Friday, October 15, 2021
Sport Od konstantnog nasilja do finala Lige šampiona – 1. deo

Od konstantnog nasilja do finala Lige šampiona – 1. deo

O lošim stvarima treba pričati ne da bi izbegle zaborav – nego da se ne bi ponovile. Stoga, negativnih i ružnih momenata nijedan sport nije pošteđen pa ni fudbal. Čak ni sveži sinonim u svetu mode – PSŽ. Istorija jedne tribine i navijačke grupe koju je strast sama ugasila. Istorija palog Kopa Bulonja i još uvek žive Viraž Oteje.

Danas na pomen pariskog kluba nam kroz glavu prolazi slika najskupljeg igrača svih vremena (Nejmar, 222 miliona evra), najboljeg mladog fudbalera današnjice Embapea, a mnogima i prikaz niza poznatih ličnosti koje nose dres ovog kluba. PSŽ je proglašen šampionom prve Francuske lige u sedam navrata za poslednjih osam sezona i jedino što im nedostaje je titula Lige šampiona. Stvari izgledaju i više nego bajno – zar ne? Međutim, pre svega deset godina su se svi ovi uspesi činili nedostižnim.

Tada je bila u toku sezona 2009/10 koju je pariski tim završio na trinaestoj poziciji. Klub nije ostvarivao uspehe na koje je devedesetih i osamdesetih godina navikao svoje navijače tako da nije ispravno misliti da je ovo tim ,,bez istorije” nalik Mančester Sitiju – osvojili su kup pobednika kupova 1996. i dva puta su bili prvaci Francuske lige. Međutim nesporno je da su skorašnji rezultati pre posledica masovnih investicija nego požrtvovanosti i upornosti samih Parižana. Današnji sport jednostavno tako funkcioniše i bez novca su veliki uspesi malo-kome (ako ikome) zagarantovani. Toga je i vrlo dobro bio svestan Robin Leprouk (fr. Robin Leproux),tadašnji predsednik kluba, za vreme čijeg ,,mandata” je klub bio u izvesnim finansijskim problemima. Slabim rezultatima se treba pridodati i neprekidno, nagomilano nasilje koje je ove 2009/10 godine dostiglo svoj vrhunac u vidu masovnih i učestalih nereda između samih navijača PSŽ-a. Za razliku od Zvezde čije su najvatrenije pristalice smeštene na severu, a Partizanove na jugu, Pariz Sen Žermen iza oba gola ima svoje ultras grupe. Na severnoj tribini se nalazi Viraž Oteja, a na južnoj se nekada nalazio Kop Bulonj.

Kop Bulonj i Oteja – počeci

Pre 1973. godine, klub je bio u vlasništvu svojih pristalica koji su na godišnjem nivou novčano podržavali svoj tim u vidu iznosa od 25 do 40 franaka (između 4-6 evra). Oni koji su pružali finansijsku pomoć su takođe bili i članovi prve navijačke grupe, pod nazivom ,,Le Club des Associés”, ili grubo prevedeno na naš jezik – ,,Klub saradnika kluba”. Ovo je prva grupa u Parizu i generalno celoj Francuskoj koja se može deklarisati kao navijačka i koja je u svoje vreme brojala 14.820 članova.

-Slika stadiona Parka prinčeva iz 1908. godine.

Grupa imućnih biznismena predvođena Fransisom Borelijem (po kome se zove jedna od tirbina) se 1973. godine odlučila da kupi klub koji je bio pod njihovim vlasništvom sve do 1991. U početku je većinski deo publike bio sačinjen od regularnih posmatrača ili simpatizera gostujućih timova i sama uzavrelost atmosfere nije išla u korak sa ostatkom Evrope. Verujući da je izvor velike energije neophodne za kreiranje ,,pravog navijačkog” ambijenta skriven u mlađoj populaciji, 76-te su se vlanici odlučili da mladima po niskoj ceni prodaju karte za K-sektor. Smešteni na jednom mestu, plan se ispotavio uspešnim i atraktivnija atmosfera je privlačila veći broj ljudi na stadion. Par godina kasnije su navijači iz K-sektora premešteni na Bulonj tribinu gde je i osnovan Kop Bulonj. Navijači se na odluku uprave kluba da promene svoju poziciju nisu bunili što je donelo prednost za obe strane – uprava je stvorila više prostora za prodaju skupljih karata, a mladi navijači su dobili priliku da budu bliže svojim idolima koji su se tradicionalo (pa i dan danas) zagrevali ispred Bulonj tribine.

