Sunday, June 13, 2021
Kultura Handkeova dela u perspektivi modernog evropskog romana

Handkeova dela u perspektivi modernog evropskog romana

Stiče se utisak da je meki stav nihilizma, u različitim oblicima prisutan kod Rilkea i kod Miloša Crnjanskog, doživeo novo preobličenje u delima Petera Handkea

U sadržajima pripovedne svesti, kakvi su premrežili svetsku književnost posle Prvog svetskog rata, da potom prožmu jednu od konstanti književnog i egzistencijalnog iskustva, dramatičan je susret sa duhovnom osećajnošću modernog čoveka.

Njen zbijeni izraz donose početne rečenice jednog romana iz tog vremena: „Jesen, i život bez smisla. Proveo sam noć u zatvoru sa nekim Ciganima. Vučem se po kavanama. Sednem do prozora i zagledam se u maglu, i u rumena, mokra, žuta, drveta. Gde je život?“ Reč je o romanu Miloša Crnjanskog Dnevnik o Čarnojeviću. Objavljen 1921. godine, on je nagovestio izvornu dvosmislenost reči život: kao dvosmislenost koja određuje jedan važan tok moderne književnosti. Jer, početni iskaz donosi tvrdnju: „Jesen, i život bez smisla“. Kao da se dalje ne može otići: niti se išta više može reći. No, tu gde se čini da je sve rešeno, odjednom, na kraju paragrafa, pojavljuje se pitanje: „Gde je život?“ U tom pitanju je slutnja da života negde mora biti.

Ko je moderni čovek

Pominjanje pisca čije rečenice srećemo u Pravdi za Srbiju nije slučajno. Jer, reč je o jednom izboru po srodnosti. Književni junak koji se pojavio u Dnevniku o Čarnojeviću, kao junak čija svest u asocijativnom luku obilazi pragove svog iskustva, dopire do pripovedne svesti Petera Handkea. No, dug je put svetske književnosti do romana Golmanov strah od penala. Skiciran namah, on podrazumeva Floberov Novembar: kao asocijativno, lirsko i fragmentarno pripovedanje. U području imoralističkog iskustva iskrsava jedan zaboravljeni roman: Sanjin Arcibaševa. I, istovremeno, setna i dubokosežna zaokupljenost umetničkom sudbinom, kakvu donose – fragmentarni i asocijativni – Rilkeovi Zapisi Maltea Lauridsa Brigea. Svi ti romani dobijaju poseban odjek u svetlosti ulaska Fridriha Ničea na veliku pozornicu evropske književnosti. U vreme Dnevnika o Čarnojeviću, pak ispisuju se Kafkine rečenice koje će dobiti svoj odjek u Handkeovom pripovedanju, kao što će ubistvo imati svog prethodnika u Kamijevom Strancu.

Ko je taj junak? Ko je taj moderni čovek koji luta tunelima sopstvene svesti? Ko je taj Bloh, bivši golman i otpušteni monter, kao čudni i neobrazloženi vinovnik jednog ubistva i potonjeg kretanja u različitim pravcima?

Nemotivisane kretnje, tumaranja ulicama, nejasni i bezrazloženi doticaji sa slučajnim susretnicima i sporadičnim poznanicima: sav prožet neodredivošću, Bloh ubija blagajnicu bioskopa sa kojom je proveo jednu noć. On, dakle, dolazi posle Mersoa. Njegov apsurdni čin kao da je nagovešten u času kada ona ponovi njegove reči: „Smetalo mu je što ona, kako mu se činilo, bez ikakvog zazora koristi njegove reči“. Ona kao da raskida vezu između njega i reči. To je važno za unutrašnju dramatiku Handkeovog pripovedanja, jer se ispoljava egzistencijalni raskol između reči i stvari: reči mogu da dotaknu stvari na koje se ne odnose, stvari mogu da se vide u rečima koje njima ne vode.

Čovek neprestano pluta unutrašnjom stranom spoljašnjeg sveta: njegov utisak i opažaj nalaze se u reaktivnoj vezi sa svetom, izokrenutoj a ne realnoj. On pripovedno teži autentičnom značenju stvari koje izmiču rečima ili autentičnom značenju reči koje pak ne mogu dopreti do stvari. Otud se egzistencijalno pojavljuje stranost u svim tipovima odnosa. Kao nemotivisano ponašanje: „Bloh zamoli kelnericu da upali televizor, ali je onda gledao kao da ga se sve to uopšte ne tiče.“ Kao povezivanje nepovezivog: „Kakva veza postoji između praznog kupea i njegovog ludiranja, to Bloh, dabome, sebi nije umeo da objasni.“ Kao apsurdna veza pojave sa značenjem koje ne postoji: „Muve na plafonu nisu ni na šta apelovale“. Kao otuđenje u komunikaciji: „Sve to mu je i dalje… delovalo kao obostrano pretvaranje“. Kao apsolutna stranost koja predmetu daje prednost nad bićem: „Za trenutak je imao utisak da mu je tašna u njenoj slobodnoj ruci manje strana nego ona sama.“

Francuski pisac i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1957. godine Alber Kami (Foto: United Press International/United States Library of Congress)

U trenutku kada je počinio ubistvo, Bloh je bio pogođen rečima koje je čuo: „Ide li danas na posao? – pitala je ona.“ Otpušten s posla, on rečima biva vraćen u neurozu otpuštanja. Njegove reči su se u ustima drugog bića pojavile u izokrenutom vidu. No, bile su to okolnosti za koje ona nikako nije mogla znati da negativno odjekuju u njemu. One su manje realni podsticaji na ubistvo od arapske pretnje i sunčane vreline Mersoovljevog dana. Jer, ta pretnja i ta vrelina behu predstavljive činjenice iskustva. Odjek reči u Blohu ostaje zauvek nepredstavljiv. Otud njegov apsurdni čin ne može okončati čovekovo razlaganje u predmetnostima njegovih senzacija, privida i afekata.

