije i temeljnije bavimo ovom temom. Iako su emocije i dalje žive i treba da budu žive jer imamo svako pravo na njih, od prostog jadikovanja nećemo dobiti mnogo, ako i išta.

Ako ne možemo da ponudimo odgovore na postojeća pitanja, možemo makar da postavimo nova pitanja na koja će možda neko drugi u nekom budućem vremenu moći da ponudi odgovor. Samo ako se pomerimo sa mrtve tačke moći ćemo  da, kao Balkanskim pravilima, počnemo da projektujemo svoju budućnost i da mi iznenadimo nju a ne ona nas.