Jedan od najznačajnijih momenata u istoriji Srbije tokom Drugog svetskog rata predstavlja tajno potpisivanje Trojnog pakta i puč koji se dogodio 27. marta 1941. godine. Potez nezadovoljnih pobunjenika, Kraljevini Jugoslaviji je obezbedio mesto učešća u Drugom svetskom ratu na strani Saveznika.
Istorijski okvir
25. marta 1941. u hotelu Belvedere u Beču potpisan je pristup Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu (Ribentrop i Cvetković). U momentu kada je Drugi svetski rat uveliko trajao i kada se činilo izvesno da će Saveznici potencijalno izgubiti rat, knez Pavle Karađorđević dobija ponudu od strane Firera da potpiše Trojni pakt koji bi podrazumevao da će se poštovati politički suverenitet i teritorijalni integritet Kraljevine Jugoslavije, kao i da Sile Osovine neće tražiti vojnu pomoć ili prevoz trupa preko Jugoslavije (ovaj momenat je bio tajna, jer su ostali saigrači Sila Osovina aktivno učestovali u ratu).
U takvim uslovima, gde Nemačka dozvoljava određene povlastice Jugoslaviji, u momentu kada Drugi svetski rat buja, knez Pavle je pristao na potpisivanje pristupa Trojnom paktu, jer sa druge strane pomoć od strane Engleske bila je naizgled nemoguća, a ni u jednom trenutku se nije oglasila da će pružiti vojnu pomoć Jugoslaviji ukoliko stupi u Drugi svetski rat. Nakon saznanja da je Jugoslavija potpisala pristup Trojnom paktu, Englesko nezadovoljstvo se iskazalo, kako istoričari napominju, propagandnim pučom 27. marta.
U novinama širom Jugoslavije knez Pavle je sa svojim diplomatama prikazan kao izdajnik, a čin pristupanja Trojnom paktu veleizdajom. No ovde treba napomenuti da u tom momentu kada se sprovodila propaganda protiv kneza, ni u jednom trenutku nisu prikazani realpolitički razlozi pristupanja paktu, već izdajom i osudom celokupne delegacije koja je pristala na potpisivanje. Pogotovo nije prikazan momenat koji dokazuje da Jugoslavija neće biti ni na koji način iskorišćena za rat i da se nikakva pomoć neće tražiti, što je i očekivano jer je to bio i tajni deo pakta. No u tom momentu je bilo važno samo jedno, a to je da Jugoslavija nije smela da potpiše pakt i 27. marta pod uticajem britanske propagande narod izlazi na ulice i slede čuveni transparenti „Bolje rat nego pakt“, „Bolje grob nego rob“.
Ono što možemo uočiti danas to je da, nezavisno od toga da li je Jugoslavija tada trebalo da pristupi Nemačkoj ili je dobro što je došlo do Puča, danas Srbija nije ni na koji način povezana sa istorijom nacista i fašista, već upravo na strani Saveznika i da po tom pitanju nakon Drugog svetskog rata nije snosila posledice koje su istrpele zemlje pripadnice Sila osovina.
Realpolitika ili pogrešan korak
Sa druge strane, nezavisno od nezadovoljne Britanije, naroda i propagande, možemo reći da je knez Pavle vodio politiku privrženosti Britaniji. Sam po sebi knez je bio anglofil, kako po manirima tako i po obrazovanju, činilo se nemogućim da bi tek tako okrenuo leđa Britaniji i pridružio se Hitleru. Međutim momenat u kome knez Pavle pronalazi izlaz je mogućnost odlaganja potpisivanja Trojnog pakta. Početna ideja je bila da se odugovlače pregovori i daju nemogući zahtevi za Nemačku, kako bi potencijalno do kraja rata Jugoslavija ostala neutralna. Sa druge strane bio je potreban garant oružja ukoliko se dogodi da uđe u Drugi svetski rat, što Britanija sa svoje strane nije obećavala iako joj je knez Pavle bio privržen na neki način. Na kraju je bilo i presudno između kojih država se Jugoslavija nalazila tada i koje su to države potencijalno mogle izdati, u tom momentu imamo Bugarsku, Mađarsku, Rumuniju i Slovačku kao države koje su pristupile Silama Osovine i potencijalni problem da Hrvatska ne okrene leđa i pridruži se Nemcima, ukoliko Jugoslavija uđe u rat na strani Saveznika, što se kasnije ispostavilo kao tačno, stvaranjem ustaške države – Nezavisne države Hrvatske. Na kraju bio je upitan i položaj komunista u zemlji i njihov potencijalni prodor. No sami komunisti su tek kasnije iskoristili momenat puča i rata, nego što su mogli tada. Kasnija njihova propaganda se svodila na to da su oni pokrenuli puč iako nije toliko bilo tačno, jer kako tvrde istoričari njihov uticaj nije bio relevantan u tom trenutku, već britanski.
U svakom slučaju svi ti faktori su uticali na to da knez Pavle pristane na potpisivanje pristupa Trojnom paktu – pitanje vojske i naoružanja, integirtet i suverentitet, okruženost zemljama koje su na strani Nemačke i potencijalna izdaja Hrvatske. Svi pokušaji odlaganja potpisa su propali, jer je Firer pristao na predloge Kraljevine Jugoslavije i stavlja kneza u bezizlaznu situaciju – potpisivanje pakta 25. marta.
Posledice
Na kraju do puča je moralo doći zbog jakog pritiska i učešća Britanije koje je Kraljevina Jugoslavija imala i pre samog rata. No ona je svakako planirala da Jugoslaviju „uvuče“ u rat, ali ovakva prilika da predstavi kneza i delegaciju kao izdajnike i pruži podršku demonstrantima, je bila više nego očigledan i lukav potez. Kasnije kroz rat Britanija se nije pokazala kao veran pomagač Jugoslaviji, te stvaranje dva bloka u Jugoslaviji – sa jedne strane monarhističkog pokreta, a sa druge strane komunista – pomoglo je kasnijem stvaranju SR Jugoslavije, stavljanje kneza Pavla i Cvetkovića na margine i osuđivanjem monarhista pod Titovom vlašću. U tom smislu Trojni pakt je doneo, bar za onaj deo Srbije danas koja podržava taj monarhistički front, katastrofu. Sa druge strane možemo reći da je osuda Trojnog pakta i stupanjem u rat na strani Saveznika Jugoslaviju stavilo na stranu država pobednica, te su osuda i izdaja tada urezani samo u ličnostima koje su bile prinuđene da pregovaraju sa nacistima i stupe u Trojni pakt na dva dana.
Izvor: www.novisvet.rs
