Friday, October 15, 2021
Politika Srbija Jeсен дијалектике и сумрак мита о демократском парламентаризму - други део

Jeсен дијалектике и сумрак мита о демократском парламентаризму – други део

(Не)легитимна опструкција председничких избора на досада незапамћен начин

После отвореног сукоба за који је Ђинђић ушао много спремнији од Коштунице нагло је порасла популарност Демократске странке науштрб ДСС-а, која је по многим релевантним истраживањима изједначила чак своју привлачност и изборну снагу са ДСС-ом, обе партије су уживале неких 20% подршке. Често се од носиоца митске конструкције Зорана Ђинђића чује да је Слободан Милошевић све радио само да би имао своју фотељу, вероватно такав чин сматрају политички недостојним или морално неоправданим. Међутим и њихов демократски избавитељ за време своје кратке владавине имао је веома сличан манир.

Надахнут дејством парламентарног пуча на рејтинг његове партије био је идеалан политички импулс за расписивање председничких избора, за које је будући победник тих избора Војислав Коштуница сугерисао да су преурањени. Војислав Коштуница је инсистирао да се председнички избори распишу тек после усвајања Уставне повеље ДЗ СЦГ и новог Устава Србије. Ђинђић је ипак знао да би такав институционални редослед представљао и нужно расписивање нових парламентарних избора и вероватно крај његове Владе, зато је тај предлог одбачен. Веома шири друштвено политички интерес који би означавао јаче везе између Србије и Црне Горе није толико битан колико фотеља парламентарног пучисте који је надахнут истраживањима која предвиђају победу кандидата Демократске странке Мирољуба Лабуса.

Војислав Коштуница је своју кампању водио врло критички у односу на владу Зорана Ђинђића коју је често упоређивао са владавином Слободана Милошевића, најављујући уместо демократске кохабитације, директан обрачун са њим ако буде постао председник Србије. Зоран Ђинђић тај изазов врло радо прихвата, окуражен надпредстављеношћу у јавним гласилима свог кандидата у односу на Коштуницу, убеђен је у изборну победу Мирољуба Лабуса. 

Јер по меродавним истраживањима,  у вестима са најважнијих телевизија, Коштуница је имао четири пута мање времена од Ђинђићевог кандидата – Лабуса. Зашто ово Зораново мешање као премијера (функционера) на исход председничких избора наглашавам? Зато што сада када је Милошевићев министар информисања председник републике, непрекидно се могу чути најгрубље осуде за функционерске кампање оних који не могу да претпоставе да је много огољеније функционерске кампање спроводио Зоран Ђинђић.

Наиме, ескалација ове функционерске кампање на завршном митингу Мирољуба Лабуса, која је била емитована уживо на најгледанијем комерцијалном каналу ТВ Пинк, је врло уочљива. Са врло нарцисоидним елементима, Ђинђићева реторика представља врло грубо и неосновано умањивање значаја свог револуционарног друга и саборца код петооктобарског пуча, са све препознатљивом Ђинђићевом протестантском радном етиком (Макса Вебера) оличене у чувеној реченици „Нема спавања“ која представља филозофију колачића судбине са једне стране,  док са друге стране унижава сопственог кандидата који је требало да покаже извесну самосталност у тој кампањи.

Овако је о свом револуционарном другу који једини није ишао у кошницу Ленглија- Будимпешту, на ноге Монгомерију,  говорио Заратустра: „Да вас питам овако лично, као суграђанин: две козе да имате, да су вам важне и да имате алтернативу- да их пустите да се саме чувају или њему да их дате да их чува- шта бисте изабрали? Да се саме чувају! Наравно“.  „И замислите, драги пријатељи, замислите (лепо се осећамо, мало да се нашалимо), замислите у једној кошници да се организују избори за председника кошнице, и онда се сети трут, десет година је спавао у топлој кошници, мудар је, ником се није замерио, крила није поквасио, и одлучио да се кандидује. Сви га воле, а што да га не воле кад је трут! И кренуо по Србији да оговара пчеле радилице, мрзовољан, подгојен, љут, увређен, ништа му не ваља, не раде довољно те пчеле радилице, има трут примедбе, њега да питају радиле би још више! Срећом, нико га не пита, али би да га питају. И кренуо трут по Србији и открио велику тајну- лоше се живи у Србији! Открио Америку! Пчеле раде много, имају мало*, тешко је стање и он се увредио, почео је да тражи кривце зашто се лоше живи у Србији када он у свом кабинету, у топлој кошници, смислио би он много добрих рецепата, али неко други да вуче кола уместо њега, а он да седи на тим колима. Пробудили смо га петог октобра, овде смо га донели, није дошао, донели смо га!“1

