Други део разговора са Александром Николајевичем Закатовом, дуректором Канцеларије Руског императорског дома, личним секретаром царске породице Романов (први део интервјуа прочитајте овде).
Наш саговорник је доцент на Хуманистичком факултету Московског државног универзитета за геодезију и картографију, члан научног савета Руске академије наука за проучавање и заштиту културног и природног наслеђа, Савеза писаца Русије и Руског савеза писаца.
У Први светски рат рат, император Николај II Александрович Романов је ушао намеран да заштити Краљевину Србију, а рат је довео до тога да изгуби круну, породицу, сопствени живот и државу. Како руска историја гледа на ове догађаје?
Свети император Николај II је свргнут не зато што се заузео за Србију, већ зато што је превише фактора у Русији у свету водило у катастрофу.
Људи који верују да би Господар неиспуњавањем своје дужности да заштити братски српски народ, сачувао Руску империју и остао на престолу, мисле крајње ограничено и површно.
Као прво, лишавање Србији подршке у тим условима било би недостојно и крајње понижавајуће дело велике силе. Као друго, Николај II је учинио све што је од њега зависило, да приведе конфликт ка мирном решењу. А као треће, и то је најважнија ствар са аспекта разумевања историјског процеса, Русија би неизбежно била увучена у светски рат. Просто је незамисливо да не упадне у такав глобални конфликт. Једино у случају када она не би испунила своје међународне обавезе 1914. године, она више не би имала савезнике, а остао би печат бешчашћа.
Историја не познаје субјективну наклоност. Али уколико се, узимајући у обзир и присуство субјективних фактора, претпостави да би Руска империја напустила Србију на милост и немилост судбине, то би могло изменити неке околности, али не и општи ток дешавања.
Хвала Богу, што поред свих ужаса према нашим народима у ХХ веку, још увек имамо живо сећање на верност једни другима, братску борбу и помоћ, коју је краљ Александар Ујединитељ указао руским изгнаницима после краха монархије у Русији.
Иако постоје снажне везе руског и српског народа, ми у Србији нисмо много упознати са активностима потомака породице Романов. Реците нам нешто о активностима Руског царског дома?
После физичког нестанка свих мушких потомака императора Александра III Миротворца, наслеђе по закону прешло је потомству његовог оца императора Александра II Ослободиоца. Старији представници старије династичке линије Романових били су тада унук Александра II и двородни брат Никалаја II – велики кнез Кирил Владимирович. Током 1922. године, иако је сачувао наду да је неко из старије линије у поретку престолонаследства жив, он је преузео титулу чувара царског престола. Међутим 1924. године и последња нада се угасила. Материјални докази су неоспорно показивали шта је Светом императору Николају II, његовом сину царевићу Алексеју и рођеном брату великом кнезу Михаилу учињено 1918. године. Тада је Кирил Владимирович преузео титулу императора у изгнанству.
Тиме је он посведочио да је дом Романових жив и да наставља чувати удеју руске православне монархије.
Государ Кирил Владимирович и његова породица изградили су врло добре односе са југословенским краљевским домом. Када је он преминуо 1938. године, при Краљевском двору Југославије је објављена двонедељна жалост.
Њега је наследио син велики кнез Владимир Кирилович. Он је управљао императорским домом тачно 54 године. На заласку живота успео је да посети Отаџбину. Током 1991. године, он је са својом супругом великом кнегињом Леонидом Георгијевном, кћерком поглавара грузијског царског дома, посетио Санкт-Петербург. Следеће године је преминуо. Опело је у Исакијевском саборном храму служио патријарх Алексеј II, и сахрањен је у Отаџбини у гробници Романових – Петропавсквском саборном храму у Санкт-Петербургу.
Пошто у моменту смрти великог кнеза Владимира Кириловича није остало мушких рођака који би имали право на принадлежности у императорском дому, његова законита наследница је постала његова кћерка велика кнегиња Марија Владимировна, која се појављује као глава династије. Њен наследник- царевић Георгиј Михаилович, син из брака са принцом Франц-Вилхелмом од Пруске, који је прешао у православље и потписао акт, којим је признао да његово потомство припада Руском императорском дому. Ова ситуација је слична британском престолонаследству и другим међународним прецедентима династичког наслеђивања по женској линији.
Императорска породица је посетима већину региона у савременој Русији и многе друге делове бивше империје – Украјину, Белорусију, Грузију, Јерменију, Узбекистан, Летонију, Приднестровље.
Императорски дом из принципа не учествује ни у каквим формама политичке борбе и усмерава своје напоре на развој добротворних и различитих облика социокултурних делатности, јачање међуетничког, међурелигијског и општег грађанског мира, очување природног и историјског наслеђа, патриотског васпитања младих, заштиту имиџа Русије у свету.
Постоје ли данас контакти између потомака породице Романов са династијом Карађорђевић?
