Prolog:
„Sinoć oko 23:00 u restoranu između Požarevca i Smedereva se desila pucnjava. Policija je na terenu već tri sata, čekajući podršku žandarmerije. Kako saznajemo, u restoranu se nalaze četiri teško naoružana lica koja su zabarakadirana jedan od drugog uz pomoć stolova i stolica. Barikade su tako postavljene da formiraju kocku. Ni jedno od lica nije uzelo taoce, svi ostali gosti i radnici restorana su nekako izašli. Trenutno je 04:00 januarskog jutra.“
Grane:
Slobodan M. (7. juli 1991. godine). Završena srednja medicinska, nezaposlen. Veren u ugovorenom braku. Odrastao u strogo patrijarhalnoj porodici, stariji brat u inostranstvu.
Okruglo, bledo lice sa kratkom svetlo-smeđom kosom i bradom od 3-5 dana. Sitne, krvave, zelene oči. Niska fizička spremnost sa ispupčenim stomakom. Barikada mu je najdalja od ulaznih vrata, leži o šank. Odeven u sivoj trenerci. Oko njega su ispušene flope i prazne flaše piva. U ruci drži pištolj. Izraz lica je kiseli osmeh koji istovremeno odaje ljubomoru i melanholiju.
„Ova kuhinja iza mene sigurno ima vrata u slučaju požara. Zar se požar ne bi desio baš u kuhinji? Nije ni bitno, kako sam uopšte dospeo ovde? Ne sećam se. Zapravo ne sećam ničega vrednog osim jednog trenutka. Bilo mi je 14 godina, očev prijatelj, neki Slovenac, mi je ponudio da nastavim školovanje u Beču. Sećam se ćaletove reakcije, u fazonu gde ćeš crnog ovog tamo. Ja odbio. Da je moj odgovor bio drugačiji, sve bi bilo drugačije. Ne bih se svakog jutra budio u tamnoj sobi i gledao u konopac na sred mog socijalističkog stana jedno sat vremena… Da li da pobegnem odavde ili da pucam? Ubistvo mi nikad nije bilo jasno, nisam video poentu, kao što ne vidim poentu toga što je izlaz u slučaju požara u kuhinji… Ne, ostaću, zaslužujem sve što mi se desi… Neko puca, a? Eh, kad bi samo pucao u suprotnom smeru…“
Dragan M. (5. januar 1953. godine). Bivši pripadnik pešadije JNA, penzionisan kao invalid 1993. godine, izbeglica iz Slovenije. Udovac od 2005. godine, bez deteta. Izgubio kontakt sa braćom i sestrama nakon sahrane supruge.
Kockasto lice sa crvenim, seljačkim rumenilom, sedom kosom i strogo obrijanom bradom. Krupne plave oči. Mešovita fizička spremnost sastavljena od mišica i sala. Nedostaje mu leva ruka i desno oko preko kog je stavio crni povez. Barikada mu formira levu crtu kocke. Odeven u staroj vojnoj jakni u čijem džepu su neotvorene boce haloperidola i lorazepama. Oko njega je prazna flaša rakije. U ruci drži bombu. Izraz lica je uznemiren, trese se.
„Izdajničke snage Slovenije su nas opkolile oko ove kasarne. Nemamo komunikaciju sa komandom. Draga moja, oprosti mi, drugog izbora nemam… Osim ove maslinaste loptice u mojoj ruci. Pitam se šta mi radi brat Goran sa majkom, možda su i njih opkolili ovi izdajnici…Šta pričam ja? Majka je odavno umrla od raka, Goran je otišao da radi u Beču. Ostao sam sam… Osim ove maslinaste loptice u mojoj ruci. Ko su uopšte ovi ljudi i zašto smo se ovako postavili? Možda je tako i najbolje, mada bih ipak više voleo da su ovde Paki i Tiko sa treninga. Oni su doduše u Istri, kako sam čuo. Ostao sam sam… Osim. Neko puca od naših? Pucaj, druže, na izdajnike!“
Žarko S. (27. oktobar 1979. godine). Bivši noćni čuvar, od ranije poznat policiji. Razveden od 2005. godine, abortirano dete. Živi sa roditeljima, mlađa sestra se udala 2008. godine.
Okruglo žućkasto lice sa dugom, neurednom, crnom kosom i bradom. Krupne smeđe oči sa tačkastim zenicama. Više kostiju nego mesa. Na levoj jagodici ima ranu koja se prostire preko provalije obraza do brade. Barikada mu je najbliža ulaznim vratima. Odeven u crnom odelu sa crnom kravatom i krstićem oko vrata. Oko njega je prazna folija sa ostacima žute smeše i prazna flaša burbona. U ruci drži automatsku pušku. Izraz lica je konfuzno-besan, upravo se budi iz sna.
