NaslovnaNaukaDruštveneНДХ - одјеци пакла

НДХ – одјеци пакла

-

Наш славни писац, Борислав Пекић, записао је у својој књизи „Стопе у песку“ следеће: „као што се болесник не може лечити без анамнезе, тако ни човечанство не може да се домогне будућности без свести о властитој прошлости“. Тиња веровање да ће ова мисао постати део српске свакодневнице. Потцењивачки и игнорантски однос према прошлости, имали су превисоку цену у људским животима, територијама и опустошеном културном и историјском наслеђу.

Једна од најкрвавијих етапа модерне историје српског народа, започела је управо на данашњи дан 1941. године. Пре тачно осам деценија започет је морални и цивилизацијски суноврат каквог архивска грађа Европе не памти. Док су се остаци разбијене војске Краљевине Југославије опирали пред налетом сила Осовине, 10. априла је под туторством Трећег рајха рођен политички и парадржавни монструм звани Независна Држава Хрватска. Његов темељ стајао је у седам слова – геноцид.

Тог дана Славко Кватерник није прочитао само проглас о успостављању НДХ, већ и смртну пресуду трима народима – Србима, Јеврејима и Ромима. Њихова кривица почивала је искључиво на пореклу, именима, језику, обичајима и вери. На том процесу, пороту је чинила еуфорична маса која је раздрагано поздрављала немачке тенкове и оклопна возила на загребачким улицама. Истим оним улицама којима су само седам година раније текли потоци суза поред посмртних остатака краља Александра Карађорђевића, изложених на загребачкој железничкој станици. Истим оним улицама, које су у ништа мањем заносу 1918. дочекале улазак српске војске и ослобођење од аустроугарског јарма. 

Изгледа да за 23 године заједничке државе, правашки пламен Анте Старчевића никада није угашен. Срамежљиво је тињао до погодног тренутка а распирио се на границама Бановине Хрватске, чије је рађање 1939. представљало самртничку фазу Краљевине Југославије и илузија о суживоту. Ветар из правца Трећег рајха дунуо је у правом тренутку и распалио огањ који ће за четири године постојања прогутати на стотине хиљада живота. Старчевићева теорија „аријевске Хрватске“ из 19. века, имплементирана је кроз политику трећине, Миле Будака: трећину побити, трећину асимиловати, трећину протерати. 

Помрачење ума поглавника Анте Павелића произвело је фабрике смрти у виду концентрационих логора, забрану ћириличног писма и исповедања православне вере, и жигосање „ниже расе“. Посебно монструозне размере геноцида над Србима, чинили су концентрациони логори за децу (Лобор, Јабланац, Млака, Бросице, Устици, Стара Градишка, Сисак, Јастребарско, Горња Ријека). 

О броју страдалих и ужасима Јасеновца као парадигме страдања, излишно је понављати. Но, фрапирајући је податак професора Гидеона Грајфа да су логораши убијани на 57 различитих начина. Његова књига „Јасеновац – Аушвиц Балкана“ представља рендгенски снимак зла. Како новинар Михајло Меденица рече, НДХ је место из којег је сам ђаво изашао и уступио своје место Павелићу.

Ако би се принцип Будакове трећине применио на читав ХХ век, онда је јасно да је „отац нације“ Старчевић у политичкој и државотворној мисли Хрватске живљи него икад: 

1/3 – Први светски рат и масакр хрватских пукова над цивилним становништвом у Мачви и Подрињу 1914, чије је становништво дочекало крај рата краће за 80.000 људи. О зверствима „вражје дивизије“ и њиховом боравку у окупираној Србији (1915-1918) ваља прочитати драгоцене ратне дневнике др Арчибалда Рајса.

2/3 – Други светски рат и биолошко сакаћење прекодринских и сремских Срба кроз систематско истребљење, асимилацију и протеривање. Личке и херцеговачке јаме, окрвављени валови Дрине, Дунава, Саве и Неретве, немо сведоче о постојању звери без очњака.

3/3 Тзв. Домовински рат (1991-1995), који је у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ (1995) заокружио српско питање у Хрватској. Епилог овог завршног чина ХХ века, свео је Србе на ниво статистичке грешке. Они преостали имају репрезентативни карактер, да у очима Европске уније дочарају Хрватску као државу високих стандарда по питању третмана националних мањина. Посебан акценат је на Србима по службеној дужности, попут Бориса Милошевића, који је летос заједно са хрватским државним врхом присуствовао на годишњици обележавања „Олује“ у Книну, и својим присуством легализовао протеривање 250.000 својих сународника. Нема никакве сумње да док год Хрватска слави годишњицу „Олује“ (4.август) као државни празник, на делу је континуитет Старчевићеве и Павелићеве политике. С тим треба озбиљно рачунати у међудржавним односима. 

Данас, осам деценија касније, остаје нада да су научене скупо плаћене лекције и да ће се унапредити култура сећања на најтеже страдање нашег народа у минулом столећу. Ако будемо поучени односом Јермена, Грка и Јевреја према сопственом страдалништву, на добром смо путу. За почетак, макар да се сајт Музеја жртава геноцида преведе на енглески језик, осим ако није реч о ванредно комплексној радњи. До тада, оперисање културом сећања на међународном плану је само у домену лепих жеља. 

Узгред, да не заборавимо наставак приче из ’41. Загреб је након вишегодишњег покоља, 1945. у слављеничкој атмосфери дочекао партизане као ослободиоце од усташа. А 90-их је клицао Фрањи Туђману као ослободиоцу од србокомунистичке окупације.

И то је део рачунице који треба разматрати сваког 10. априла…

Prethodni tekst
Sledeći tekst

POPULARNO

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

SLIČNO

О колонизацији и деколонизацији ума

0
На размеђи свјетова, у процјепу интереса и на међи стварања нових поредака, српски народ је у својој богатој историји доказао своју величину, храброст и...

KOMENTARI

Dejan M. Pavićević on U Siriji se rađa novi halifat
Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?