Да, дом Романових и дом Карађорђевића су повезани многоструким породичним везама. Велике кнегиње Милица и Анастасија Николајевна (рођене као црногорске принцезе), биле су сестре краљице Зорке, супруге краља Петра I. Кнез царске крви Всеволод Иванович и његова сестра кнегиња Екатерина Ивановна су били деца кнеза Ивана Константиновича и кнегиње Јелене Петровне, сестре краља Александра I Ујединитеља. Двородна сестра кнеза Владимира Кириловича – принцеза Олга од Грчке, постала је супруга кнеза Павла, који је био регент малолетном краљу Петру II. А краљица Марија, супруга краља Александра Ујединитеља – ћерка краљице Марије од Румуније – рођена сестра прогнане царице Викторије Фјодоровне, баба Велике кнегиње Марије Владимировне. Велика кнегиња Марија је праунука императора Александра II Ујединитеља, а сада живи поглавар српског Краљевског дома принц Александар – његов прапраунук по линији Велике кнегиње Марије Александровне, принцезе од Единбурга – бака краљице Марије од Југославије. Такође по линији своје мајке краљице Александре, принц Александар се јавља као прапраунук нећаке императора Александра II, велике кнегиње Олге Константиновне – краљице Хелена.
Поглавар Руског императорског дома и њен син царевић Георгиј Михаиловић сретно и топло комуницирају са принцем Александром и принцезом Катарином на различитим династичким догађајима у Европи.
Владимир Владимирович Путин, председник Руске Федерације, има немерљиве симпатије у српском народу. Он је имао и краћи састанак са великог кнегињом Маријом Владимировном 2012. године. Наше читаоце би нарочито интересовало да чују званичан став руске царске породице о председнику Путину.
Велика кнегиња Марија Владимировна је упознала Владимира Владимировича Путина 1992. године. Он је тада био један од руководилаца градског већа Санкт-Петербурга, који је надледао прву посету царске породице Отаџбини.
Фотографије и снимци сачували су те прве састанке. И после избора Владимира Владимировича Путина на место председника Руске Федерације, имали су низ састанака, од којих је најновији био разговор на Бородинском пољу у време прославе 200. годишњице Отаџбинског рата 1812. године.
Императорски дом се односи према председнику Путину са великим уважавањем. Велика кнегиња и царевић верују, да тренутна ситуација у Русији и у свету најбоље одговарају снажној председничкој републици. Наравно, у историји није било, није и никада неће бити ни једнога владара, који све и увек ради апсолутно правилно и што одговара свима. Али неопходно је оценити државника објективно, праведно и одговорно, не подлегањем на примитивну пропаганду.
Премијер Крима Сергеј Аксјонов је пре годину дана изјавио да подржава идеју обнове монархије у Русији. Постоје ли шири друштвени и политички покрети који заступају овакво виђење?
С једне стране, деценије тоталитарне доминације, а затим либералне идеологије нису успеле уништити памћење о славној пре-револуционарној прошлости и монархистички менталитет руског народа.
Но, са друге стране, антимонархистичка пропаганда није могла остати без трага. Представа о монархији код многих људи је изобличена. Често људи који изразавају своје монархистичке симпатије, подразумевају под монархијом само јаку индивидуалну власт, диктатуру или неки слични бонапартистички режим.
Али монархија – то није само снажан владар, већ сложен вековни систем идеала, принципа и институција, духовних и културних вредности. У монархистичкој идеји има политичке компоненте, али она не може прибављати страначке форме и претварати монархију у један политички пројекат који је противан другим пројектима. Стога стварање монархистичке странке, која себе поставља против других странака и бори се са њима за власт, противречна је суштини монархије као систему.
Када читам резултате социолошких истраживања и видим тамо цифре, да између 20% и 30% становника Русије подржава обнову монархије, ја не верујем пуно тим подацима. Далеко да сви, који себе називају монархистима, знају што је монархија. С друге стране, значајан део оних који се изјашњавају као присталице републике, подржаће монархију, када им једног дана буду дате објективне информације.
Васпостављање монархије има смисла, само ако народ изнова разуме и осећа да је то систем, који организује и уједињује нацију по угледу на породицу и осигурава историјски континуитет. Изворна монархија је незамислива без религиозног и моралног идеала, не може постојати без легитимног династичког наслеђивања, које повезује савременост са свим протеклим периодима историје.
Ауторитарни методи управљања, уколико их захтевају околности политике, у потпуности се могу реализовати и у републикама.
Повратак богоустановљене очинско-материнске царске власти – сасвим је друга ствар.
Велика кнегиња Марија Владимировна и царевић Георгиј Михаилович су у више наврата изјавили да је васпостављање монархије у декоративном облику недопустиво. По убеђењу Њихових Императорских Височанстава, неопходан је образовни рад, како би се осигурало да сународници различитих убеђења, како десних, тако и левих, схвате суштину монархије, анализирају све њене предности и недостатке и донесу своју одлуку. Није реч о повратку форме, већ о оживљавању основних принципа.
До сада монархистичких организације у Русији није било много и, нажалост, оне су подељене. Код неких постоји врло нејасна идеолошка представа, стремљење ка изличној политизацији сопствених активности.
Али ми видимо не мало показатеља, да позиција Руског императорског дома проналази разумевање у умовима и душама многих људи са сасвим различитим политичким ставовима, припадницима различитих партија и трендова.
Монархија се не може наметнути споља – она мора проћи кроз срца људи и васкрснути у обновљеном, али не изгубљеном виду историјског континуитета.