„Mmm… MMM… Šta?! Aha. Uff, namestio mi kumić (debilčina) posao kao noćni čuvar neke zlatare. U fazonu, samo sediš i sliva ti se lova. Eh, sa mojom srećom, došli neki džiberi već u drugoj nedelji. Ja napred-nazad, kad ono radiš za nas. Sad vozikam ove seljačine po gradu. Neki klinac mi čak bio rekao, ’matori ako te uhvate mojne pričaš ništa’, jok nego ću baš o tebi pričati bilo kome, usranko brate. Tako ceo život, iza mene smradovi ispred mene debili, kao i sad. Cimaj se, kradi kola, preprodaj telefone, tezga na pijaci i šta?! Opet živi sa senilnim roditeljima… A ona debilka, raširila noge i opa bato, pada lova a? A bratu ništa?… Ajde upadajte više, ceo život se strecam da me neko već jednom upuca… Ma, upucaću ja vas, al prvo da se sredim i pomolim, još jedan poslednji put.“
Rudolf? (? ? 200?). Boravi u domu za nezbrinutu decu. Nađen kao beba u kredencu 2006. godine, minimalna dokumentacija.
Trouglasto žuto lice sa dugom crnom kosom i mlečnim brkovima. Krupne smeđe oči sa ogromnim zenicama. Mladalačko-mršava građa. Barikada mu formira desnu liniju kocke. Odeven u preuskoj crvenoj majici, prevelikim crnim kaputom, naočarima sa ružičastim staklom i crnoj kapi koja mu je premala. Oko njega su prazne kesice sa ostacima bele paste i prazna flaša votke. U ruci drži nož kojim se igra i bode sebe. Izraz lica je širok osmeh, ne taj od sreće već od uzbuđenja. Crni podočnjaci mu dopiru skoro do mlečnih brkova.
„Jedan, dva, tri, JAOJ… Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam AH! Dal’ moguće, peta rana za redom? Uh, drhtim. Od hladnoće, umora ili gubitka krvi? Od straha sigurno nije haha! A šta je ovo a, ’vvc’? Aha, da otvorim kad ono neka babica unutra svo vreme. Šta tad da kažem JAOJ! Šesta- Baba brate, vraćaj se unutra, jel vidiš šta se dešava? ’Ne znam sine ja došla po devize’ hahaha! Uh, čoveče, smejem se sa samim sobom, znači umoran sam. Pa da, budan sam 3 dana. Zašto je odjednom ovoliko hladno i kakve su ono lampice tamo? Ma bre prestani da mrdaš vilicu debilčino. Kakve su bre ovo kuće? Neko u daljini puca. Puca li u mene? Crne utvare, utvare.“
Zoran T. (19. avgust 1968. godine). Načelnik policije. Oženjen sa dva sina, jedan u inostranstvu. Živi sa roditeljima, ženom, mlađim bratom i njegovom suprugom, mlađim sinom i njegovom verenicom.
Kockasto lice sa kratkom tamno-smeđom kosom. Sitne zelene oči. Krupnija građa, mada poslednjih godina više od gojaznosti nego mišića. Odeven u oficirskoj uniformi. Ispred njega je ansambl policijskih automobila i marice. U ruci drži vrelu kafu i kovertu sa računom. Izraz lica je umoran i smoren.
„Stigla struja za ovaj mesec, 9250, bam dobar dan, ceo jedan mito sine. Dobro, bar kad plaćam porez sam sebi plaćam platu. Kad bi nas ovaj gazda restorana privatno plaćao razmislio bi dal’ bi nas zvao u pola noći da se smrzavamo ovde. Nit imaju taoce nit im je život vredan. Jeste, uvredljivo, četiri idiota našla u ovoj seljoberi da se kolju u pola noći i to baš kad ova moja debilka napravila tortu za onu Vlajnu onog njenog kretena. Napunio 30 godina u dupe i još sedi u onoj sobi. Dva puta ranije pokušavali da mu sredimo vizu za Austriju, nikako. Maler ga prati od malena. Mi umislili treća sreća kad ono ni Vlasi nisu uspeli da mu srede… Ovu žandarmeriju čekamo već sat vremena, reakcija kao mrtav konj, nije ni čudo što plaćam 9250 za struju… Kakav bre ovo idiot puca na celu patrolu policije? Ništa, upadaj na prednja vrata.“
Epilog:
„Nakon ispaljivanja paljbe od strane Ž.S. (41) preko zida restorana na policiju, policijska patrola je reagovala upadom na prostorije restorana. Naglim ulaskom policije uznemiren je ratni veteran D.M. (68) koji je odgovorio bacanjem ručne bombe na sred restorana. U eksploziji, poginuli su Ž.S. (41), D.M. (68) i tri policajca a teško ranjen je S.M. (29) i sedam policajca. Dolaskom žandarmerije, S.M. (29) je uhapšen bez ustručavanja i čeka suđenje. Četvrto lice je pobeglo preko prozora toaleta. Nepoznato lice je za sobom ostavilo ogroman trag krvi, te se očekuje njegovo pronalaženje i privođenje.“
