Friday, October 15, 2021
Politika Svet Vens-Ovenov plan: dobar ili loš mirovni predlog?

Vens-Ovenov plan: dobar ili loš mirovni predlog?

Tokom rata u Bosni i Hercegovini od 1992. do 1995. godine predstavljeno je nekoliko planova od strane međunarodne zajednice i država. Postojalo je četiri tzv. velika mirovna plana od kojih je jedan Vens-Ovenov plan koji je predviđao podelu države na deset kantona koji bi predstavljali ravnomernu podelu teritorija između tri nacije.

Istorijski osvrt

Tokom rata u Bosni ponuđeno je nekoliko mirovnih planova od strane spoljnih sila, koje su želele da okončaju građanski rat u Bosni i Hercegovini. Njihovo mešanje u samo pitanje opstanka, tj. raspada SR Jugoslavije, samo je rasplamsalo odnose između tri nacije i produbljavanje sukoba. Pored Vens-Ovenovog plana, nuđeni su i Karingotn – Kutiljerov plan, Oven – Stoltenbergov plan i plan Kontakt grupe. Ni jedan od njih nije pronašao svoje mesto ili zadovoljstvo kod neke nacije, te je sukob na kraju završen potpisivanjem Dejtonskog sporazuma, čije se stavke i danas dovode u pitanje i vode debate ispravnosti samog sporazuma.

Vens-Ovenov plan svoju specifičnost pronalazi u tome što je predviđao grubu podelu teritorija tokom rata u BiH. Naime trebalo je podeliti teritoriju na 10 jednakih kantona pod kontrolom sve tri nacije od kojih bi Sarajevo imalo poseban status zajedničke kontrole sve tri nacije. Međutim taj plan nije našao svoje mesto u praksi.

Naime, Sjedinjene Američke Države nisu bile detaljno upućene u sam plan, te su smatrale da one donose Srbima dosta pogodnosti u odnosu na muslimane, no početna nezainteresovanost za plan i kasnije snažno američko uključivanje i kritiku Vens-Ovensovog plana ipak nije odložilo njegovo donošenje. Kod svih pregovora i planova koji su bili vođeni od strane Amerike, bilo je izvesno i gotovo sigurno da je cilj sabotirati srpske trupe i smanjiti potencijalnu teritoriju. Takve argumente pronalazimo u izjavama Džona Fenskea „jedina stvar lošija od propasti Vens-Ovenovog plana, uspeh tog plana“ jer u tom trenutku plan je prema procenama SAD-a išao u prilog Srbima, i šest tačaka Klintona od kojih sledi pretnja sankcijama i odgovor Srbima u slučaju konflikta na Kosovu i metohiji (Šest tačaka Bila Klintona, izvor: Vjesnik 12. 02. 1993, op. cit. MA Marko Dašić i MA Stevan Nedeljković, Dugo putovanje u Dejton: međunarodne inicijative za mirno okončanje oružanih sukoba u Bosni i Hercegovini od 1992. do 1994. godine). Gotov plan je sačekao tri nacije od kojih su Hrvati i Bošnjaci prihvatili, a Srbi odbili njegovo donošenje i realizaciju.

Unutrašnji konflikt

Pre izrade završnih odredbi Slobodan Milošević je na sastanku sa Ovenom 1993. uz pretnje  većih sankcija bio prnuđen da prihvati donošenje plana. No sami pregovori trajali su dosta dugo, počev od februara 1993. kada je počela inicijativa za mirovne planove od strane SAD-a do maja 1993. kada je plan konačno odbijen od strane Srba i proglašen neuspelim.  

Plan su kako je navedeno prihvatili Franjo Tuđman i Alija Izetbegović posle dužeg oklevanja. Slobodan Milošević je prihvatio sporazum uz pretnje, međutim Radovan Karadžić je odbijao ovakvu ideju u strahu da će Republika Srpska nestati. Posle dužih oklevanja i pregovora sa Miloševićem, Ćosićem i Bulatovićem, Karadžić je pristao na potpisivanjem pod uslovom da taj plan ratifikuje Narodna Skupština Republike Srpske. Plan je bio odbijen, uz Miloševićeve pretenzije da se plan prihvati jer u suprotnom će uslediti sankcije i uz pomoć Ratka Mladića koji je prikazivao trenutne srpske trupe na teritoriji BiH i teritorije koje nudi Vens-Ovenov plan, poslanici su odbacili plan. Nakon toga kako je Milošević obećao Ovenu, usledile su sankcije za Republiku Srpsku.

Ishod

Ono što nam nudi istorija devedesetih godina jeste da svakodnevno mešanje velikih sila u tom trenutku je bilo isuvišno. Sukobi su se produbiljivali, žrtve su se povećavale, a pregovori su bili bezuspešni. Svako mešanje spoljnih faktora je dovelo do toga da se problem sagleda previše oštro, kuso i tako da neku od nacija ošteti u bilo kom pogledu.

Sam plan predviđao je da se trupe povuku sa preko 20% teritorije, što u tom momentu nije odgovaralo Srbima, dok su Hrvati i muslimani prihvatili taj plan jer su Srbi tokom rata napredovali. Plan su prihvatile i evropske zemlje sa Rusijom i UN, dok se kasnije ispostavilo negodovanje Amerike zbog neodgovornosti, neinformisanosti administracije i njihove slike da Srbima u tom momentu čine uslugu. Pored toga to je jedini mirovni plan koje su nudile spoljne sile a koje je Srpska odbila. Na samom kraju, sva četiri plana koja su nuđena od strane, kako međunarodne zajednice i Sjedinjenih Američkih Država nisu uspešno sprovedena. Dejtonski sporazum je konačan kompromis koji je donet i kojim je rat u Bosni i Hercegovini završen.  

Izvor: www.novisvet.rs

Prethodni tekstGrane
Sledeći tekstKraljevina Jugoslavija i Trojni pakt

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Уметност и борба за нову цивилизацију или васпитна уметност?

Уметност је много ужи појам од самог појма културе, борба за културни простор представља једно од виталнијих поља утицаја при управљању самом...

Годишњица Покрета несврстаних

Ове године се навршава 60 година од прве конференције покрета несврстаних у Београду која је била „камен темељац“ за међусобну економску и...

Тајванско питање – ново жариште или вечни пламен

Последњих дана домаћи и страни медији извештавају о великој напетости између Кине и Тајвана, наводећи да је тренутна ситуација најозбиљнија у претходних...

Цена гаса – шта се догодило?

Цена гаса на европском тржишту односно на холандском ТТФ чворишту у октобру (06. 10. 2021.) достигла је цену од 1936 долара за...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?