Friday, September 17, 2021
Kultura О књизи „Варошка легенда

О књизи „Варошка легенда

Душан Радовић је рекао – Најгоре књиге читају књижевни критичари,они који морају читати све. Лошим књигама морају се бавити и они који имају пријатеље писце. Најлепше је онима који немају обавезу према књигама и писцима и могу читати само оно што воле. Тако сам ја, сврставши се у трећу категорију, прочитала књигу Тајане Потерјахин, уживајући у њој и као љубитељ лепе књижевности и  као историчар.

С једне стране плејада историјских личности и, с друге стране, у машти изникли ликови, смештени у амбијент Краљева крајем 19. века, чине јединствен амалгам стварног и могућег, на занимљив начин преплићући оно шта се десило и шта је могло да се деси.

Емотивно изнијансирана и зналачки представљена личност Максима Несторовића читаоца наводи да му прашта слабости које су иначе за осуду, попут хировитости и пијанства. Описан  изузетно слојевито, филигрански изијансирано, као леп, поштен, вредан, саосећајан, хировит, хуман, лаковеран, предан, боемских склоности, одговоран, тврдоглав, харизматичан, са способношћу да бескрајно воли. За сваку од наведених особина ауторка је нашла пример, оправдање или објашњење у безусловној љубави,  ковитлацу политичких превирања, малограђанском менталитету, грађењу и рушењу његовог угледа и несталости међуљудских односа. Сажимајући у себи све ове особине, издигао се изнад паланачких очекивања, никога не остављајући равнодушним, изазивајући код других или дивљење или завист, два утиска који су постали кобни за њега.

Фасцинантан је лик Деспине Камџије, у којој се преплићу три архетипа- жене љубавнице, жене мајке и жене борца. Ауторка прво наводи читаоце да се чуде њеној хладноћи и осуђују њен блудни морал, недопустив у патријахалној средини тога доба, обзнањиван  гласинама сељана из Цветака. Међутим, убрзо вештим заокретом суочава читаоце са Деспинином исповешћу Максиму о њеном трагичном пореклу и суровости одрастања и живота у кући злокобног терзије Крсмана Камџије, учинивши Деспинино казивање потресним сведочанством вековне женске немоћи наспрам мушке надмоћне суровости.

Простор и време, људи и улице, мали човек и историјске личности, све је стављено наспрам Максимове и Деспинине љубави и све је њоме омеђено. Описујући  интимне односе између њих двоје, ауторка је децентно избeгла вулгарност и баналност и успела да дочара исконску и судбинску свеобухватност предавања.

У роману се мотив љубави јавља у три вида: жена и мушкарац, мајка и дете, Србин и Србија. Такође, љубав је описана у свом свом антагонизму – као непобедива стваралачка сила и  као неумољива рушилачка снага, као радост давања и као суровост отимања.

 Дуализам између доброг и лошег, приказан је на неколико нивоа, кроз опште прилике и кроз појединачне судбине, кроз завист и поверење, љубав и мржњу, али најсликовитији сукоб добра и зла, и бесмртност оба појма, приказан је у односу између Деспине и Крсмана Камџије.

Тајана Потерјахин је по образовању етнолог и антрoполог, тако да је свом литерарном чеду утиснула посебан печат, учинивши га корисним за све оне заинтересоване за очување материјалне и нематеријалне културне баштине српског народа.

Књига је исписана у духу тадашњег времена, речником углавном својственим том добу, у правој мери прилагођеном данашњици, дубоко, а питко. Са страница књиге уздижу се митолошка бића, чује жамор легенди, народних веровања и бајалица, полузаборављених, али познатих, утканих у наше колективно сећање преношених полушапатом прабака и дедова. У описима кућа, улица, начина живота, лечења, облачења и исхране становништва Србије 19. века, од заборава је сачувала архаичне називе намештаја, одевних комада, занимања, посуђа.


Доследно и одмерено је користила сачуване и доступне историјске податке о изгледу Краљева, називима улица, кафана, њеним познатим мештанима… Варош Краљево и њени варошани, уткани су у готово сваки догађај, и као сценографија и као главни мотив романа.

