Пре тачно 80 година, без објаве рата, Хитлерова Немачка је шестог априла 1941. године напала Југославију. Luftwaffe је користио аеродроме који су се налазили у Араду, Грацу и Бечу, а у самом бомбардовању је употребљено око 440 тона запаљивих бомби. Поред Београда који је био проглашен за отворени град, страдали су и други југословенски градови, претежно у Србији, док Загреб (други југословенски град по величини) није био жртва бомбардовања. Бруталност овог напада на Југославију се може објаснити пре свега чињеницом да је пар дана раније 27. марта у демонстрацијама дошло до војног пуча што је за Хитлера био јасан сигнал да Југословени (тачније Срби) не желе да њихова земља буде савезник нацистичке Немачке.
Бирајући између два зла народ је изабрао судбину страдања, уместо пакта народ је одабрао рат, а Хитлер је био и више него спреман да нам тај рат донесе пред кућни праг. Операцији напада на Југославију је додељен тајни назив Strafgericht – „Страшни суд“ чиме се такође види спремност Немаца да Југославију и Београд брутално разоре и окупирају. Евалд фон Клајст немачки фелдмаршал је на суђењу рекао да је напад на Београд био политичко-терористичког карактера. Напад није имао везе са ратом, већ је то био чин личне освете Хитлера.
Бомбардовање је однело око 2300 људских живота, а оно што је посебно трагично јесте и то што је већ првог дана рата погођена зграда Народне библиотеке. Том приликом је уништен огроми књижевни фонд као и велики број свезака, повеља, рукописа као и целокупна преписка значајних личности из српске и југословенске историје.
У тренутцима највеће опасности се рађају највећи хероји, па су се тако тог шестог априла најбоље и показале разлике између хероја и оних других који нису вредни помена. Достојни наследници својих предака из Великог рата, припадници југословенског ратног ваздухопловства су шестог априла полетели у одбрану своје домовине. Тим полетањем у рат су ушли и у легенду. Велики број авиона није добио прилику да полети јер су уништени док су још увек били приземљени. Немцима је то пошло за руком јер је капетан Владимир Крен (етнички Хрват) пребегао пар дана пред почетак рата у Немачку где је будућем непријатељу открио положаје аеродрома као и положаје на којима су се налазили војници војске Краљевине Југославије. Бројчано надјачани, припадници Шестог ловачког пука су са земунског аеродрома уз помоћ јединица противваздушне одбране пружили отпор снагама осовине нанећи им тешке губитке. Процењује се да је тада оборено између 42 и 48 немачких авиона, а своје животе је тада у темеље слободе узидало 11 југословенских пилота. Забележени су и случајеви да су се југословенски пилоти у жељи да заштите Београд и Југославију одлучивали на то да се својим авионима сударе са немачким авионима да би и на тај начин спречили даљи напад Немаца.
Свима је познато да је Југославија претрпела тежак војнички пораз тог априла 1941. године. Такође сви знамо какве су последице тог пораза и тог разбијања Југославије на окупационе зоне, али се заборавља пожртвовање пилота који су дали животе штитећи већ изгубљену државу. Херојство ових пилота нам и данас може бити показатељ колико далеко треба ићи у жељи да се очува пламен слободе који су нам страни окупатори небројено пута гасили у жељи да престанемо да постојимо. Тада, као и 1999. наши пилоти су храбро сели у своје авионе и отиснули се у небеса желећи да спасу своју отаџбину. Исто тако, попут пилота у последњем рату, југословенски пилоти 1941. нису рекли – НЕЋУ.
