Saturday, July 31, 2021
Politika Srbija Jeсен дијалектике и сумрак мита о демократском парламентаризму - први део

Jeсен дијалектике и сумрак мита о демократском парламентаризму – први део

Март  у новијој  српској историји је симболички презасићен али уједно врло предвидив месец. Већ годинама уназад са порастом радикално феминистичких струја његов почетак обележава агресивинији родно милитантни наратив  транснационалне капиталистичке класе оличен у НВО сектору, како се март креће ка средини јавља се јасна идеолошка дистинкција између рехабилитације Милошевићевог политичког наслеђа и демократског мита грађанске (евроатланске), модерне и демократске Србије. Отелотворене у лику, делу и страдању Зорана Ђинђића.

Митска перспектива првог хипотетички  демократски изабраног министра у недемократској деценији Србије

Мит у колоквијалном изражавању најчешће означава лажну причу, неистину, идеолошку подвалу, лажну свест. Мит у цивилизацијско-антрополошком  развитку једног народа представља такође и генеричку, априорну способност разума, која претходи било каквој рационализацији. Митска перспектива је нечитљива  за рационални (раз)ум јер га надилази у свим спознајним способностима, заправо те спознајне способности разума мит априорно одређује. Према таквим перцепцијама мита, не одређује историја мит, већ мит одређује историју. Политика за разлику од метафизичких наноса историје једног народа  у многоме  је егзактнија и чињенице могу да подспеше деконструкцију мита од априорне способности разума ка неистини.

Једна од првих митских коцкица која се везује за мозаик Зорана Ђинђића, визионара неолибералног раја и стожера модерне проевропске Србије је да је он био први демократски изабран премијер.  Прве вишестраначке парламентарне изборе 1990 године (после доба самоуправног социјализма) као и све изборне циклусе до оних из децембра 2000 године на којима је Зоран Ћинђић устоличен за премијера, већина обожаваоца лика и дела „првог демократски изабраног премијера“ сматра недемократским, самим тим и нелегитимним. Али постоје многе сличности између избора из 1990 године и 2000 године. Пре поређења тих изборних циклуса, као да се намерно заборавља и прећуткује Ђинђићев константи манир „еквидистанце“ и препознатљивог прагматизма током предизборног представљања 1993 године. Ђинђић је тада слао јасне сигнале да би подjeднако пристао и на коалициону владу са СПС-ом, као и на владу са остатком опозиције. СПС је тада због слабијег изборног резултата био принуђен да прави коалициону владу и све је после тих избора изгледало као да је Ђинђић на најбољем путу да се договори за место у влади, међутим у игру је улетела Нова демократија. Да је тада формирана влада са Зораном Ђинђићем као министром екологије уместо Јордана Алексића или министром без портфеља уместо Милутина Бабића, поставља  се питање да ли би у том случају Зоран био и први демократски изабран министар у демократски изабраној влади без обзира на све недемократске деценијске описе тог периода од стране његових следбеника и партијских другова, или би он био изузет од греха читаве странке иако јој је он био председник самим тим и главни преговарач и  да ли би се коначно од стране његових следбеника мит развио до те перцепције да је Зоран био једини демократски изабран министар у недемократски изабраној Влади.

Непобитна је чињеница да се од пада Берлинског зида Република Србија најдуже опирала демократским таласима из читавог модерног демократског света. Такође је неспорно да је трансформацијом из СКЈ-а и ССРН-а новонастала Социјалистичка партија Србије имала огромну инфраструктурну, новчану, логистичку и сваку другу предност у демократској трци. Предизборну атмосферу из 1990 године је обележило битно институционално питање. Устав или први вишестраначки избори? Из свих опозиционих кругова се највише замерало што је прво расписан референдум на ком се одлучивало да ли се прво усваја Устав или се иде на прве вишестраначке парламентарне изборе. Оправдање за такав поступак од владајуће структуре је био актуелни положај покрајина. Победом на демократски расписаном референдуму и усвајањем Устава пре првих вишестраначких избора владајућа структура је врло вешто искористила референдум као демократску тековину и њу претворила у прву убедљиву изборну победу.  