После тако медијски пропраћене нефункционерске кампање очекивало се да ће Мирољуб Лабус почисити Војислава Коштуницу и све остале кандидате већ у првом кругу. Међутим, Мирољуб Лабус не само да није победио трута – Војислава Коштуницу у првом кругу председничких избора већ није добио ни више гласова од Војсилава Коштунице.

После првог круга избора, готово свима је било јасно да Мирољуб Лабус као кандидат Демократске странке, нема велике шансе да победи у другом кругу председничких избора. Шта је поводом тога урадио први демократски премијер, признао своју грешку и пустио други круг председничких избора да се заврши по закону демократије, тачније изборном вољом народа,  допуштајући демократији да ради за себе,  и окренуо се премијерским функцијама?

Грешите,  додуше јесте сутрадан сазвао састанак у Влади на којем је одлучено да ако Коштуница не може да се победи кандидатом, може да се победи рупом у закону, прецизније цензусом. Тадашњи закон је прописивао да би председник републике победио на изборима мора да изађе преко 50% уписаних бирача на те изборе, ако се не испуни тај број изашлих грађана функцију председника републике преузима на три месеца председник Народне скупштине који је сасвим случајно Наташа Мићић члан Демократске странке. 

Одлука да се избори морају опструисати, на истини за вољу,  законски начин,  је брзо спроведена у дело преко јавних гласила која су била под непрекидним надзором Владе. Сви ти објективни и независни медији су нагло изгубили свако интересовање за други круг председничких избора. Али зато када су почели да се баве том тематиком позивали су на бојкот. 

Парадигматски пример јавног гласила под контролом Владе који је спроводио кампању бојкота је најбоље приказан у раду на БК Телевизији, која је била врло гледана тада.  Дан пред предизборну тишину на БК телевизији није уопште подразумевао било какву најаву ТВ двобоја Коштунице и Лабуса који је почињао исте вечери а који је уједно био и први ТВ двобој председничких такмаца у српској историји. Међутим, БК Телеком се одлучио за потпуно другачију уређивачку концепцију тога дана сместивши вести везане за председничке изборе у 18. минут дневника! Важније од предстојећих избора за БК Телеком било је између осталог,  вест о Европској комисији која даје зелено светло за нове чланове, Парламентарна скупштина НАТО подржала пријем тих нових чланица, акције Ал Каиде… После свих релевантнијих тема од самих избора јавио се у дневнику Чедомир Јовановић који је у петоминутном обраћању објашњавао како је пресуда Савезног уставног суда о неуставности одузимања мандата посланицима ДСС-а – нечувена и неприхватљива. Ефекат кампање бојкота је био веома успешан, у другом кругу изашло је 657.808 бирача мање него у првом кругу. Избори нису успели- недостајало им је око 300.000 гласова. Иако је Коштуница освојио два милиона гласова, ипак није успео да постане председник републике Србије.

Биноминална логика- јунак или издајник, кључна за филозофски приступ митској перцепцији!

Код антрополошког доживљаја мита која је поменута на почетку овог текста, доминантан  аспект представља и биноминална логика мита. Поред наравно  надмоћности митске перцепције, која има моћ да одреди историју једног народа, насупрот пролазности и крхкости историје да одреди истинитост мита, важан је и аспект биноминалне логике која је у језгру самог мита. 

Наиме, сваки мит ту врсту логике мора да садржи, и она је од пресудног значаја за његов опстанак. Црно или бело, победник или губитник, лево или десно, сунце или месец. Наш косовски мит такође има биноминалну логику која означава митску селекцију између јунака или издајника. 

