Директор Канцеларије Руског императорског дома и лични секретар царске породице Романов, господин Александар Закатова је у исцрпном разговору одговорио на питања о положају и активностима Романових, историјским везама са Карађорђевићима, обнови монархије, односу према Владимиру Путину…
Наш саговорник је кандидат историјских наука (први степен научног звања, испод доктора наука), доцент на Хуманистичком факултету Московског државног универзитета за геодезију и картографију, члан научног савета Руске академије наука за проучавање и заштиту културног и природног наслеђа, Савеза писаца Русије и Руског савеза писаца.
Александре Николајевичу, Ви сте секретар руске царске породице и директор канцеларије Главе Руског царског дома Њ. и. в. велике кнегиње Марије Владимировне. Које су Ваше активности у том погледу?
Канцеларија се јавља као институција при Руском императорском дому, чији је главни циљ – садејство у реинтеграцији династије у јавном животу Русије и њен коначни повратак у Отаџбину као историјске институције.
Сви службеници Канцеларије раде добровољно, не примају никакву плату, вођени само својим убеђењима и верности легитимном поглавару императорског дома. Наравно, као и у било којој организацији, код нас постоји систем субординације. Али у целини, ми смо смо тим пријатеља и истомишљеника. Моја функција не почива на томе да командујем, већ да координирам свеукупну делатност, како би се осигурало да сви запослени правовремено буду информисани о наредбама Велике кнегиње. Осим тога, ја сам опуномоћен да изразим званичан став Руског императорског дома у средствима масовног информисања.
По занимању сте историчар. Запослени сте као доцент на катедри за историју Хуманистичког факултета Московског државног универзитета. Можете ли нам рећи нешто о историјском значају институције круне у руској традицији?
Руска државност се иницијално развијала у облику наследне династичке монархије. Ширила се и сужавала територија, долазило је до унутрашњих превирања, мењала су се правила наслеђивања унутар династије, али остао је неизмењен континуитет и приврженост принципу легитимности власти.
Крајем XVI века прекинута је царска династија Рјуриковича, током које је руска држава била саздана, пролазила кроз период фрагментације и губитка суверенитета, потом новог ослобођења, уједињења и јачања. Ми смо тада преживели Смутна времена. Али она су завршена победом национално-ослободилачких снага и васпостављањем законите наследне царске власти.
Велики сабор 1613. године, који је био уједно и црквени помесни сабор и класно-територијалном представништво, одредио је да најближи наследници угашеног дома Рјуриковича јесу Романови. Дому Романових је овај сабор изразио верност. Како је записао Свети Јован Шангајски: „Руски народ је жудео за легитимним, природним Господаром и постао убеђен, да без њега не може бити поретка и мира у Русији.“
За наредних 300 година династија Романових је довршила изградњу велике империје, распрострањене на 1/6 земље, ујединивши многе народе.
Наравно, у нашој историји није било само светлих, већ и мрачних страница. Револуција 1917. године је била резултат, пре свега, дубоке духовне кризе, разочарења великог броја људи у њихове традиционалне вредности – религију, монархију, породицу. Било је, разуме се, и разлога друштвено-политичког и економског карактера. Али револуција није исправила зло, него га је само погоршала, јер је била заснована на безбожничким, кривотворним, материјалистичким и терористичким методама.
Комунистички режим није нашао у себи снагу да се преобрази и 1991. године је пао. После тога ми трагамо за новим системом идеолошких и моралних координата. Наравно, није могуће вратити се у прошлост. Али такође је немогуће и погубно, ако покушавамо изабрати курс, игноришући наслеђе наших предака.
Зато и искуство хиљадугодишње монархистичке државе никада неће бити заборављено.
Какав је правни положај царске породице у Русији?
До сада нема ниједног правног акта о статусу Руског императорског дома у Руској Федерацији. Прецедент таквог акта настао је у Приднестровској Молдавској Републици. Ово је непризната држава, али она постоји, и дала је добар и логичан пример, како невладајућа династија може бити интегрисана у јавни живот земље без икаквог нарушавања републиканског система и важећег законодавства.
Сложени међународни положај не дозвоњава у потпуној мери развој потенцијала и залагање за статус дома Романових у Приднестровљу. Али овај правни акт сам по себи има важно значење образца за установљавање таквих односа.