Уставом из 1990 године је загарантован уставни положај партија са свим неопходним демократским инструментима за даље политичко деловање. Такође, први вишестраначки избори 1990 године, одржани по већинском непосредном двокружном изборном систему са 250 једномандатних изборних јединица за којим у овом тренутку жуде многи интелектуални и опозициони кругови  уплашени због узурпације демократије од стране Милошевићевог министра информисања (који није ни налик на лик и дело Зорана Ђинђића) и тренутног демократског дефицита, јасан је знак да има  подоста  демократских елемената у овим изборним условима. Када се на то дода двокружна природа већинског система која пружа опозиционим странкама да се уједине око једног опозиционог канидата у изборним јединицама на којима кандидат владајуће партије није освојио апсолутну већину у првом кругу, такође представља демократски елемент.

Медији јесу неравноправно представљали демократске такмаце у корист Социјалистичке партије Србије, али за изборе 1990 пријавиле су се 44 странке. За оснивање странке је тада било потребно сакупити сто потписа, за разлику од  данашњег тренутка у ком је потребно 10,000 потписа. Сви су они добили специјалну предизборну емисију од сат и по. Гласало је 71,5% уписаних бирача, поређења ради на последњим парламентарним изборима у јулу претходне године једва да је и 50% уписаних бирача гласало. Већински изборни систем јесте учинио свој институционални задатак који је довео до презаступљености социјалиста, са 46% гласова они су добили 78% места у скупштини. Али тај институционални манир није довео до двостраначког партијског система, чак петнаест странака имало је посланике, није доведено у питање потпредстављеност националних мањина које су имале чак и посланичке групе, ни Влада није била једностраначка јер је у њеном првом сазиву било неколико министара који ницу били чланови СПС-а, а њихов први демократски премијер био је Драгутин Зеленовић.

Др Зоран Ђинђић, Драгутин Зеленовић или неко трећи?

Као и пред изборе 1990. године и изборе 2000. године је одредио битни институционални и историјски тренутак који је претходио изборима. Историјски тренутак је већ добро познати преврат који се десио петог октобра, док се о институционалном тренутку мање говори. Наиме, избори на којима је Милошевић изгубио 24.09.2000 године од кандидата ДОС-а Коштунице, су били Савезни избори за председника СРЈ. То су били и први непосредни избори на ту функцију (иако се председник на ту функцију по Уставу бирао на предлог Савезне владе тј. посредно) и то на предлог Слободана Милошевића (иако му је мандат за председника СРЈ трајао до 2001.године).

Тада, крајем јуна и почетком јула 2000, Милошевић је био на историјском колосеку, један пут је водио ка обезбеђивању стабилне власти на дужи период  док је други пут водио у непосредну изборну трку са десеткованом опозицијом. За оба пута је била неопходна крупна Уставна промена. Први пут, који је водио ка јачању власти је био обрачун са страним агентима и потенцијалним екстремистима1, којих је било поприлично у делу демократске опозиције. Тај модел обрачуна са страним агентима је познат у свету, примењивао га је и сам Путин 2012. године. Наиме, доношењем закона о непрофитним организацијама  који би одредио да свака политичка партија, политичка организација, НВО или било која друга организација, која добија новац из иностранства за њихово деловање на  јавно мњење, мора да се региструје под називом „инострани агенти“. Да је такав закон усвојен,  као „инострани агенти“ биле би регистроване све странке у опозицији, осим  Коштуничиног ДСС-а.  

Тај закон није усвојен и уместо мандата до 2001 године, Милошевић се одабрао за Уставну промену која означава отворену конфронтацију против опозиције која је између осталог, већим делом финансирана од стране страних влада и страних обавештајних служби2 пред те прве непосредне изборе за Савезног председника. Та изборна победа на Савезном нивоу битно је утицала на парламентарне изборе 2000 године. Коалиција ДОС-а од четрнаест политичких странака, финансираних од стране влада страних земаља изгледа поприлично финансијски, инфрастуктурно надмоћније у односу на остале такмаце, нешто слично као и СПС 1990 године, ако не и надмоћније, јер се она није отргла старих полуга власти који су били кројени за доминантну партију. 

Изласност на тим изборима је била знатно мања (57,72%) него 1990 године (71,5%). Изборни систем је као и данас по многим теоретичарима камен о врату српске демократије , пропорционални са једном изборном јединицом и изборним цензусом за све партије од 5%, који се односио чак и на странке националних мањина, што се у каснијим изборним циклусима  морало променити због изостанка партија националних мањина за које је неопходан посебан изборни праг. 

