Wednesday, April 14, 2021
Politika Srbija Бумеранг Милошевићеве породице?

Бумеранг Милошевићеве породице?

Судећи само на основу двојца који је добио главну улогу, као и продуцентске куће која је стала иза пројекта серије Породица, тешко се могло очекивати да ће критике на сам садржај долазити и од петооктобарских првака попут Зорана Живковића. Ретко ко је могао очекивати објективни и истинити приказ реинтерпретације тих историјских  догађаја којима се серија бави, али оно што се извесно могло и очекивати је да ће Милошевићеве присташе бити много гласније у критици самог остварења.

Очекивана реакција на неопредељену младу публику од стране грађанског дела јавности ипак је изостала. Бесомучна рехабилитација ДОС-овске политике од стране оних који су победили у културном рату су врло константне и успешне у документарним и играним програмима који су намењени за грађански оријентисани виши и образовани слој нашег друштва.  Међутим, чини се да су продуцентска кућа као и носећи учесници серије испустили  две врло битне социолошко/филозофске компоненте које се преплићу код  дејства ове серије на публику. Те две доминирајуће компоненте су идеалтипске и потпуно несразмерне чак и  еклектичне, што се савршено уклапа у саму постмодерну парадигму која је актуелна.

Дејство капиталистичке културе у погрешном тренутку

Прва веома битна компонента је социолошке природе и односи се на дејство капиталистичке културе, која је више него доминантна у појединим домаћим серијама. Она се најчешће пресликава од Западне хиперпродукције, која подразумева сензационализам без аутентичног  духа једног времена, било каквог дубљег критичког односа према актуелном економско политичком устројству, без уметничке особености самог ствараоца и аутентичних проблема његове средине. Систем вредности капиталистичке културе у нашим серијама најевидентнији је по дејству на саме конзументе те културе. Конзументи се радо везују за негативне ликове и потпуно другачије од ауторове замисли реагују на поједине садржаје. Немогуће је било не зачудити се да песма „Сплавови“[1]  из филма Ми нисмо анђели 3 (Како је пропао рокенрол) постаје препознатљиви хит и обележје самог филма, та песма  на најкарикатуралнији начин представља турбо фолк и њеогове конзументе. Без обзира на првобитну замисао,  та песма постаје омиљена песма публике која би требало да се осећа постиђено. Уместо стида, конзументи потпуно ингениозно занемарују и превазилазе почетну идеју њиховог исмевања и репродукују сам капиталистички систем вредности што аутор те карикатуралне и опскурне нумере претпоставља се није желео.  

Капиталистички  систем вредности се најбоље описује синтагмом: Citius, altius, fortius- брже, јаче боље, та крилатица диктира превазилажење и заобилажење свих компоненти које су нужне за једно уметничко дело. Нужне компоненте које се тичу ширих историјских, политичких или дубљих међуљудских односа, проширене специфичном дијалошком формом се заобилазе. Скривене чињенице које нису огољене и вулгарно транспарентне као и статични детаљи који оплемењују сам садржај али у исто време успоравају радњу, нису основни циљ капиталистичког диктата у култури. Успоравање радње поспешује обуздавање разбухталих емоција и тера укључивање разума који ће ставити поједине чињенице у шири морално интелектуални хоризонт, што није жеља капиталистичке културе. Крајњи је циљ да емоције превладају разум код доношења коначног суда о квалитету садржаја.

Еклатантан пример чисте капиталистичке културе у домаћој кинематографији је била серија Јужни ветар. У том остварењу које је више него добро прихваћено код публике, криминалац Вајо што због маестралне глуме Љубомира Бандовића што због доминантног капиталистичког културног обрасца који се пропагира у музици, филму и серији, постаје један од омиљених ликова нарочито млађе публике. Због сужавања било каквог ширег хуманистичког контекста од стране креатора капиталистичке културе дешава се да деловање разума замене ниски пориви. Ниски пориви подразумевају доминацију емоција при доношењу вредносног суда. Емоције су у први план ставиле Вајову храброст, честитост у криминалу, пожртвованост за породицу, његову галантност и надасве проблем око потомства који обузима њега и његову супругу. Што савршено одговара нашем културном обрасцу али када би се изоставила мала чињеница да је он окорели криминалац. Када је криминал и корупција, самим тим и слабост државе и њених институција у решавању проблема око криминала у тој серији постао најшири и подразумевајући контекст за саму публику шта друго и очекивати?

