Ужарени песак и камен источног Средоземља, додатно су загрејани ових дана. По ко зна који пут у историји, овај регион је потврђен као лако запаљив материјал. С обзиром на то да је заинтересованост америчке администрације и председника Џоа Бајдена за овај сукоб била минимална, премијер Израела Бењамин Нетањаху, увидео је маневарски простор да настави с притисцима на палестинско становништво и ко зна који пут докаже непопустљивост и саможивост према Палестинцима.
Инциденти око Ал Акса џамије између израелских снага безбедности и локалног становништва, попримили су другу димензију и нове последице. На размену каменица, шок-бомби и гумених метака, надовезали су се и пројектили.
На сцене насиља испред трећег највећег муслиманског светилишта, милитантно крило Палестинаца, Хамас, одговорио је ракетним нападима из Појаса Газе на стамбене квартове Тел Авива и осталих градова. Није се дуго чекало на реакцију Израелских одбрамбених снага (ИДФ), која је наличила на оне из 2009. и 2014. када су се згуснута палестинска насеља у Гази нашла под артиљеријским и ваздушним нападима.
„Споразум века“ који је прошле године енергично иницирао Бајденов претходник, Доналд Трамп, почео је да испоставља рачун у виду пребројавања погинулих и рањених на обе стране. Другачији епилог се није могао очекивати, пошто нова администрација из Вашингтона није предузела ништа да оспори или поништи једнострани произраелски споразум, који у потпуности негира палестинске интересе и води ка додатној радикализацији Палестинаца.
Иако Трамп више не станује у Белој кући, Нетањаху може да задовољно трља руке, јер Вашингтон не показује вољу за проактивнијим приступом у решавању израелско-палестинског сукоба. Другим речима, краљ Биби има очишћену стазу за додатно угњетавање Палестинаца кроз илегалну изградњу јеврејских насеља на Западној обали и Источном Јерусалиму, што је у супротности са Резолуцијом 478 Савета безбедности УН. Када се на то дода појачано присуство безбедносних снага у кругу Ал Акса џамије, и онемогућавање верника да обављају верске обреде, јасно је да су све неуралгичне тачке у Јерусалиму максимално надражене.
Ескалација сукоба намеће се као успешно камуфлажно средство израелског премијера, којим се заташкава судски процес против њега због наводних корупционашких афера. У тренутку када сирене и детонације пробијају бубне опне широм Израела, тешко да било ко има времена и простора да о томе подробније размишља.
Краљ Биби неумољиво корача стазама једног од својих бивших страначких колега Аријела Шарона, чија је посета Храмској гори 2000. послужила као окидач за Другу интифаду (2000-2005). Шаронова експедиција у Источном Јерусалиму изазвала је спиралу насиља која је такође започета уличним сукобима полиције и демонстраната. У наредних пет година, обрачун је трансформисан кроз бомбашке нападе на возила градског превоза, угоститељске квартове, тржне центре, и на одмазду израелских безбедњака, који су подигли зид између Западне обале и Израела, правдајући га „безбедносним разлозима“.
Шаронова предизборна авантура коштала је 4.000 живота на обе стране. С друге стране, Нетањахуов максималистички приступ обликује фетус потенцијалне треће Интифаде. Карактеристично за човека који је свесрдно оспоравао историјски споразум Јицака Рабина и Јасера Арафата 1993. у Ослу. Краљ Биби је најизгледније кораке ка окончању вишедеценијског сукоба оценио као „распродају јеврејске земље“, па је на митинзима Ликуда 90-их година сатанизовао премијера Рабина и његове сараднике.
Одјеци су се врло брзо осетили. Рабин је две године након потписивања споразума убијен на митингу за мир, а напори за помирењем су враћени на полазну тачку. Данас, када на израелској сцени више нема највећих заговорника помирења, Јицака Рабина и Шимона Переса, шансе за било какво превазилажење баријера су минималне.
Сума сумарум, Израелци и Палестинци су тренутно жртве саможивости. Она се с једне стране огледа у лику Нетањахуа, изнуђена породичним токовима: Бибијев отац Бензион, доживљавао је у својим чланцима Арапе као „народ дивљачке природе“.
Склон песимистичком погледу, овај историчар је здушно подржавао војно оспособљавање јеврејске популације, страхујући од „дивљачког окружења“, наводно незрелог за преговоре. Такође, Нетањахуов старији брат Јонатан, погинуо је као комантант специјалних јединица у антитерористичкој акцији у Ентебеу (Уганда) 1976.
С друге стране, саможивост се огледа и у бесмисленим акцијама Хамаса из појаса Газе. Његови чланови купују титулу шехида кријући се иза цивилног становништва, које је на згуснутом терену Газе изложено узвратној ватри ИДФ-а.
Нема никакве сумње да је војна и тактичка надмоћ на страни Израела, и да ће у случају даље ескалације Палестинци извући дебљи крај. Но цена такве „победе“ може да буде само живот у перманентном страху од потенцијалних одмазди у режији појединих фанатика. Тиме смо на трагу парадокса да читаве арапске армије нису успевале да поразе Израел, а да су појединци у стању да бомбашким нападима пољуљају стабилност земље. Уосталом, Израелци живе у условима ванредног стања од 1948, а лавиринт краља Бибија поспешује замршени амбијент и замућен видик.
„Лавиринт краља Бибија“ има основу за бајку, не само у наслову и Нетањахуовој властољубивости (пети премијерски мандат), већ и у стању са терена. Јер, помирење Израелаца и Палестинаца у овом тренутку не прелази оквир бајке…