Медији су били подједнако контролисани од стране конгломерата од четрнаест партија у односу на остале такмаце који су били у неравноправној позицији. Чак је и државни „Надзорни одбор за праћење избора“ нагласио да је програм РТС искључиво у служби промоције ДОС-а. ДОС у Дневнику РТС, током седмице, имао је око један сат и седам минута времена, СПС је добио пет минута, а извештаја о СПО,СРС и ЈУЛ готово да није ни било. Најогољенији пример неукуса помешаног са осионошћу у изборној кампањи је наслов дневног листа „Данас“3, јединог  тренутног демократског објективног и независног гласила у власништву „Јунајтед медије“ које је ставило на своју последњу страну наслов који позива на „уништавање гамади у суботу“.

Демократска опозиција Србије, освојила је двотрећинску већину од 64,6% гласова самим тим и уништила гамад, што није демократскије од СПС-ових 46% без уништења гамади али са већом излазношћу. Састав парламента поред конгломерата од четрнаест партија окупљених у ДОС, су чиниле још СПС,СРС и ССЈ, што чини укупно седамнаест партија што је незнатно више од петнаест из првих вишестраначких избора. Премијер те владе је Зоран Ћинђић.

Остаје неразјашњено, која је круцијална демократска превага између премијера који је изабран од стране доминантне партије помогнуте заоставштином СКЈ-а и ССРН-а, и премијера који је изабран од стране доминантне коалиције, али уместо комунистичке заоставштине, са заоставштином страних влада и страних обавештајних служби? Уз подједнаке медијске неслободе и демократскијим изборним системом из 1990 године који свакако не иду у прилог тврдњама да су били демократскији избори 2000 године. Ако се прихвати да су оба изборна циклуса подједнако револуционарна и недемократска, онда је први демократски изабран премијер Војислав Коштуница 2003 године, ако се прихвати иста методологија онда је то несумњиво Драгутин Зеленовић.

 Соба кривих огледала парламентарног врхунца пристојне Србије

Демократија какву замишљају грађански, проевропски, прозападни и сви остали носиоци мита о Зорану Ђинђићу који се најчешће јављају сваке године на годишњицу његовог страдања, кличу и захваљују на канону демократије и пристојне Србије, наглашавају да је тада јасна визија демократске еволуције затуцане и примитивне Србије нагло заустављена, или не знају шта је парламентарна демократија или желе парламентарну демократију са несумњиво харизматичним и лепим човеком али по његовим специфичним деноминацијама парламентаризма.

Они као и сваки следбеници су у свађи између теорије и праксе њиховог избавитеља. Пракса демократског парламентаризма са владавином права и владавина њиховог месије, није у претераној вези. Без обзира на то, покорни  следбеници на његово деловање желе да накалеме теоријски пуританизам парламентарне демократије који је он сам у свом политичком животу као њихов демократски пророк толико пута нарушио. 

Његови митски носиоци једноставно као да не знају шта је парламентарна демократија или не желе да прихвате појединости Зоранове сурове и незаконите веома кратке парламентарне владавине. Одлика митских следбеника попут Зорана Лутовца, је да на свог идола желе да пројектују све оно што представља градацијски врх политичког понашања али чега се и њихов први демократски премијер за живота одрекао. Такав је случај са етиком одговорности коју је у скорашњем тексту нагласио Зоран Лутовац4, а од које се сам Ђинђић дистанцирао. Етике одговорности Зоран Ђинђић се одрекао у корист капиталистичке економије и нагласио: „Кад сам политичар морам заборавити да сам филозоф, морам престати бити филозоф“5.

Овај политичар, који је заборавио да је филозоф, се са новом владајућом елитом после 5.октобра нашао у позицији која провоцира и најчистије људске природе отиснуте у политици, а камоли оног који се одриче етике одговорности у корист капиталистичке економије. Тешко је отети се одсуству контроле и одговорности, тешко је одрећи се система који је кројен за „балканског касапина“ и који подразумева законодавну и судску власт под контролом извршне власти.

