Monday, August 2, 2021
Politika Srbija Dan Republike Srbije - 28. mart, zaboravljeni srpski državni praznik

Dan Republike Srbije – 28. mart, zaboravljeni srpski državni praznik

Kada bismo izvršili istraživanje i pitali građane Srbije da li znaju šta se dogodilo 28. marta 1989. godine i zbog čega se taj dan nešto više od jedne decenije proslavljao kao državni praznik Srbije, verovatno ne bismo dobili nijedan tačan odgovor na postavljeno pitanje, iako se radi o jednom veoma bitnom događaju za našu noviju istoriju.

U ovome leži i naša tragična zaboravnost mnogih događaja iz istorije, kako one dalje, tako i skorašnje, zbog čega smo svedoci čestom ponavljanju prošlosti.

Razloga zašto je ovaj datum skrajnut navešću kasnije, a za sada je bitno napomenuti da je taj dan, 28. mart, od 1990. godine do 2001. godine obeležavan kao “dan Republike Srbije kada je uspostavljen državno-pravni suverenitet” (Služebeni glasnik SR Srbije 13/90).

Ovakva formulacija tek ponešto otkriva o tome šta se tog 28. marta 1989. godine dogodilo i zašto je ovaj datum važan za našu istoriju, zbog čega želim da razjasnim događaje koji su prethodili ovom datumu i šta se tačno dogodilo tog dana.

Šta je prethodilo ustavnim promenama u Srbiji 1989. godine?

Tokom perioda postojanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), Socijalistička Republika Srbija (SR Srbija) bila je definisana kao njena federalna jedinica u čijem sastavu su bile i dve autonomne pokrajine- Socijalistička Autonomna Pokrajina Vojvodina (SAP Vojvodina) i Socijalistička Autonomna Pokrajina (SAP Kosovo). Tokom perioda 1945-1989. godine položaj i nadležnosti pokrajina se menjao donošenjem svakog novog ustava, a najveće nadležnosti pokrajine su dobile donošenjem poslednjeg ustava SFRJ 1974. godine kada su postali i konstitutivni elementi federacije. Pored toga, pokrajine su dobile mogućnost i da uslovljavaju i parališu republičke institucije Srbije- za donošenje bilo kojeg akta republička skupština morala je da traži i dobije i saglasnost skupština autonomnih pokrajina, dok s druge strane skupštine pokrajine nisu morale da traže saglasnost republičke skupštine prilikom donošenja akata iz svojih nadležnosti. Nadležnosti koje su prenete na nivo pokrajina su bile velike i pokrajine su imale kontrolu nad praktično svim oblastima društveno-političkog života, izuzev narodne odbrane i finansija. Posebno problematično je bilo to što je za bilo kakvu promenu ustava Srbije bila potrebna i saglasnost pokrajinskih skupština.

Nezadovoljstvo ovakvim ustavnim rešenjima u Srbiji je bilo prisutno praktično od donošenja samog ustava. Već 1977. godine predloženi su načini redefinisanja odnosa u republici, poznati kao “Plava knjiga”, da bi tokom 1980-ih sve više rastao pritisak rukovodstva Srbije i srpskih intelektualaca da dođe do ustavnih promena kojima bi Srbija ponovo povratila pravni suverenitet nad pokrajinama. 

Potreba da se izmeni ustav iz 1974. godine porasla je nakon šovinističko-separatisitičkih demonstracija dela Albanaca 1981. godine i opšte društvene, političke i ekonomske krize u SAP Kosovu tokom 1980-ih godina. Opiranje ustavnim promenama dolazilo je s jedne strane od većeg dela albanske narodnosti na Kosovu i Metohiji koja je želela još veću autonomiju Kosova i na koncu status republike i s druge strane, rukovodstva SAP Kosova koje je želelo da očuva postojeća ustavna rešenja. Rukovodstvo SAP Vojvodine se takođe opiralo ustavnim promenama. Međutim, tada na scenu stupa 1988. godina i čuvena “događanja naroda” i “mitnizi istine” koji su doveli do smene “autonomaškog” rukovodstva SAP Vojvodine i dolaska na čelo SAP Vojvodine ljudi koji su bili lojalni državi Srbiji, ali pre svega tadašnjem predsedniku Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije Slobodanu Miloševiću.