Та митска селекција у српском народу се јасно осећала у граничној ситуацији рата, при сведочењу Радована Караџића из 1993 године када је обилазио подручја у РС захваћена ратом од тамошњих српских житеља, жена, деце, стараца, војника… са свих страна је константно чуо: „Докторе, само немој да издаш!“

У српском народу устоличена је једна биноминална митска конструкција која датира још из косовског мита, развијена је врста антипода парадигми српскога јунака, та антипарадигма представља супротност од онога који истрајава у слободарској борби, борби против окупатора и његових сарадника,  што је нашем народу одувек била јасна историјска константа и баштина.

Та константа нас је надахнула да истрајемо и опстанемо упркос тим суровим антисувереним околностима, а које су захтевале својеврсан вид јунаштва. Оно што су неки народи сматрали за датост, или борбу уз веома мале жртве за питање државе и државности, код нас је још увек било и остало поприлично нерешено питање.

Неоколонијални наратив постаје све доминантнији у тренутном научном дискурсу. Баш из тог разлога се насупрот парадигми јунака изродила парадигма издајника, који заједно чине саставне елементе јасне филозофски утемељене митске перцепције који је наш народ свесним или подсвесним епистемолошким процесима до крајњих граница развио. 

Та филозофска перцепција мита се умногоме  битно разликује од колоквијалне перцепције мита о демократској владавини Зорана Ђинђића која је пролазна, али која је изродила један нови мит, мит попут оног о Ернесту Чегевари,  мит о антиимперијалном борцу против глобалног корпоративног капиталистичког светског система који одузима националној држави сваки вид суверенитета.

Тај анти империјални пророк је оставио и своје предвиђање будућих корака који се тичу одузимања суверенитета од стране корпоративно капиталистичких моћника и скутоноша крупног капитала2.  Нови митски јунак је у тој борби погинуо у туђини, своју борбу је започео на Газиместану а завршио у Хагу, али деловање тог поретка се и даље осећа, што оставља простор за формирање даљих митских перцепција о антиколонијалним и анти империјалним јунацима и издајницима.

За разлику од Милошевића који је умногоме предвидео деловање неоколонијалног пројекта, Зоран Ђинђић, прагматик по природи, имао је визију да можда и тај поредак изигра али уз наравно подношење великих жртава по национални суверенитет. 

Као и много пута пре,  о сарадњи са Хашким трибуналом је постојала јасна разлика између виђења Коштунице и Зорана Ђинђића. Коштуница је изјављивао да га Хашки трибунал не интересује. „Кад год кажем Хашки суд увек стављам наводнике на оно „суд“. Мислим да Хашки трибунал није правни већ политички инструмент, не међународне заједнице, већ искључиво САД” истицао је Коштуница. За разлику од Зорана који је знао да je за неопходни неоколонијални и неолиберални рај у Србији неопходно да се повуку огромни, поново неуставни, уступци.

Против Милошевића у Србији је подигнута оптужница за злоупотребу службеног положаја, а у вези са коришћењем средстава од царине. Он је сам пристао да добровољно изађе на српски суд, али Хашки трибунал није признавао, што се умногоме подударало са ставом читаве српске јавности.

Око виле „Мир“ је започета акција хапшења 31.марта од стране 30 припадника ЈСО-а, са црним маскама извршен је покушај отмице Слободана Милошевића уз атмосферу експлозија шок бомби и метака који су летели около. Напад на резиденцију је ипак заустављен, иако је Милошевић одбио да се добровољно преда. Он је тражио јемство од највиших власти да неће бити испоручен Хагу. Чедомир Јовановић му доноси два највиша државна документа, оверена са три велика државна печата. На првом документу стоје потписи председника СРЈ Војсилава Коштунице, председника Србије Милана Милутиновића и председника српске владе Зорана Ђинђића. Ту између осталог пише:

„Кривични поступак покренут пред Окружним судом у Београду против Слободана Милошевића, није покренут на захтев Међународног кривичног суда за ратне злочине у бившој Југославији, већ због основане сумње да је починио кривично дело из чл.26. Кривичног законика СРЈ и стога ће бити решаван пред правосудним органима СРЈ. Ми гарантујемо господину Слободану Милошевићу да ће, током судског поступка, имати неометану комуникацију са својом породицом. Породици господина Милошевића се гарантује лична и имовинска сигурност, као и у могућности коришћења резиденцијалног објекта у Ужичкој 11-15 у Београду.“

Други документ садржи додатно јемство, с печатом Владе Србије и потписом Чедомира Јовановића.

