Алгоритам црногорске политике

Превирањима на политичкој сцени Црне Горе, чини се, никада краја. Тако нешто је и било за очекивати након смене ДПС-а али тешко да је неко могао да предвиди конкретне модалитете тих превирања. То је потврдило и последњих неколико дана за нама, а потврдиће и они дани који су пред нама.

Као полазну тачку наше анализе узимамо изјаву министра правде Владимира Лепосавића, од 26. марта, као одговор на посланичко питање опозиције свом ставу о страдању у Сребреници. Тада је, уз несумњиво саосећање са жртвама, министар Лепосавић, одбио да окарактерише наведени злочин појмом „геноцид“¹. Очекивано, опозиција је ову изјаву искористила за нападе на Владу а, ништа мање изненађујуће, на сличном фону био је и потпредседник владе Дритан Абазовић². Ипак, оно што је можда више изненађујуће је то да је, 5. априла, премијер Кривокапић на конференцији за медије обавестио јавност да ће предложити Скупштини разрешење министра Лепосавића. Тешко је претпоставити чији потпис се крије иза ове премијерове одлуке, иако би многи одмах рекли да се ради, или о Абазовићевом потпису, што ћемо видети да можда и није толико извесно, или о неком другом центру моћи (читај “амбасаде”), јер тешко да је самом Кривокапићу, не улазећи у његов лични став о Сребреници, у интересу да љуља своју, ионако пољуљану, Владу.

Одатле следи главнина наше анализе која има за циљ да покуша да објасни и евентуално да предвиди даља збивања на унутрашњем плану црногорске политике. Најпре имамо прво рачвање могућих сценарија. У првом сценарију, министар Лепосавић сам подноси оставку пре него што цела ствар дође до Скупштине. У том случају, премијер Кривокапић пролази повољно јер се цела ствар решава брзо и релативно чисто без даљих компликација и већих превирања. Овај сценарио понајвише зависи од тога да ли је министар Лепосавић спреман да пружи отпор и да се упусти у даљу конфронтацију са премијером. Чињеница да скупштинска већина није хомогена (ни) по овом питању као и став већине грађана у Црној Гори по питању геноцида, повећава могућност да до овог сценарија не дође али због већ поменутог личног момента, можемо рећи да је шанса да до овог сценарија дође осредња.
Други сценарио предвиђа скупштинско одлучивање о разрешењу и доноси много веће компликације. Међу три конституента скупштинске већине, слично као и раније, постоје различити ставови. ДФ је одмах најавио да ће стати у одбрану министра Лепосавића, Демократе, које су још од избора у Никшићу у својеврсном Хладном рату са ДФ-ом, који ових дана бива све топлији, посредно су поручиле да неће смењивати министра уз помоћ опозиције³, док се од УРЕ, на први поглед, може очекивати да гласа за смену али ипак не треба журити за ставом да ће до тога сигурно и доћи. И ту долазимо до прве веће компликације. У том случају за смену министра били би потребни гласови опозиционих посланика да надоместе гласове ДФ-а и Демократа. Иако УРА дели став са бившим режимом по питању Сребренице, њихови посланици наћи ће се пред калкулисањем да ли се сврстати уз бившу власт против своје Владе зарад идеолошке исправности или ризиковати да не подрже свој став по питању Сребренице зарад стабилности.

Одатле произилази друго рачвање могућих сценарија. У првом сценарију, УРА процењује да јој се исплати да по цену стабилности Владе, заједно са бившим режимом, смени министра Лепосавића и задржи своју идеолошку чистоту. У том случају, за очекивати је да, најпре, премијер Кривокапић изгуби легитимитет у великој мери. Опозиција би, на крилима остварених резултата у Никшићу стекла даљи импулс, док би УРА у очима гласача ДФ-а и Демократа још више добила негативан призвук, али међу својим бирачима остаје на приближно истој позицији на којој је и била. Одатле се, под условом да Влада не падне, отвара питање замене за министра Лепосавића. У том случају, ДФ а највероватније и Демократе неће прихватити да попуне упражњено место као неки вид компензације (тако нешто би било слично ситуацији када је требало да се нађе тренер у КК Партизан који би заменио отераног Вујошевића), тако да место остаје препуштено или другом нестраначком експерту који би морао да седне на ужарену столицу или кадру УРЕ, што би вероватно још више антагонизовало ову партију пред остатком режимских бирача.
Ипак, за претпоставити је да, иако се УРА слаже са бившим режимом по питању Сребренице, њеним гласачима то питање није приоритет док питање отклона од бившег режима јесте, бар у већој мери. Када се на то дода и могућност да њихови гласачи могу у неком тренутку да се определе и за Демократе услед разочараности, све то нам говори да су шансе да УРА гласа за смену мале.

Као modus vivendi могла би се појавити уздржаност на гласању, што се може очекивати и од Демократа. Овакво поступање могло би бити најбоља опција за УРУ и Демократе те се највише може и очекивати. У том случају министра не смењују посланици, премијер Кривокапић губи легитимитет у великој мери, ДФ, ако успе да се профилише као заштитник министра Лепосавића добија на рејтингу док УРА и Демократе остају неоштећене.

На крају, из тог сценарија, изниче, за ову анализу, последње рачвање. Или ће Кривокапић искористити механизам који је доста прикривено спомињао на конференцији за медије да ипак смени министра, што ће сигурно довести до даљег пада његовог рејтинга, а што ће можда покушати да надокнади поновним приближавањем Демократама као пред изборе у Никшићу, само што је питање колико ће се у том случају Демократама исплатити да га имају уз себе, или ће одустати од целе авантуре, чему врло лако и вероватно може кумовати условљавање од стране ДФ-а. У том случају, премијер ће изгледати слабо а рејтинг ће му вероватно и у том случају опасти. Такође, у случају смене министра, поново се враћамо на питање избора замене за Лепосавића што све заједно нам говори да је ова варијанта мало вероватна.

Закључци које бисмо могли извести из овога су ти да Кривокапића у сваком сценарију чека пад рејтинга, само је питање у коликој мери. Сходно томе, што се више буде компликовала и одуживала цела прича са Лепосавићем то ће ствар бити гора по Кривокапића. Са друге стране, ДФ има шансу да поправи свој рејтинг док ће се УРА поново наћи пред великом калкулацијом. Уколико Абазовићева странка заједно са опозицијом смени Лепосавића, биће јасно да иза целе буре управо стоји Абазовић. Ипак, како би такав наступ лако могао да им се обије о главу и није им у интересу, можемо претпоставити да ипак УРА није покретач свега, иако се не би бунили када би видели леђа Владимиру Лепосавићу. Из тога проистиче закључак да иза свега заправо стоји “трећа страна” која је заинтересована да дестабилизује тренутну власт као показну вежбу шта се дешава када се доводе у питање наметнуте фундаменталне вредности овдашњег међународног поретка.