Ustavne promene 1989. godine

Na taj način zaustavljen je otpor ustavnim promenama koji je dolazio iz SAP Vojvodine, dok je prava drama nastala na Kosovu. Pored ionako napete situacije, koja je praktično neprekidno vladala od 1981. godine, u periodu novembar 1988-mart 1989. godine na teritoriji SAP Kosova održano je nekoliko masovnih demonstracija Albanaca koji su protestvovali protiv najavljenih ustavnih promena u Srbiji i pokušaja da se smeni kosovsko rukovodstvo i zameni novim, koje će podržati ustavne promene. Kulminacija demostracija dogodila se u februaru 1989. godine čuvenim štrajkom glađu albanskih rudara u Starom Trgu, posle čega je došlo do uvođenja vanrednog stanja u SAP Kosovu i angažovanja jedinica Jugoslovenske narodne armije (JNA) u održanju mira na tom području. Ubrzo nakon što je štrajk prekinut ili bolje rečeno razbijen od strane milicije, tadašnje kosovsko rukovodstvo je podnelo ostavke i zamenjeno je ljudima koji su bili odani Slobodnu Miloševiću.

Tada su se stvorili svi preduslovi za izvršenje ustavnih promena koje je Srbija praktično petnaest godina očekivala. Skupština SAP Vojvodine je 10. marta 1989. godine dala saglasnost za ustavne promene, dok je Skupština SAP Kosova to učinila 23. marta 1989. godine. Nakon dobijene saglasnosti pokrajinskih skupština, 28. marta 1989. godine održana je svečana sednica sva tri veća Skupštine SR Srbije (Društveno-političkog veća, Veća opština i Veća udruženog rada) na kojoj su, gotovo jednoglasno, usvojeni ustavni amandmani 9-48.

Tim činom SR Srbija je ponovo povratila punu pravnu suverenost na celoj svojoj teritoriji, a republički organi SR Srbije dobili su daleko veća ovlašćenja da deluju i na teritorijama pokrajina. Ključni i najznačajniji amandman (broj 33) ticao se načina promene ustava Srbije gde više nije bila potrebna saglasnost skupština pokrajina da bi došlo do promene ustava. Ova odredba će biti naročito važna prilikom donošenja Ustava Srbije iz 1990. godine. 

Drugi najznačajniji amandman (broj 29) ticao se mogućnosti prestanka važenja akata koje donesu pokrajinske skupštine i koji nisu u skladu sa Ustavom SR Srbije, ukoliko takvo mišljenje da Ustavni sud Srbije, a pokrajinske skupštine ne promene takav akt u roku od godinu dana. Ostali amandmani uglavnom su davali veća sudska, izvršna i zakonodavna ovlašećnja republičkim organima za postupanje na teritorijama pokrajina. 

Za tadašnje državno rukovodstvo donošenje amandamna predstavljalo je svojevrsnu pobedu nakon 15 godina velike borbe za uspostavljanje državnog i pravnog suvereniteta Srbije na celoj svojoj teritoriji. Tome svedoče i reči tadašnjeg predsednika Skupštine SR Srbije Borisava Jovića:  “Proglašavanjem ustavnih amandmana vratili smo našoj republici državni i ustavni suverenitet. Srbija je od danas jedinstvena socijalistička republika, sa dve autonomne pokrajine u svom sastavu i državnom nadležnošću na celoj svojoj teritoriji. Istovremeno Skupština SR Srbije stekla je pravo koje joj i pripada, da odlučuje o Ustavu republike, njegovom donošenju i promenama. Time je naša republika postala ravnopravna sa drugim socijalističkim republikama u jugoslovenskoj federativnoj zajednici” (Novosti, 10.10.2016)

Pogrešna tumačenja 28. marta i njegovo obeležavanje

Zbog toga je naredne godine odlučeno da se 28. mart proglasi državnim praznikom kao Dan Republike Srbije i svečano obeležava. Za tadašnje rukovodstvo Srbije i veliki deo građana Srbije taj dan je simbolisao ostvarenje jedinstvene i celovite Srbije, od “Horgoša do Dragaša”, ali takođe i neku vrstu povratka nacionalnog ponosa koji je decenijama bio potiskivan.

