Попис у Северној Македонији 2021: оквир, значај, предвиђања

ОКВИР(НЕ) ПРОМЕНЕ

Попис становништва у државама нашег региона никада није само статистичко питање. Попис кроз бројеве изражава, пре свега, горуће друштвене проблеме (депопулацију и смањење броја новорођенчади, миграциона кретања и „одлив мозгова“, нестанак села и мањих градова) и идентитетска питања (националну припадност, проценат националних мањина, вероисповест). Ово свакако треба да буде предмет политичког интересовања, услед потребе системског приступа решавању тих проблема. Међутим, чешћи је случај политичке инструментализације, уподобљавања процената политичким интересима, аспирације према територијалној реорганизацији државе и самоуправним овлашћењима, медијске манипулације итд. Зато је попис становништва првенствено политичко питање: национални интереси су стављени у службу партикуларних политичких интереса, а анализа резултата мора проћи кроз филтер политичке употребљивости пре него што заврши на столу новинске редакције. Списак модалитета употребе пописних резултата је неисцрпан.

Северна Македонија по том питању никако није изузетак. Напротив, она је очит пример дубоко подељене државе по национално-идентитетској, политичко-идеолошкој и стратешко-спољнополитичкој оријентацији. У прилог томе говоре периодични протести и нереди по бројним питањима (територијална реогранизација државе 2004. године, протест против изградње цркве у центру Скопља 2009. године, доношење буџета 2012. године, уставна криза 2017. године, потписивање Преспанског споразума 2018. године итд.), али и отворене побуне и сукоби са терористичко-сепаратистичким групама (операција „Планинска бура“ 2007. године, операција „Монструм“ 2012. године, сукоби са терористима са КиМ 2015. године) који су свој кулминативни – нажалост, не коначни – израз добиле у оружаној побуни албанских сепаратистичких снага (Албанска национална армија) на западу државе 2001. године. Након потписивања Охридског споразума и НАТО операције разоружавања албанских сепаратистичких снага „Суштинска жетва“, важан корак у изградњи грађанске (а не националне) државе било је одржавање пописа становништва. Прво је на састанку председника Бориса Трајковског са политичким представницима 13. маја 2001. године, пре потписивања Охридског споразума, било договорено одлагање пописа услед потребе формирања Владе националног јединства. Међутим, након потписивања овог политичког споразума 13. августа, који је установио националне квоте за позиције припадника албанске мањине у војсци, полицији и државној управи, употребу националних симбола и признавање албанског језика као службеног тамо где има преко 20% говорника, било је неопходно проверити стварно стање на терену. 

Стање је било такво да се удео Албанаца у укупном становништву повећао са приближно 20% (попис 1981) на 25,17%, док се удео Македонаца са 67% спустио на 64,18%. Етничка концентрисаност албанског становништва је задржана на северозападу земље, у општинама у којима чини већину (Слика 1).

Слика 1. Етнички састав Македоније 2002. године по општинама (према територијалној реорганизацији из 2004)¹.

„СУШТИНСКА ЖЕТВА“ ЗАОСТАЛИХ ИЗДАНАКА СОЦИЈАЛИЗМА

Да би се схватила важност пописа становништва који ће се одржати ове године у Северној Македонији, прво ћу указати на начелну промену заосталог југословенско-социјалистичког приступа када је у питању схватање појма народ/нација/национална мањина. Ова промена се, бар декларативно, одиграла доношењем новог македонског Устава 16. новембра 2001. године. Дотадашњи Устав, који је донет 1991. године, одређивао је Републику Македонију као националну државу Македонаца. Зашто је то важно? Социјалистичко схватање појма народ је било уграђено у карактер суверености социјалистичких република Југославије, а оно је значило да су само југословенски народи конститутивни народи у републикама и носиоци суверенитета, односно они народи који немају матичну државу ван Југославије (што је, нормативно, био разлог зашто Албанци нису могли да буду конститутивни народ на Косову и Метохији). У таквој констелацији носилаца суверенитета и конститутивности није било места за националне мањине, односно уопште није било „већине“ и „мањине“. Било је само (конститутивних) народа, народности и етничких скупина; народности нису имале право на самоодређење и стварање националне републике унутар Југославије.