У Русији већ постоји елементарни статус. Велика кнегиња и њен наследник посећују регионе по званичним позивима управа. Периодично се одржавају сусрети са руководствима виших и централних државних институција Русије – Државне думе, Врховног суда, министрима. Династија одржава званичне односе са Руском православном црквом и духовним лидерима других традиционалних конфесија у Русији. Императорски ордени настављају да постоје као почасти и њима су награђени државни, војни, религијски, јавни радници, еминентни научници и радници у култури. Током 2008. године, после трогодишњег поступка у суду, највиша судска инстанца у Русији – Президијум Врховног суда – признао је да су погубљењи чланови царске породице жртве политичких репресија тоталитарног режима и рехабилитовао их.
Тако се развија процес и динамика је позитивна. Такве ствари захтевају пажљив и деликатан приступ, како би се издржали и послужили стварно на корист земље.
У Русији постоји Удружење чланова рода Романових, које окупља 38 потомака породице на челу са Олгом Андрејевном. Какав је став велике кнегиње Марије Владимировне о овом удружењу?
Велика кнегиња Марија Владимировна никада није оспоравала право својих рођака на уједињење у асоцијацију. Напротив, она је радосла, што њени рођаци стреме удруживању снага, како би учинили нешто корисно. И ако то њима успе, она увек одобрава.
Истовремено, наравно, разочаравају изјаве појединих чланова и представника удружења, која нарушавају историјску стварност, оспоравајућу неупитно правно устројство императорског дома, а понекад, још тужније, усмерене против Руске православне цркве. Изгледа да због недостатка свести, јавност погрешно схвата мишљење појединих лица из рода Романових, за позицију императорског дома. То ствара неспоразум.
После смрти Дмитрија Романова 2016. године, који је био фактички руководилац удружења после смрти његовог старијег брата Николаја, ова организација се поделила. У почетку се као главни јавио амерички грађанин кнез Михаил Романовски-Иљински (потомак великог кнеза Дмитрија Павловича, који је био верни сарадник деде и оца Государице Марије Владимировне и који је примио титулу од императора Кирила за своје потомство из неравнородног брака).
Али други део удружења наступа против кнеза Романовског-Иљинског и прогласио је за предводника грађанку Велике Британије госпођу Олгу. Она је кћерка кнеза императорске крви Андреја Александровича из његовог другог морганатског брака. Нема никаквих основа за њено коришћење кнежевске титуле.
Неизвесно је колико чланова подељене организације признаје своје изабране представнике.
Тужно је када неколико рођака, уместо да се окупе око легитимног наследника главе династије, учествује у некој сујети, замршеним односима, лошим радњама, а понекад и намерно лажним изјавама.
Али, понављам, велика кнегиња Марија Владимировна није рекла ниједну лошу реч о било коме од њих и увек је отворена за дијалог и добронамерну сарадњу са њима.
Верујете ли да је могућа обнова монархије у Русији?
Ја сам монархиста и верујем у будућност тог система. Када ће се то догодити, зна само Господ. Не искључујем, и све сам више склон мисли, да нашој генерацији није суђено видети васпостављање монархистичког система. Али ми то даје радост, што сам упркос томе дао мали допринос идеји православне легитимне династичке наследне монархије и њеној персонализацији у Руском императорском дому Романових који је почео да се враћа у Отаџбину. Ове вредности и институције јесу вечног карактера, а они који им служе имају осећај припадности и прошлости, и садашњости, и будућности.
Шта би монархија конкретно донела Русији?
Монархија је најбоље природно устројство људског друштва. Господ је саздао човека по обличју и сличности Својој. Сходно томе, и човечанство треба да стреми идеју обличја и сличности Царства Небескога. Тамо републиканске демократије нема.
У Русији, као и било којој другој земљи, монархија обезбеђује максималну могућу независност власти од било којих групних и приватних интереса. Тај систем има духовну основу, укорењеност у историји своје земље, могућност да буде ван странака и служи као језгро државног и националног јединства.
Наравно, монархија – није магија, и она не може успоставити земаљски рај. Свакако ће бити потешкоћа, искушења, проблема. Али сви проблеми су решиви, ако се нација осећа као једна породица. А ако је нација разбијена и подељена, чак и врло слаби потреси могу довести до катастрофе.
Мислите ли да би монархија била од користи Србији?
Србија је древна православна монархија. Поштовање српског народа према монархистичкој традицији и његовој националној историјској династији Карађорђевића је познато. Лично мислим, да је шанса за васпостављање монархистичког система у Србији веома велика. Наравно, само Срби могу одговорити на ово питање. За коне који су већ начинили избор у корист монархије, важно је уједињење око легитимног поглавара Краљевског дома принца Александра и предано помагање њему у остваривању ове мисије.
Наставак интервјуа можете прочитати овде