Фото: Информер

Чини се да ће судбина Љубомира Бандовића (Ваја)  дочекати и самог Бориса Исаковића у његовој интерпретацији Слободана Милошевића. Борис Исаковић као несумњиви беспрекорни професионалац и више него талентован глумац није ни близу љубитељ лика и дела Слбодана Милошевића о чему је радо говорио у појединим назови сатиричним емисијама. Из уста Бориса Исаковића, Слободан Милошевић је престављен као еманација зла. Међутим чини се да ће његов таленат надвладати његову жељу да неупућена млада публика схвати генеалогију Милошевићевог непатвореног зла.

Такође се чини да ће бити занемарени сви перфидни, идеолошко обојени  и неистини елементи који нису стављени у први план, већ само за истанчан укус публике која је упућена у шири политичко историјски контекст. Те истанчаности ће  бити потпуно занемарене код младе публике опијене капиталистичком културом, за коју је по речима самог редитеља Бојана Вулетића ова серија превасходно и намењена. Све је извесније  да ће млади потпуно заобићи пропагандну замисао аутора и учесника серије Породица. У капиталистичком културном маниру, емоције ће потиснути  укључење разума који би требало да их наведе да прихвате пропагандно историјски ДОС-овски контекст који подразумева танталовске муке реформатора на Европском путу Србије које репови старог система окорелог у корупцији и криминалу непрестано саплићу, а који вероватно и данас спутавају све евроентузијасте, што је манир Биљане Србљановић која радо то истиче у њеним позоришним остварењима у којима Аписа представља праоцем свим зла нашег актуелног политичког тренутка. Можда неће приметити подвалу  да су само пијани пензионери били против Милошевићевог хапшења као и призму Светлане Цеце Бојковић која би требало да представља парадигматски пример просечног Милошевићевог фанатичног гласача која идеолошки трује и замало губи унука у маси Милошевићевих присташа. Такође се неће ни претерано обазирати на сентимент да због Милошевићеве политике и задртости једне од баба, унук губи топлину породичног дома једне од две баке. Чини се да их неће много ни  дотицати сви суптилни механизми и истанчаности у серији којима се подгрева доминантан врло опскурни наратив да је Слободан Милошевић заједно са њеоговом породицом  једини кривац за сва злодела која су задесила ове просторе. Млађи неупућени нараштај навикнут на капиталистички систем вредности у култури ће избећи згражавање над ликом и делом Слободана Милошевића, они ће га пре доживети као Пабла Ескобара и почети дубље да се занимају за његово политичко деловање из разноврснијих извора што никако неће обрадовати егзекуторе и спонзоре овог пројекта.

Фото: Hello Magazin

Епско упориште у односу на ratio

Постоји нешто у науци и филозофији што се зове колективна свест народа. Наш народ углавном у својој културној баштини није темељио било какав прагматизам, рефроматорство, елитизам и пуко калкулантсво, већ је константо величао и опевавао епске компоненте које се односе на безрезервно јунаштво и страдалништво у борби за слободу. У тој колективној баштини наш народ је величао историјске личности са дигнитетом и петљом, борећи се да нам окупатори не доносе пресуде и кроје политику. Тај подсвесни морално-идентитетски може се рећи и архетипски модел не трпи било какво пропагандно деловање разума, које се покушало протурити у серији Породица. Чињеница да је Слободан Милошевић за паре продат на Видовдан 2001. године странцима  је нешто што чак ни пропагандна замисао аутора не може да избегне иако се не помиње експлицитно у серији, а што ће имати погубно дејство по његову првобитну замисао на деловање публике. Публика која ће се даље упутити у саму срж догађаја претпоставиће да се од ње нешто крије. Манир људи који желе да прекомпонују читаву културну свест и подсвест њиховог народа је да су они обично неупућени у дејство тог морално-идентитетског априорија. Они у својој егоцентричности и осионости при тобожњем катарзичном превазилажењу тог архетипског модела који доживљвају попут окова који спречавају манифестовање пуне слободе очекују да ће и њихови конзументи доживети слично катарзично дејство и бацити те примитивне окове, који заправо не могу да се одбаце.