Стварање националних држава након распада Југославије је следило тај принцип. Доношењем првог постјугословенског устава који је државу одредио као националну државу Македонаца и тиме потврдио статус конститутивног народа искључиво Македонцима, Албанцима, који су тада чинили око 20% становништва, није признат статус конститутивног народа независне Македоније. Један од разлога за овакав приступ је и страх већинског народа од блокирања важних националних питања од стране Албанаца, чиме би била угрожена национална држава. „Све етничке скупине настоје консолидирати једнонационални карактер већине постјугославенских држава и готово све мисле да је такав карактер био, јест и да би опет могао бити угрожен од стране мањина које у њима живе“².

Оружана побуна у западној Македонији поново је ставила на сто питање конститутивности албанског народа, децентрализације и федерализације државе. Охридским споразумом ништа од тога није прихваћено, изузев самоуправних овлашћења у општинама са већинским албанским становништвом чиме није нарушен унитарни карактер државе. Новодонесени Устав је само потврдио политички договор из Охридског споразума, али је притом унео важну промену: Македонија више није била одређена као национална држава Македонаца! Она је сада држава свих својих грађана, односно грађанска држава. Тај либерални концепт демократског уређења је избрисао конститутивни карактер македонском народу. Унутар корпуса грађана као носилаца суверенитета државе могуће је разазнавање само „већине“ и „мањине“. На тај начин долази до „суштинске жетве“ заосталог социјалистичког изданка и засађивање либерално-демократског концепта грађанске државе. Да ли је из тога нешто израсло?

Попис 2002. године и потоњи догађаји нису могли да буду провера успешности грађанске државе у односу према националним мањинама, јер су одигравани у постконфликтном периоду док су још трајале војне, полицијске и цивилне мисије ЕУ (до 2005. године). Нису могли да буду ни провера успешности решења које је установио Охридски споразум, јер је сам споразум прављен према предвиђањима стања на терену, која је попис годину дана касније само потврдио. Прави тест за грађанску државу и цивилно друштво, демократско уређење и политички плурализам биће предстојећи попис становништва и, још више, догађаји након њега, који ће показати у којој мери је Северна Македонија напредовала у смиривању (пост)конфликтних тензија и помирењу два највећа народа у држави. Ако је 2001. година била тест за поставнојевску Македонију, онда је 2021. година тест за охридску Македонију.

ПРЕДВИЂАЊА

1. Протести опозиције

Након што су његови посланици напустили скупштинску салу приликом гласања, опозициони ВМРО-ДПМНЕ је почео оштро да критикује донесени Закон о попису становништва и домаћинстава. Христијан Мицкоски, лидер партије, најављивао је да ће његова странка „на основу иницијативе за скупљање потписа, доставити предлог закона у Собрању, којим ће предвидети поништење закона који владајућа већина жели донети насилним путем“³. 

Опозиција захтева „да се дефинише који документи ће бити прихваћени током пописа, које базе података ће се користити, да се прави разлика између пребивалишта и места боравка, да постоји и папирнати, а не само електронски образац, те да има двоје непосредних пописничара уместо једног“⁴, те предлажу коришћење терминала за узимање отиска прста, што из Завода за статистику категорички одбацују.

Да је попис обављен пре десет година када му је било време сходно устаљеним праксама у Европи, сигурно би била уверљивија опаска премијера Заева да је попис искључиво статистичка ствар. Овако, уверљиво делује одговор Мицкоског да ће попис бити „трговачко-политички процес, а не статистичка операција“⁵.

Узевши у обзир наведено, упркос епидемиолошкој ситуацији могуће је очекивати протест опозиције након отпочињања пописног процеса 1. априла ове године.

2. Етничко незадовољство

С обзиром на уставну обавезу сматрања службеним језиком језик националне мањине у јединицама локалне самоуправе у којима има више од 20% говорника (Устав Републикe Северне Македоније, амандман V)⁶, што је важно – према неким теоретичарима пресудно – питање идентификације једне етничке групе, постоји опасност од изражавања етничког незадовољства Албанаца након пописа уколико их не буде било „довољно“. Аљи Ахмети, лидер владајуће албанске партије ДУИ, изјавио је да Албанаца мора да буде преко 25%, те да неће признати резултате пописа уколико се покаже да су заступљени уделом мањим од 20%⁷. Неки предвиђају и веће цифре, као што је Халил Снопче, посланик опозиционе Алијансе за Албанце, који каже да се анализом статистичких бројки рођених и преминулих од 2013. до 2019. може утврдити да Албанаца има изнад 29%⁸.