Ujedinjeni pod zastavom Francuske na čijem se vrhu nalazila slika glave pitbula, Bulonj tribina se odlikovala pretežno engleskim stilom navijanja (,,dlan, glas, šal”) među kojima je bilo i onih koji su više voleli italijanski način bodrenja koji podrazumeva upotrebu pirotehnike, mahanje zastavama i generalno dosta pažnje utrošene na vizuelni utisak same tribine. 1985. godine je osnovana prva navijačka grupa na Bulonj tribini – ,,Boulogne Boys”. Ova grupa ne predstavlja samo prve ultrase unutar PSŽ-a, nego i jedne od prvih ultrasa u celoj Francuskoj zajedno sa ,,Commando Ultra” (1984, Marsej) i ,,Brigade Sud” (1985, Nica). Sami pripadnici Bulonj Bojsa kao ultrasi su težili italijanskom stilu navijanja, pored toga što su pripadali tribini sa pretežno prisutnim engleskim stilom. Narednih godinu dana su bili glavni animatori na tribinama, ali ubrzo su neki članovi 86-te napustili Bulonj Bojse i osnovali grupe ,,Gavroches” i ,,Rangers” koji su zaboravili na baklje i zastave, stapajući se sa načinom bodrenja prihvaćenim na celoj tribini.

-Zastava Bulonj tribine.

Poput engleskih kopita i skladno osamdesetim godinama u navijačkom svetu, nasilje je bilo prisutno kuda god su se pripadnici Kopa Bulonja kretali. Ovo je dovelo do toga da je narod masovno prestao da ide na utakmice jer su tribine vremenom postale ,,njihovo igralište”. Početkom 90-tih, PSŽ je zbog toga proživljavao najslabiju posećenost na svojim utakmicama još od 74-te godine. 1991. je usledila smena vlasnika pa je umesto Borelija upravu nad klubom preuzela televizijska kuća ,,Canal+”. Da bi pružili nenasilnim i nerasističkim fanatičnim navijačima priliku da podjednako vatreno navijaju kao i ostatak Bulonj tribine, na severnoj tribini je osnovana tribina Viraž Oteja 1991. Ovaj potez je učinjen i zbog želje da se povisi prosečna posećenost njihovih utakmica kao i da se popravi imidž PSŽ-a. Ohrabreni i finansirani od strane uprave, na Oteja tribini su se nastanile grupe poput ,,Supras Auteuil”, ,,Lutèce Falco” i ,,Incorrigibles Gaulois”.

Plan je pokazivao pozitivne ishode – tenzije i nasilje na tribinama su se primirili, a ljudi su polako i dosledno dolazili u sve većem broju. Odao se utisak da slika ne može biti bolja jer su obe tribine prihvatile jednu drugu, često učestvujući u međusobnom skandiranju. Autoritet Kopa Bulonja ostao je neupitan, a izvorno nenasilnim pripadnicima Viraža Oteja to nije predstavljalo problem. Na kraju krajeva – podržavali su isti tim.


-Snimak momenata zajedničkog navijanja Bulonja i Oteje. Bulonj tribina skandira ,,Alezz Paris!” na šta Oteja odgovara sa ,,Paris est magique!”.

Međutim, godine su pokazale da je odluka uprave da osnuje Viraž Oteju stovrila podlogu za najmračniji period kluba i šansu da se ljubitelji istog tima međusobno sukobljavaju iz nedelje u nedelju. Viraž Oteja je predstavljala tribinu na kojoj su se osnovale grupe sa navijačima različitih rasa i nacionalnosti za razliku od Kopa Bulonja gde su stajali isključivo belci i rođeni Parižani.