Jer, čovek više ne razume ni sebe ni svet, budući da ne može ništa kristalisati u egzistenciji. On pluta po sopstvenom postojanju, koje zauvek oseća na udaljeno-otuđen i stran način. I kad je pasivan do nepokreta, u posmatranju filmskog platna ili zurenju u novine. I kada je agresivan do fizičkog udarca i bola. Kroz transponovanje svesti o ubistvu i ličnoj krivici, dolazi do virtuelizacije čina u filmsko prepoznavanje: „Kad je posredi ubistvo, čovek u mislima pravi skok, setio se reči iz nekog filma“. To je virtuelna predstava sopstvene granične situacije: ubistvo se pripovedno razumeva kao skok iz graničnosti u virtuelnost – i iz virtuelnosti u graničnost.

Taj čin ostaje na periferiji njegove svesti, pripovedno spleten sa mrežama površnih utisaka. U junakovom pomeranju u prostoru, od grada do grada, u razgranatim pripovednim asocijacijama, koje opisuju junakove činove i pomisli sa podjednakom nesigurnošću, on na ivicama svesti opaža kako mu se istraga primiče. To ga ne vodi skrivanju, svesnom okupljanju u središte brige za sebe, već i u nepoznatim mestima skreće pažnju na sebe: bezrazložnim tučama ili incidentima u nagoveštaju. U strahu da bude otkriven, kao strahom koji počiva na razlogu, susreće se sa strahom koji prethodi svakom razlogu. On, štaviše, čeka da bude otkriven: kao što golman čeka da penal bude izveden, da lopta krene ka golu. Samo čekanje nije okupljanje egzistencije oko nekog središta, jer se ona više ne može okupiti u sebi, ni kroz čin kakav je ubistvo. Bloh se ne može vratiti u Mersoovljevu poziciju.

Preobličenje nihilizma

Jer, stvari su poodmakle: ne-stvarnost svesti, njeno plutanje u neautentičnosti, raskol reči i stvari, razlažu samu stvarnost. Strah, međutim, raste, jer – kako je osetio Niče – egzistencijalna pustinja raste: ni tako radikalan čin kao što je ubistvo ne može izgraditi junaka u području volje za moć, jer nema egzistencije koja bi se mogla uspostaviti kao prkos modernoj pustinji. Golman oseća strah pred penalom: premda je taj strah njegova poslednja veza sa sobom.

Kao da je meki stav nihilizma, u različitim oblicima prisutan kod Rilkea i kod Crnjanskog, doživeo novo preobličenje kod Handkea. Jer, nije nastupio zaborav života u nadirućem nihilizmu svesti nego zaborav čoveka, pa neautentičnost nije tek prekrila život, istinski i pravi, nije se ni bavila njim, jer je nestalo čoveka: „Bio je toliko daleko od svega što se zbivalo da u onome što je čuo ili video on sam uopšte nije bio prisutan.“ U tom času, neprisutan u situaciji, njoj stran, gde je bio?

To je nešto što obeležava modernu situaciju: svi govorimo, ali kako reči dopiru do onoga ko nas sluša? Ko je naš slušalac? Drama modernosti u jednom kraku literature svakako je drama autentičnosti: kao mogućnosti da se autentičnost pojavi u ljudskom iskustvu posle iskustva koje je obeležila Ničeova reč o smrti Boga. Posle iskustva u kojem su se razložile velike priče modernog vremena, kulturna, istorijska, nacionalna, ideološka, ostao je strah pred pitanjem: gde se krije autentičnost jednog čoveka?

Ilustracija (Foto: Tim Marshall on Unsplash)

U kolopletu lirizma i asocijanizma, u odsustvu fabule i usmerene događajnosti, u dominaciji utiska i opažanja nad objašnjenjem u pripovednom opisu, u nagoveštajnoj strukturi rečenice i sugestiji koja je smeštena u podton jedne reči odvija se kretanje nihilizma u modernom romanu. Otud moderna književnost deluje kao priča upućena pojedincu, kojem je poveravamo da ne bi nestala sa nama.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Veličanstvena pobeda Serhia Pereza u Bakuu i Luisovo „magično“ dugme

Meksikanac, Serhio Perez, pobednik je šeste runde svetskog šampionata Formule 1. Trka vožena u prestonici Azerbejdžana obeležena je incidentima, koji su direktno...

Porodično blago – godine repriza

Ovih dana serija “Porodično blago”, autora Siniše Pavića, opet doživljava svoju novu mladost oličenu u ponovnom repriziranju u dobro znanom terminu na...

O neototalitarnoj pretnji Zakona o rodnoj ravnopravnosti

Bez imalo ustezanja se može reći da ovakav zakon predstavlja veliki korak unazad čak i u odnosu na pravnu praksu kakva je...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?