Потенцијално незадовољство Албанаца се може прелити на улице. Ипак, тако нешто је за очекивати и од стране македонског становништва уколико буде сматрало да је Албанцима направљен било какав политички уступак како би могли да испуњавају уставне критеријуме за националне привилегије. 

Уколико Албанаца не буде „довољно“, врло је вероватно исказивање захтева за уставним променама како би се критеријуми уподобили тренутку, односно проценту који Албанци могу да испуне. 

3. (Не)добросуседска политика

Уколико резултати пописа не буду одговорали албанским националним интересима, могућа је реакција матичне државе Албаније. 

Подједнако је могућа реакција Бугарске по питању изјашњава Македонаца, њихове етничке припадности и, највише, језика којим говоре. Бугарска кампања оспоравања македонског идентитета и посебности македонског језика може добити нови замах након пописа. Уколико се видно смањи удео припадника македонског народа у укупном становништву, Бугарска може изнети податке о броју поднесених захтева за добијање бугарског држављанства, као и оних који су у периоду између два пописа то држављанство добили. Само етнички Македонци (не Срби, Албанци или ко други) могу поднети захтев за добијање бугарског држављанства⁹. Тиме би теза о јединствености бугарског и македонског народа била поткрепљена конкретним актом учињеним од стране самих Македонаца. Вреди се подсетити да је у 2007. години, години приступања Бугарске Европској унији, око десет хиљада Македонаца добило бугарско држављанство, а да је шездесет хиљада било на чекању¹⁰. 

ЗАКЉУЧНО РАЗМАТРАЊЕ: ПОПИС КОЈИ ЛИЧИ НА ИЗБОРЕ

Попис који треба да буде одржан од 1. до 21. априла ове године више личи на одржавање парламентарних избора, што говори у прилог његовом политичком карактеру. Припрема за попис је слична предизборној кампањи: 

• опозиција која демонстративно напушта скупштину салу у тренутку изгласавања „правила игре“ и најава њиховог оспоравања;
• представници националне мањине којима је потребно да пређу пописни/изборни праг како би добили привилегије гарантоване Уставом;
• најава политичких протеста од стране опозиције и представника странака националне мањине уколико не буду били задовољни резултатима;
• потенцијалне промене које могу настати као последица резултата, чак и промена власти уколико резултати буду изразито лоши по националне интересе државе.

Напослетку, на сличност овог пописа становништва и парламентарних избора указује и то што су оба тест за грађанске капацитете државе. Резултати пописа могу прилично изменити етничку структура становништва. Изразита политизација питања које треба да буде статистичко-административно говори о непревaзиђеним поделама и нагомиланим антагонизмима који сваког тренутка могу ескалирати. Уколико до тога дође, „охридска“ Македонија није прошла тест одрживости свог грађанског карактера.

¹ Извор: https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/f/f8/Makedonijaetn.png (приступљено 19. марта 2021).

² Јовић, Д. (2011). Попис становништва: битка за етнички статус у постјугословенским државама. Политичке анализе, 2 (5), 36-45. Преузето 19. марта 2021, сa https://hrcak.srce.hr/102839.

³ Kузмановски, Б. (21. јануар 2021). Први попис у 19 година у Северној Македонији. Радио слободна Европа. Преузето 19. марта 2021, са https://www.slobodnaevropa.org/a/severna-makedonija-popis-zakon/31061684.html.

⁴ Исто.

⁵  N1. (21. јануар 2021). Попис становништва у Северној Македонији у априлу, први после 19 година. Преузето 19. марта 2021, са  https://rs.n1info.com/region/popis-stanovnistva-u-severnoj-makedoniji-u-aprilu-prvi-posle-19-godina/.

⁶  Устав на Република Македонија. (2001). Преузето 19. марта 2021, са http://ustavensud.mk/wp-content/uploads/2017/09/Ustav-na-RM.pdf.

⁷  Kosovo-online. (25. јануар 2021). Ахмети: Не може да буде мање од 25 одсто Албанаца на попису у Северној Македонији. Преузето 19. марта 2021, са https://www.kosovo-online.com/vesti/region/ahmeti-ne-moze-da-bude-manje-od-25-odsto-albanaca-na-popisu-u-severnoj-makedoniji-25-1 

⁸ Исто.

⁹ Neofotistos, V. (2009). Bulgarian passports, Macedonian identity: The invention of EU citizenship in the Republic of Macedonia. Anthropology Today, 4 (25), 19-22.

¹⁰ Исто.