Danas se često u Srbiji, ali i van nje, mogu čuti notorne neistine o tome kako je 28. mart 1989. godine donetim ustavnim amandmanima,“ukinuta” autonomija Vojvodine i Kosova. Ne samo da se radi o izvrtanju činjenica, već zaista o najblaže rečeno fascinantnim tvrdnjama. Dovoljno je pročitati par amandmana, koji su javno dostupni na internetu, i uveriti se da takve tvrdnje nisu tačne. 

Pre svega, ustav ni na koji način nije ukinuo autonomiju pokrajina, već ju je degradirao na način da republičkim organima daje izvršna, zakonodavna i sudska ovlašćenja nad teritorijama pokrajina, što ranije nije bio slučaj. Pokrajine su i dalje zadržale svoje predstavnike u republičkim i saveznim organima- Skupštini SFRJ i Predsedništvu SFRJ. Dodatno, u amandmanu broj 47 stav 2, stoji da “Promenama Ustavom SR Srbije ne mogu se menjati položaj, prava i dužnosti autonomnih pokrajina utvrđeni Ustavom SFRJ” (Službeni glasnik SR Srbije 11/89), a Ustavom SFRJ pokrajine su i dalje bile prepoznate kao konstitutivni elementi federacije. Pored toga, amandmanima je dato pravo pokrajinskim skupštinama da daju mišljenje na buduće nacrte izmena ustava Srbije.

Takođe treba napomenuti da je 28. mart 1989. godine i jedna od tačka sporenja u srpsko-albanskim odnosima. Dok je za Srbe 28. mart simbol uspostavljanja pravnog suvereniteta na delu teritorije Srbije, Kosovu i Metohiji, i ispravljanje nepravdi nanetim ustavom iz 1974. godine, za Albance je 28. mart sve suprotno. U trenutku kada je veći deo Albanaca tražio status republike za Kosovo, dogodio se preokret koji je degradirao postojeću autonomiju Kosova usled čega će doći do velikih i krvavih demonstracija na Kosovu tokom marta i aprila 1989. godine. Kulminacija nezadvoljstva Albanaca ustavnim izmenama dogodila se 2. jula 1990. godine kada su albanski delegati u pokrajinskoj skupštini proglasili Kosovo republikom u sastavu Jugoslavije (i to ispred skupštine u Prištini, s obzirom da nisu uspeli da uđu u samu zgradu skupštine), a oktobra 1991. godine su proglasili i “nezavisnost” od Jugoslavije i Srbije. Za Albance je posebno sporna odluka Skupštine SAP Kosova da da saglasnost za usvajanje amandmana 23. marta 1989. godine u trenutku proglašenog vanrednog stanja na celoj teritoriji SAP Kosova i u trenutku kada su u većini gradova red i mir održavali pripadnici JNA, zbog čega tvrde da je takva odluka neustavna.

Tokom 1990-ih godina 28. mart je svečano obeleževan svake godine, uz prisustvo najviših državnih ličnosti Srbije i Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), najčešće polaganjem venca na spomenik Neznanom junaku na Avali u Beogradu, ali i odavanjem pošte poginulim borcima i civilima u proteklim ratovima širom Srbije. Takvo stanje ostalo je sve do 2001. godine. Donošenjem novog Zakona o državnim i drugim praznicima Republike Srbije jula 2001. godine, ovaj državni praznik je ukinut i zamenjen 15. februarom kao Danom državnosti Srbije.

