Колико пута се студент у току школовања сусретне са синтагмом: репродукција знања? Сигурно да број надилази број прочитаних страна или одслушаних предавања. Међутим, трагичност околности је што тај израз махом користе професори-предавачи, они који су положај достигли и титулу стекли – бар би требало сходно унутрашњој логици процеса – продукцијом сазнања, а не пуким понављањем и пресвлачењем једном наученог и усвојеног. Теорија се не заснива на понављању него на откривању, јер у понављању нема преиспитивања, чуђења, фасцинације. Понављање намеће владавину просека.
Репродукција знања у себи носи процес понављања као утицајну схему и образац мишљења, писања и делања који се неоспорно поштује и вреднује. Ипак, да ли је понављање важно у току школовања?
Неоспорно је да процес учења и школовања (не и образовања) захтева понављање као начин систематизације и херменеутичког обликовања прочитаног текста. У томе велику важност имају и провере знања. Провере знања би требало да буду провера издржљивости усвојеног и уочавања граница до којих се једна научна метода/теорија/синтеза може проширивати, а да не зађе у простор своје супротности. То је осећај за меру флексибилности. То је тест издржљивости у неочекиваним околностима. Да ли нас „добра“ оцена на факултетској провери оспособљава да проверено знање понесемо „у глави“ када се отиснемо у нове воде, док залазимо у неоткривене увале у људском схватању света и проналазимо залутале рибаре који мрежом захватају рибу из слабо осуначног дела људске свести – све то без бојазни да ће нам знање „у глави“ изненада отежати и да ћемо га морати одбацити како бисмо неометано наставили да истражујемо? Бојим се да не.
Репродукција знања је израз дуготрајног стремљења просеку. Ту нема места за изненадне промене које могу оспорити све „научне истине“ и из корена побити релевантност нашег погледа и тачност наших закључака. Просек је простор неслободе и самодовољности.1 Ово, верујем, већина људи зна или интуитивно разумева. И, упркос свему, остаје на том путу, јер је пут непросечности (насупрот просеку), непоновљивости (насупрот бесомучном понављању), аутентичности (насупрот идолопоклонству) – пут слободе. То је пут ужаса, непредвидивости, одбачености, акутног страха. То је пут лепоте, смирености, љубави, спокоја.
Ипак, све ово не би било толико погубно по аутентичан развој младих људи, будућих научника и професора, да схематизација није постала академска догма. Укалупљивање мисли у схему академског приступа писању, сецирање друштвених појава без претходног (и повременог) погледа на целину ствари, одстрањивање емотивног (дакле, аутентичног) набоја који је предуслов за било какво интересовање и занимање ради „објективне анализе“ – довело је до схеме репродукције знања као замене за проверу издржљивости и флексибилности лично(сно)г сазнања. Уместо стварних, животних провера – наше знање се ставља на тест уклапању у схему, у Прокрустову постељу. Схема је, тако, потиснула личност и створила расцеп у бићу. Зато Свети Јустин Ћелијски поистовећује схему (шему) и схизму (шизму, расцеп, поделу): „Свако формулисање живота значи шизматичност/шематичност, сецкање, парцијалност, усеченост, исечак…“2 Вероватно је само формулисање, бодовање, оцењивање у професури (ништа мање него током студирања) последица потребе за „објективним приступом“ провери могућности репродукције знања. И тако је и сам (просечни) професор, који треба да подучава начинима сазнавања, упао у замку унутрашњег расцепа по линији објективно-субјективно „ја“ (колико год апсурдно и немогуће било објективизовати его) и постао репродуктор знања. Тиме је успео покушај да се потисне непоновљивост могућности и доживљаја једне личности, да би на њено место дошла празна љуштура, понављачка схема, објективни аналитичар и идеолог просека.
Након свега, најболније је питање колико можемо бити задовољни уљуљканошћу просеком. Чињеница да се светски просек на „маргинама света“ високо вреднује не обећава боље изгледе. Међутим, верујем у снагу аутентичног „ја“ које може да надвлада окалупљено и схематизовано „оно“. Можда је и репродукција знања само сцијентификован израз за размножавање, а не за понављање. Ако је тако, не бих се бунио да се знање размножава, јер се размножавањем увек рађају непоновљиве јединке.
1 За више о овој теми погледати Талеб, Н. Н. (2016). Црни лабуд: утицај крајње невероватних збивања. Смедерево: Хеликс.
2 Цитат према: Васиљевић, М. (2020): Виђење невидљивог: суочавање са стварношћу. Београд: Лагуна.
