Мојој равници, на чијем тлу сам проходао, што ме нахранила пшеницом и напојила Дунавом…
Покривен си златним класјем,
Сјајиш и по времену пасјем,
Очисте од туге лице,
Ветрови из твоје равнице.
Кроз кукуруз и кроз жито,
Данима бих кроз те скит’о,
Данима бих у те блен’о,
Док сељаци купе сено.
Бразде испод неба плава,
Умивају валови са Дунава,
А сељачке вредне главе,
Заору и покрај Саве.
На њој стоји Митровица,
Наша сремска лепотица,
Чувати је она рада,
Сирмијума, древног града.
Тамо где су риболовци,
Назиру се и Карловци,
Крај Дунава варош стара,
Историје славне ствара.
Звоном зову манастири,
Поветарац им зов шири,
Да нам мир у души створе,
Звоњаве са Фрушке горе.