Ukidanje praznika

Naime, nakon društveno-političkih promena 5. oktobra 2000. godine nove vlasti težile su potpunom raskidu sa nasleđem režima Slobodana Miloševića. Tako su tokom 2001. godine na red došli i državni praznici koji su obeležavani u njegovo vreme. Već pomenutim Zakonom kao državni praznici Srbije ukinuti su 28. mart i 7. jul- Dan ustanka naroda Srbije, a umesto njih proslavlja se samo 15. februar kao Dan državnosti Srbije, dok je još nekoliko dana proglašeno spomen-danima. Glavni razlozi za ukidanje 28. marta kao državnog praznika s jedne strane su bili ideološki- predstavnici koalicije stranaka okupljenih oko Demokratske opozicije Srbije (DOS) smatrali su da je 28. mart zaostavština Miloševićevog režima, a s druge strane tvrdili su i da je državnost Srbije starija od 1989. godine, što svakako jeste tačno. 

Najglasniji zahtevi za ukidanje 28. marta kao državnog praznika dolazili su iz Vojvodine, od stranaka koje deluju prevashodno na tom području Srbije. Tako je predsednik Narodne seljačke stranke Dragan Veselinov izjavio: “Ovaj datum je za nas u Vojvodini sporan, naše zastave su na pola koplja, jer je ovaj zakon označio pljačku Vojvodine, perverznu centralizaciju vlasti i otimanje vlasti od onih kojima ona po prirodi pripada, a posebno pravo da se upravlja ekonomijom” (B92, 28.3.2001), a predsednik Reformske demokratske stranke Vojvodine Miodrag Isakov: “Ne slavimo taj datum, mi iz Vojvodine, posebno, jer je to datum kada je Vojvodina zapravo ukinuta i to je datum koji želimo što pre da zaboravimo” (B92, 28.3.2000). Premda su ovakve izjave preterane i većim delom neistinite, one su imale određenu težinu tada, naročito što su obe stranke bile na vlasti, u okviru koalicije Demokratske opozicije Srbije (DOS).

Gledajući sa današnje distance, naročito posle svega što se dogodilo na području Kosova i Metohiji, teško je reći šta je trebalo uraditi te 1989. godine i da li ja način na koji su doneti amandmani, i kasnije sprovedni, bio najbolji način za rešavanje društveno-političke situacije u Srbiji. Amandmani su imali svakako dosta pozitivnih strana, otklonivši dugogodišnje paralisanje republičkih institucija i predstavljali su vrhunac petnaestogodišnje borbe srpskog rukovodstva za redefinisanje odnosa u Srbiji. Međutim, oni su predstavljali i ključnu tačku spoticanja i razdora u srpsko-albanskim odnosima, posle čega će oni ići isključivo nizbrdo završavajući u oružanom sukobu 1998/1999. godine.

Izvori:

Službeni glasnik Socijalističke Republike Srbije 11/89, 13/90

Rade Dragović, “Srbija postaje jedinstvena država”, Večernje novosti, 10.10.2016. godine; u tekstu: Novosti, 10.10.2016; https://bit.ly/3cO4hTG , pristupljeno 3.4.2021. godine

“28. MART PRAZNIK U SRBIJI”, B92, 28.3.2001. godine; u tekstu: B92, 28.3.2001; https://bit.ly/2PvqoFQ , pristupljeno 3.4.2021. godine

“Dan drzavnosti Srbije”, B92, 28.3.2000. godine; u tekstu: B92, 28.3.2000; https://bit.ly/31M3OLH , pristupljeno 3.4.2021. godine

SourceFoto: RTS

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Uručena pomoć porodici Đorđević iz sela Sejanica

Porodica koju čine otac Miloš, majka Miljana, ćerka od pet godina, sinovi blizanci od tri godine je pre nekoliko dana postala bogatija...

Александар Петровић – Аца Селтик, ваш и наш рокументарац

Ако музику схватиш као рутину, онда то није рокенрол Обично пред наступ ја мрзим цео свет. Није то зато...

Pitam se

Znaš, pitam se ponekad, kuda ide ovaj svijet. I šta to...

Патријарх Варнава – политика литија

У разговору са људима често можете чути приче како је важно, посебно у време тешкоћа одржати слогу и разумевање међу људима. Ако...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?