Bulonj – Oteja – neredi

Netrpeljivosti između dve različite tribine PSŽ-a je u korist išla činjenica da je Bulonj otvoreno iskazivao mržnju prema svima koji nisu rodom Parižani i belci što je mnoge vređalo. Uprkos svemu, popularnost Viraž Oteje je rasla. Nova generacija mladih ljudi je bila privučena stilom navijanja i otvorenošću tribine da ih prihvati što je za posledicu dovelo do toga da više nije bilo mesta na Oteja tribini za osnivanje novih grupa. Zbog toga su u susednom G-sektoru osnovani ,,Authentiks” (2002.) i ,,Puissance Paris” (2003.).

Za razliku od Oteje, Bulonj tribina nije uživala podjednaku popularnost i vremenom je to postalo svima jasno. Prilikom proslave desetogodišnjice svog postojanja je grupa ,,Tigris Mystic” na utakmici razvukla transparent na kome je pisalo ,,The Future Belong To Us”, namenjeno južnoj tribini. Poruka je bila jasna – Oteja je budućnost PSŽ-a dok je Bulonj prošlost. Gest Tigrisa poslužio je članovima Bulonj tribine kao odličan izgovor da uđu u otvoren sukob sa navijačima drugih rasa i nacionalnosti. Ruku na srce, smatram da je i deo pripadnika Viraža Oteje jedva dočekao nerede sa Bulonjom. Rasne i etničke tenzije su bile previsoke i jedino je ljubav prema istom timu sprečavala nerede između belaca Kopa Bulonja i multietničke/mulitrasne Oteje. Ovaj transparent se ispostavio kao kap koja je prelila davnu puno čašu. Od tog dana su započeti masovni sukobi ispred i na stadionu koju su trajali punih sedam godina. Grupe kao što su ,,Casual Firm”, ,,Commando Loubard” i ,,Milice Paris” su nastojali da ,,očiste Pariz od crnaca i Arapa”.

Nadam se da je svima jasno da ovo više nema apsolutno nikakve veze sa fudbalom. Sport je izmanipulisan i iskorišćen od šake ljudi sa glasnim akcijama koja je uplitala političke probleme u samu igru. Fudbal je stoga predstavio medij preko kog bi ove pomenute grupe pokazivale mržnju prema drugim rasama i narodima. Više nije bilo važno da li se podržava isti tim. Ni Oteji, ni Bulonju.

2004. godine je usledio period kratkog primirja između zavađenih ultrasa i kopita. Razlog je ležao u želji PSŽ-ovog predsednika za sigurnost da očisti Park prinčeva od zavađenih i rasističkih navijača. Njegova namera je bila da ugasi sve grupe sa obe tribine, da uhapsi one koji su inicirali nerede i da osnuje ,,nove tribine” koje bi bile predvođene odgovornim ljudima. Prirodno, plan je naišao na oštre osude svih sa Bulonja i Oteje koji su čak slali i smrtne pretnje predsedniku kluba ukoliko se ideja sprovede. Predsednik je naposletku izgubio podršku uprave pa su se ,,kola slomila” na odeljku za sigurnost čiji je glavni nadređeni dobio otkaz.

Porazom uprave su neredi odmah nastavljeni i tuče su bile viđene na svakom meču. U oktobru 2005-te, Casual Firm hooligans je uništila sedište Tigris Mystic-a čiji su članovi zauzvrat napali nekolicinu Bulonjovih huligana. Rasizam na Kopu Bulonju je postao nepodnošljiv pa su se čak i ostale grupe sa Viraž Oteje priključivale Tigrisu Mystic-u prilkom pevanja Marseljeze uz mahanje francukom ličnom kartom. Uprkos svemu, druge grupe sa severnog stajališta nisu podržavale fizičke sukobe sa Bulonjom pa je Tigris Mystic, što zbog pritisaka sa svoje, što zbog napada sa suprtone tribine, ugašen februara 2006.