Спонзори овог остварења у својим елитистички пројекцијама потпуно су занемарали рађање отпора према неоколонијалном дискурсу који постаје све доминантнији и у ширим академским дебатама. Морално-идентитетском архетипском априорију који је дуго баштина нашег народа савршено одговара отпор према колонизатору. Као што сам поменуо у свом претходном тексту:

„У српском народу устоличена је једна биноминална митска конструкција која датира још из косовског мита, развијена је врста антипода парадигми српскога јунака, та антипарадигма представља супротност од онога који истрајава у слободарској борби, борби против окупатора и његових сарадника,  што је нашем народу одувек била јасна историјска константа и баштина“.

„Неоколонијални наратив постаје све доминантнији у тренутном научном дискурсу. Баш из тог разлога се насупрот парадигми јунака изродила парадигма издајника, који заједно чине саставне елементе јасне филозофски утемељене митске перцепције који је наш народ свесним или подсвесним епистемолошким процесима до крајњих граница развио. Та филозофска перцепција мита се умногоме  битно разликује од колоквијалне перцепције мита о демократској владавини Зорана Ђинђића која је пролазна, али која је изродила један нови мит, мит попут оног о Ернесту Чегевари,  мит о антиимперијалном борцу против глобалног корпоративног капиталистичког светског система који одузима националној држави сваки вид суверенитета“.

Да не буде да сам насумично поменуо дејство песме из филма Ми нисмо анђели 3 (Како је пропао рокенрол) „Сплавови“ на публику, која је надишла очекивања самог аутора те критичке нумере и превазишла у погрешном смеру популарност и замисао филма. Турбофолк кичаста нумера „Сплавови“ су  некритички постали обележје филма који би требало да уздигне рокенрол. Изражавам бојазан да ће иста судбина дочекати серију Породица, највећи профитери после ове серије такође ће бити из периода мрачних деветесетих. Извођачи песама из одјавних нумера серије Породица ће бити поново актуелизовани, бука из аутомобила конзумената капиталистичке културе ће угушити пропагандну замисао самих аутора и спонзора серије. Иронично, они који су желели да неолиберални, индивидуалистички и капиталистички систем вредности завлада у примитивној и колективистичкој Србији двехиљадитих, попут бумеранга двадесет година касније добиће  нежељено дејство те исте културе коју су желели да успоставе као доминантну.

Фото: screenshot/Youtube (https://www.youtube.com/watch?v=6_8FWYetqZs)

[1] https://www.youtube.com/watch?v=6_8FWYetqZs

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

I kod nas ima neke, vama nepoznate kulture

Težina života u BiH, državi koja je s radošću istrčala iz „okova“ najliberalnijeg socijalizma u krvave ralje ratova, danas je nesaglediva.  Da...

Proleće

Kasniš kao prolećePlašljivo se na mahove javljašMiris tvoj, nošen vetrom dolećeNa muke me nanovo stavljaš Kao sunce stidljivaHaljina skrojenih...

НДХ – одјеци пакла

Наш славни писац, Борислав Пекић, записао је у својој књизи „Стопе у песку“ следеће: „као што се болесник не може лечити без...

Demagogija Alekse Nejakog

Ovih je dana crnogorska javnost dobila svojevrsnu novu političku modu. Modu takozvanih otvorenih pisama, ni više ni manje, nego narodu Crne Gore....

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?