Први баласт парламентарне демократије а који је оберучке прихватио Зоран Ђинђић је милошевићевски закон о Избору народних посланика, који подразумева да странке постављају и смењују народне посланике. То је прва озбиљна препрека парламентарне суштине која подразумева контролу  законодавне власти над извршном влашћу, када се томе дода да је тадашњу владу Зорана Ђинђића чинило осамнаест председника партија, који у сваком тренутку захваљујући закону могу да избаце из парламента непослушне посланике поставља се озбиљно питање о могућности демократске контроле као и о природи тог парламента. Није се тада могло ни претпоставити да ће тај закон до те мере бити злоупотребљен па да после сукоба са ДСС-ом, председник Демократске странке и премијер Зоран Ђинђић одузме мандате странци која чак није ни његова (ДСС).

Сукоби у оквиру коалиција су уобичајена појава, ДСС је тада била појединачно најпопуларнија парламентарна странка и није увек имала исте преференције са владиним политикама и законима. Тај сукоб у владајућој коалицији око афере Гавриловић је значио и напуштање Ђинђићеве владе од стране Коштуничиног ДСС-а. Влада је на тај начин сведена на тесну већину од само шест посланика. У таквим околностима врло тесне већине, што је нормално за демократски поредак, тадашњи инстант премијер није могао да задовољи политичке и економске тежње својих министара као ни логику неолибералног капитализма потпомогнутог страним инвестицијама. Стога је Ђинђић решио да изврши један парламентарни пуч.

Парламентарни пуч ни са моралне ни са парламентарне а пре свега законске стране није могао да се оправда, најважнији домен је парламентарни аспект овог пуча, јер није пракса у демократском свету да се најпопуларнија странка на тај начин противзаконски изигра и избаци из парламента. ДСС је често имао манир да онемогућава доношење закона тако што ДСС-ови посланици нису учествовали у расправи и гласању о самом закону, без њих посланици ДОС-а тешко су долазили до кворума. Међутим то су све демократска средства у парламентарној борби која су дозлогрдила премијеровим противуставним амбицијама.

Председништво ДОС-а, донело је 24.маја 2002. године  одлуку о одузимању мандата 36 посланика ДОС-а, који су највише изостајали са скупштинских седница. Заслепљеници Зорановом визијом су били одушевљени, циљ је да се уведе ред у земљи и да они који примају плате раде то за шта су плаћени, образлагао је Ђинђић.

Ко мало боље познаје политички живот и владавину права, ову појаву ће доживети као нечувену, најпре незакониту. Нечувену са моралног аспекта, јер истини за вољу да је Зоран био главно лице петооктобарских промена уместо Коштунице, бојим се да би Милошевић и даље владао. Закон прописује као разлог престанка мандата само искључење из странке, смрт или оставку посланика. ДСС није могао своје посланике да замени другим посланицима јер је на њиховој посланичкој листи било само тринаест имена. Пошто ДСС није могао да попуни одузете мандате, они су припали другим станкама пре свега Демократској странци премијера Зорана Ђинђића. 

На тај начин је проблем око кворума решен, политичка моћ је увећана најпре са више него комотном већином од  14 посланика, који ако су непослушни могу да буду избачени из парламента у сваком тренутку. Права демократска идила.

Скупштина је тада без икаквих несугласица или било какве парламентарне сметње и законске опструкције непослушних посланика усвојила владин пакет од 70 закона. Тим пакетом и проблем кворума је решен рутински. За заседања на којима се претресају законски предлози кворум је смањен на једну трећину посланика, док је кворум од половине посланика остао само за коначно усвајање закона. Такође, изменама Пословника и ванредним проширењем овлашћења председника Скупштине (за ког је према коалиционом договору било предвиђено да буде из редова ДСС-а) који је тада могао крајње арбитрарно да казни непослушног посланика због повреде реда на седници, искључењем са седница Скупштине и на рок до 90 дана заседања (Скупштина је 2001. радила 95 дана).

Зашто овај Ђинђићев антипарламентарни пуч није задобио озбиљније побуне у јавности? Сама вештина и перфидност ове антипарламентарне делатности је један од разлога, јер неко ко се не интересује за политику неће разумети опсег овог антипарламентарног дела. Поред вештине, а што је и много важније, Ђинђић је успео у међувремену да загосподари свим јавним гласилима који имају утицај на јавно мњење у Србији. Поред најгледаније комерцијалне телевизије ТВ Пинк, ТВ Политика и ТВ Студио Б, дневници Новости и Данас као и Недељни телеграф су били медији у којима је Ђинђић успоставио потпуну контролу. 