Verovalo se da će se mir konačno povratiti, ali desilo se upravo suprotno. Mržnja je postala toliko duboka da su se čak i izvorno nenasilne pristalice kluba odlučile na svojevrsni rat sa Bulonj tribinom. Usledili su meseci neprestanih nereda koji su 2006-te rezultovale smrću jednog navijača. Pripadnik Bulonj tribine je sa velikom grupom ljudi maltretirao čoveka koji prati izraelski Hapoel Tel Aviv nakon poraza PSŽ-a ispred Parka prinčeva. Policija je pokušala da zaštiti stranog navijača i tom prilikom je u sukobu stradao član Bulonj tribine. U zvaničnom izveštaju stoji da je Francuza (njegovo ime fr. – Julien Quemener) policajac pogubio iz pokušaja samozaštite. I dan danas postoje protesti zbog ovog incidenta.

Te iste 2006-te je Canal+ prodao svoja vlasnička prava nad klubom američkoj investicionoj kompaniji Colony Capital. Nova uprava je zaoštrila mere sigurnosti na utakmicama, povećavajući pristustvo broja policajaca i čak zabranjujući nekima ulaz na stadion. Nasilje je bilo primireno samo na kraći period, ali ubrzo je ponovo eskaliralo. Političari su dugo čekali priliku i izgovor da se sukobe sa pomenutim problemom koja im se konačno ukazala u finalu Kupa Francuske 2008. godine. Na tribinama se nalazio transparent koji je ljude iz Lansa nazivao ,,pedofiliskom, besposličarskom i incestnom gomilom”. Svakako da je poruka bila uvredljiva, ali nije njen sadržaj koliko tajming njenog otkrovljenja poslužio gašenju grupe sa Bulonj tribine. Na finalu Kupa Francuske je bio prisutan i ,,sveže” izabrani predsednik Francuske Nikola Sarkozi koji je 2006-te obećao da će rešiti problem fudbalskog nasilja. Na žalaost Kopa Bulonja, dali su idealanu priliku francuskoj vladi da aprila 2008. godine zabrani postojanje Bulonj Bojs grupe.

-Sporni transparent na finalu Kupa Francuske 2008. godine.

Ostale grupe sa Bulonj tribine su nastavile tamo gde se Bulonj Bojs zaustavio. Posle susreta sa svojim najvećim rivalom Marsejom, ispred Parka prinčeva je prilikom međusobnog sukoba PSŽ-ovih navijača izgubio život još jedan član Kopa Bulonja.

Stvari su se u potpunosti otele kontroli, tuče su bile posle svake domaće utakmice i vlada je tada donela odluku da zabrani postojanje pet grupa: ,,Commando Loubard” , ,,Milice Paris” , ,,Supras Auteuil” , ,,Grinta” i ,,Authentiks”. PSŽ-ov predsednik Robin Leprouk se nije tu zaustavio već je osmislio plan pod nazivom ,,Tous PSG” – poznatiji kao ,,Plan Leproux” – koji je za cilj imao da zabrani prisustvo bilo kojih navijača Viraž Oteje ili Kopa Bulonja. Sve do oktobra 2016. su obe tribine bile zatvorene sprečavajući nekoliko hiljada ljudi da prisustvuju utakmicama voljenog kluba.

U drugom delu će tema biti šestogodišnja borba navijača za svoj povratak na stadion. Neki su se izborili za to pravo, a neke grupe više ni ne postoje.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Уметност и борба за нову цивилизацију или васпитна уметност?

Уметност је много ужи појам од самог појма културе, борба за културни простор представља једно од виталнијих поља утицаја при управљању самом...

Годишњица Покрета несврстаних

Ове године се навршава 60 година од прве конференције покрета несврстаних у Београду која је била „камен темељац“ за међусобну економску и...

Тајванско питање – ново жариште или вечни пламен

Последњих дана домаћи и страни медији извештавају о великој напетости између Кине и Тајвана, наводећи да је тренутна ситуација најозбиљнија у претходних...

Цена гаса – шта се догодило?

Цена гаса на европском тржишту односно на холандском ТТФ чворишту у октобру (06. 10. 2021.) достигла је цену од 1936 долара за...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?