Животна средина и перманентно кршење Устава

Поред многобројних проблема које трпи животна средина у Србији, када крене хладно време један је нарочито изражен, и најопаснији управо због тога што делује тренутно на здравље људи и оставља трајне последице. У питању је загађење ваздуха. Према различитим параметрима које се мере ( ниво SO2- сумпор диоксид, PM 10, PM 2,5 честице) наша земља је безмало пута током ове зиме која се још није завршила, завршавала у самом врху земаља које у неком тренутку имају највеће измерене вредности ових параметара загађења. Намеће се питање због чега је то тако? Да ли је то неминовност економија у  ‘’развоју” као што је наша (постоји велики број примера земаља које је прошао кроз овај процес), да ли је то трновит пут које морају да прођу земље. Поставио бих питање , да ли нас стварно развијају фабрике које имају огроман негативни утицај на животну средину  попут Linglong tire, MEI TA, Zijin, можда ускоро и озлоглашени Rio Tinto… (примера је још много). Да ли стварно не постоји алтернатива развоја од ових разарача екосистема (упркос убрзаном развоју технологије и зелене економије),.. ? Ако причамо конкретно о загађењу ваздуха који је тренутно најактуелнији  разлога за овакву ситуацију је неколико: индивидуална ложишта (на угаљ и дрва најчешће), саобраћај, и као највећи и најопаснији термоенергетски сектор (топлане, термоелектране и прљава индустрија) који најчешће као енергент користи угаљ (а понекад и јаловину!?). Оно што је још опасније од свега овога, а што непосредно доводи до овакве ситуације са животном средином и ваздухом, јесте политичка воља надлежних за решавање ових проблема (односно њен недостатак). Константно затварање очију и игнорисање овог конкретног и јасно видљивог проблема, доводи до  огромних негативних утицаја по здравље целокупне популације Србије. Из недостатка политичке воље рађају се врло траљава решења која дају занемарљиве резултате (нпр. субвенције за куповину електричних аутомобила, постројења за одсумпоравање термоелектрана…), и никако неће довести до коначног решења проблема. Тај недостатак политичке воље (који је можда намеран?) ускраћује оно што је свим становницима Републике Србије загарантовано њеним Уставом, чланом 74. који гласи: ‘’Свако има право на здраву животну средину и на благовремено и потпуно обавештавање о њеном стању. Свако, а посебно Република Србија и аутономна покрајина, одговоран је за заштиту животне средине. Свако је дужан да чува и побољшава животну средину’’. Овај члан устава је конктетан показатељ да се исти константно крши, и да тренутно не постоји  политичка воља да се са тим престане, и није само упитна политичка воља, већ и недостатак стручности и моралне одговорности надлежних.