Конференција премијера Кривокапића, поводом 100 дана владе, била је, са једне стране, информатор за досадашње успјехе, а са друге (доста занимљивије) показала је да се десило својеврсно идеолошко „слегање“ терена након избора. Дате су и нове или пак наглашене старе смјернице владе са посебним акцентом на еколошку политику и економску дипломатију. Међутим, много је важније, за разумијевање тренутне политичке ситуације, оно што је Кривокапић говорио о актерима на политичкој сцени. Његов веома жустар и бучан наступ према, прије свега Демократском фронту (мада их није директно поменуо, али су биле јасне алузије) показао је да се искристалисао прераспоред снага у идеолошком спектру Црне Горе.
Премијер је прво поменуо да је један од основних проблема владе тај што је најжешће критикују они који су је подржали у скупштини. Казао је како се консултовао са стручњацима који су му рекли да се то нигдје није десило и да је нечувено у послиједнњих 30 година. Ту се стиче дојам, да је премијер консултовао можда стручњаке нуклеарне физике а не упоредне политике, јер да је консултовао ове друге сигурно би му рекли за концепт мањинске владе, можда поменули онај примјер из Србије 1992. године.
Друго, треба рећи да је премијер доста говорио и о томе да нема страначког запошљавања, да је стручност једини критеријм итд. То су заиста ставови које је тешко оспоравати. Но, премијер сам их је оспорио говорећи да ће сасвим сигурно постати члан демохришћанске странке чим се она оснује. Како се тај став може уподобити раније исказиваном антипартизму и непартијском концепту владе није баш лако разумјети, али оставимо могућност да би се повукао са премијерског мјеста након тога(што је тешко повјеровати).
Поред горе наведенога, премијер је рекао и нешто што је чини ми се, на овој конференцији, најважније. Наиме, упитан да прокоментарише изборе у Никшићу рекао је како постоје два супростављена табора од којих је један уништио Црну Гору, а други има газду ван Црне Горе. Поменуо је да грађани требају гласати за помиритељску опцију и да сами процијене која је то. Ова изјава је веома индикативна и можда представља по први пут јасно исказану премијерову позицију на политичко-идеолошком спектру. Наиме, врло је тешко превидјети да Кривокапићев позив на помирење јесте неодољиво близак предизборном слогану Бечићевих Демократа. Дакле премијер жели рећи да нема друге помиритељске опције и да су ДФ и ДПС готово подједнако лоше крајности које треба избјећи, прелазећи преко чињенице да је и сам Фронт настао на помиритељском наративу Срба и Црногораца. Алудирајући на Дф када говори да неко има газде у другој држави(наравно, мисли се на Србију) премијер се сврстао уз осовину УРА – ВИЈЕСТИ – ДЕМОКРАТЕ и то на један прилично необазрив начин, који ће сасвим извјесно утицати на опструкцију рада владе од стране тог савеза. Изгледа да она упозорења Медојевића о томе да је план извјесних медијско-политичких актера да се уништи Демократски фронт, како би профитирале грађанизирајуће странке, нису била без основа . Овом конференцијом се коначно, након много тактизирања и одуговлачења у ту игру уплео и премијер Кривокапић. Наравно, важно је поменути да је опет потпуно неопрезно, дао повода за погоршање односа са Србијом и не само то, него је дао својеврсну легитимацију ДПС пропаганди која се своди искључиво на застрашујући наратив о угрожености Црне Горе од Србије. Упадљиво је како премијеру веза одређених партија са Србијом запада за око, а како је потпуно слијеп на апсолутну зависност УРЕ од америчке амбасаде и НАТО пакта(недавна изјава Курта Вокера то најбоље показује). На основу свега овога се чини да антисрбијански наратив постаје обавезујући на јавној сцени Црне Горе. Не само то него се и сам српски народ веома перфидним методама покушава подијелити на оне „великосрбе“ наводно лојалне власти у Београду и друге који су одани „аутохтоним“ структурама. Па се по тим шавовима јављају подобни Срби и они који су државни непријатељи првога реда, а аршин за то ће изгледа бити однос према Београду. Па ако се неко жели доказати добрим Црногорцем, мораће у најмању руку затећи односе на тој релацији. Та прљава игра ДПС хоботнице и грађанизирајућих медија постаје све јаснија и није најразумљивије како је премијер не примјећује, него, напротив, и сам даје допринос истој.
На крају бих рекао да су потоњи догађаји раскринкали пројекат одређених структура у Црној Гори, којима није страна помоћ западних агентура. Тај пројекат о коме су слично говорили и лидери ДФ-а, се своди на то да се прије свега колико је могуће маргинализује ДФ, који се има представити као искључиво великосрпски и као ништа више до агентура Београда. Затим, да се одстрани ДПС, или у потпуности, или, ако се покаже флексибилним, само да се очисти од компромитованих кадрова. Наравно све то у циљу остављања простора „грађанским“ партијама за различите комбинације, гдје у обзир могу доћи СДП, СД од странака старог режима и Демократе, УРА и, евентуално, СНП из нове власти. Вријеме ће показати колико је Демократски фронт способан да одржи примат међу владајућим партијама, а чини се да ће то морати да ради истицањем помиритељског и грађанског наратива избјегавајући карактер крајње десне националистичке и превратничке партије какав му намећу структуре бликсе западном чиниоцу у политици Црне Горе.