Zoran Djindjic,premijer Srbije.12.8.2002. foto:Goranka Matic

Поред медијских полуга Милошевићевог система Ђинђић је без много окелевања преузео и систем читаве политичке контроле. Са неуставно извојеваном парламентарном већином иза себе, он је обезбедио превласт и доминацију у свим управним одборима најважнијих јавних предузећа, тако је формирана клијентелистичка мрежа идеална за контролу и уплив страног капитала и формирање нових слојева тајкуна. Јер тада је била предвиђена приватизација тридесетак највећих и поприлично примамљивих и добростојећих предузећа и стотинак мањих, са планираним приходом око 400 милиона долара. Паралелно са тим процесом, лошија предузећа би била пред стечајем, њих је тада било око 30.000 са 450.000 запослених. Не знам како би тадашње гласачко тело прихватило овако грубе неолибералне мере, што не треба да брине Зорана јер се он увек у изборној трци крио испод сукње коалиције.

За крај ове парламентарне епопеје, за многе и даље првог а вероватно и јединог демократски изабраног премијера др Зорана Ђинђића остао је наизглед миноран и успутни обрачун са Српском радикалном странком. 

Парламент у теорији и пракси поседује три механизма за контролисање рада Владе: интерпелацију, посланичко питање и расправу о поверењу Владе. Институција обавезне расправе о поверењу Влади се може по Уставу активирати ако 20 народних посланика  поднесе предлог да се изгласа неповерење Влади, о чему се у Скупштини обавезно расправља у року од 3 до 15 дана. 

У пролеће 2002. године, 23 посланика Српске радикалне странке поднело је уредан захтев за отварање расправе о поверењу Влади али како очекивати од скупштине после парламентарног пуча да се подржава оваквих бирократских и крутих али законитих појединости?

Шта се наиме десило. При утврђивању дневног реда за говорницу је изашао шеф посланичке групе Ђинђићевог дела ДОС-а – у народу познатији као Чедомир Јовановић. Он је врло ноншалантно и још више незаконито предложио да се та тачка дневног реда одбаци и то са овим образложењем: „Расправљати о предлозима СРС за посланичку групу ДОС значи губљење времена, јер та странка сама по себи и свему ономе што демонстрира у политичком животу не заслужује нешто тако“6.  

На то је председница скупштине са одушевљењем реаговала и ставила такође незаконито тај предлог на гласање. Док су опозициони посланици махали Пословником алудирајући на његову повреду, њихов законски предлог о обавезној расправи је одбијен као неоснован иако је та процедура изричито предвиђена Пословником.

Крај првог дела.

1 https://www.imagevenue.com/view/o/?i=02422_djindjic_haaretz_1999_122_509lo.jpeg&h=img163

2  https://www.youtube.com/watch?v=6fTMatYw4SY  34:08-36:30, 40:45 – 41:07.

3  https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2000&mm=12&dd=22&nav_category=1&nav_id=18362

4 https://www.danas.rs/drustvo/lutovac-zoranu-djindjicu-je-prioritet-bila-etika-odgovornosti/

5 Dunja Melčić, „Filozofska radoznalost Zorana Đinđića“, u: „Zoran Đinđić: etika odgovornosti – zbornik radova“. Urednik Latinka Perović. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. Biblioteka Svedočanstva br. 25, Beograd, 2006, str. 101–102

6 (Глас јавности, 28.март 2002, стр.6).

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Александар Петровић – Аца Селтик, ваш и наш рокументарац

Ако музику схватиш као рутину, онда то није рокенрол Обично пред наступ ја мрзим цео свет. Није то зато...

Pitam se

Znaš, pitam se ponekad, kuda ide ovaj svijet. I šta to...

Патријарх Варнава – политика литија

У разговору са људима често можете чути приче како је важно, посебно у време тешкоћа одржати слогу и разумевање међу људима. Ако...

Jezivi prizori u kući porodice Kostić iz sela Sejace

U selu Sejace nadomak Bujanovca, četvoročlana porodica Kostić živi u teškim uslovima, na rubu egzistencije, bez stalnih primanja I bez ikakve finansijske...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?