„АНЕКС 1: Слободан Милошевић неће бити изручен ниједној правосудној, нити другој институцији ван земље;

АНЕКС 2: Слбодану Милошевићу се грантује свакодневна посета породице.

Оба анекса су потписана по овлашћењу председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића.“

Међутим, много важнија је била порука америчког министра спољних послова, Колина Пауела, од Уставног јемства, владавине права, националног суверенитета и на крају потписа свих најважнијих државника у том тренутку. Његова порука је била јасна да САД неће учествовати у донаторској конференцији за СРЈ, ако пре тога, Милошевић не буде у Хагу. 

Та донаторска конференција је значила  почетак неолибералног раја, распродају свих стабилних јавних предузећа за будзашто, масовна отпуштања, либерализацију тржишта, вођство ММФ-а путем страног капитала који ће руководити развоју привреде овог будућег рајског друштва. Донаторска конференција је пуком случајношћу заказана за 29.јун 2001, и требало је да обезбеди 1,3 милијарди долара кредита од Светске банке и других међународних финансијских установа за Србију. Порука је јасна, ако желите неолиберални рај, Милошевић је до судбоносног 29. јуна морао да буде у Хашкој ћелији.

Ту се појавила једна антиуставна константа премијера Зорана Ђинђића, која не треба да изненади, додуше овог пута је баш огољена. Савезна влада је у крњем сазиву без министара из црногорске Социјалистичке народне партије 23.јуна 2001, усвојила Уредбу о сарадњи са Хашким трибуналом, која би требало да представља Милошевићев крај. Али, савезни Уставни суд (највиша судска инстанца) 28.јуна, проглашава Уредбу неуставном. Тада прагматични Зоран који има искуства са кршењем закона заказује седницу Владе Србије која ће сама, без обзира на Савезно устројство, донети Уредбу. Уредба је донета на начин тако што се одлука Владе Србије заснивала на члану 135 Устава Србије, „Када се актима органа федерације (…) угрожавају интереси Републике Србије (…), републички органи доносе акте ради заштите интереса Републике Србије“. Што значи да је ванредни интерес да се на Видовдан бивши председник СРЈ и Републике Србије изда за суму од 1,3 милијарде долара која ће направити историјски замајац за формирање неолибералног раја чији се плодови осећају и у садашњем тренутку. Поред те донације, постојала је шпекулација о додатној награди за неуставну отмицу Милошевића чија је свота износила пет милиона долара а за коју се верује да је завршила у Влади Србије.

1  https://www.youtube.com/watch?v=YkjmSkKADlY 2:09-2:33, 3:55-5:33.

2  https://www.youtube.com/watch?v=NdZp7QWVb4w&t=18s

Prethodni tekstTi si umjetničko djelo
Sledeći tekstGrane

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Уметност и борба за нову цивилизацију или васпитна уметност?

Уметност је много ужи појам од самог појма културе, борба за културни простор представља једно од виталнијих поља утицаја при управљању самом...

Годишњица Покрета несврстаних

Ове године се навршава 60 година од прве конференције покрета несврстаних у Београду која је била „камен темељац“ за међусобну економску и...

Тајванско питање – ново жариште или вечни пламен

Последњих дана домаћи и страни медији извештавају о великој напетости између Кине и Тајвана, наводећи да је тренутна ситуација најозбиљнија у претходних...

Цена гаса – шта се догодило?

Цена гаса на европском тржишту односно на холандском ТТФ чворишту у октобру (06. 10. 2021.) достигла је цену од 1936 долара за...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?