Тајанина окренутост прошлости и њено сагледавање пређашњег кроз узрочно-последичан-однос са садашњим, ткају фину нит неумитности усуда и шаљу поруку о хронолошкој условљености и предодређености, било да су лична, било да су општа дешавања у питању. Она истиче: Ми немамо ближњег до својих предака. Они су она спона која нас везује за живот. Тек кад смо са њима у миру можемо бити понос својој земљи и свом времену.

Роман обухвата готово све аспекте живота у унутрашњости Србији крајем 19. века: описе села, градова, ратова, представника династије Обреновић, зачетака индустријског, привредног, банкарског развоја, здравства, цркве, положаја жена, политичких странки… Зналачки је посредством тадашње штампе дочарала сукобе између либерала, радикала и напредњака, као и појаву «пелагићеваца» тако да читалац сазнаје које су новине тада читане и каква им је била уређивачка политика, попут: Српских новина званичног листа Кнежевине и Краљевине Србије од 1934, али и оних које су биле листови странака: Српска застава : орган Народне либералне странке / Народни одјек 1898-1899 (Други, Трећи Српски Нови) од Стојана М. Протића, једног од оснивача Радикалне странке, Мале новине Пере Тодоровића, радикала, па после 1886. напредњака, који је  уређивао овај први информативно сензационалистички лист у Србији, Исток, лист Ристићевих либерала, а чак помиње и Вечерње новости (дневни лист за сваког) о којима мало ко зна да су излазиле у Београду 1893-1929, неко време наклоњене либералној странци, увек у опозицији према Радикалној странци. Од 1913. зову се Новости.

Историјске личности које се помињу су углавном из света политике, медицине и привреде, чије је биографије ауторка темељно истражила и у роману им наменила улоге утемељене на стварним биографским подацима:

Димитрије Антић (Неготин, 1874- Београд, 1958) који је Медицински факултет завршио у Бечу 1898. Постављен за лекара Жичког среза и управника болнице у Краљеву 1899. Био школски лекар у Ратарској школи и предавач Хигијене 1900-1903.Његовим залагањем 1906. основано у Краљеву Друштво за борбу против ТБЦ. Један је од оснивача и акционара Матарушке Бање. Жељан даљег усавршавања специјализирао интерну медицину у Бечу 1908. Био управник болнице у Крагујевцу,  од 1921. ванредни професор, од 1930. редовни професор Медицинског факултета у Београду. Родоначелник српске гастроентеролошке школе. Апотекар магистар фармације  Душан Тодоровић који се 1879. године јавио се  са молбом да жели у Карановцу отворити и држати јавну апотеку па је због тога “позват одбор да о томе донесе своје закљученије”. Одбор је одлучио да општини треба апотека која је 14. новембра 1881. почела са радом.

Михаило Чебинац (Нови Пазар, 1849- Краљево, 1941), представља једну од најзначајних личности политичког живота и индустријског развоја Краљева. Заинтригирана његовом занимљивом биографијом, ауторка га је сврстала међу најзаступљеније личности у роману, која причи даје неочекиване обрте. Чебинац је био рудар, успешан каменорезац и способан предузимач. Указом краља Милана 1887. године добио је право искључиве производње мермерних плоча у Чачанском округу, у трајању од 10 година. Исте године подигао је споменик под Таковским грмом, у знак сећања на кнеза Милоша. Чебинац је 1892. у Краљеву подигао парни млин за просту мељаву, а 1896. отварио је Фабрику за израду земљаних фарби. Био је припадник Радикалне странке, што је у једном тренутку угрозило његов положај. У пролеће 1894. исконструисана је завера, позанта као Чебинчева афера, која је за циљ имала слабљење странке радикала. Михаило Чебинац је ухапшен на железничкој станици у Београду. Иако није било довољно доказа на суду, након саслушања осуђен је на две године затвора и послат на одржавање казне у затвор Забела, у Пожаревцу. У листу Одбрана из 1895.године, сачуван је текст о животу затвореника у затвору Забела, где се помиње да је управник затвора био врло попустљив према Чебинцу, који је сматран „агентом режима“. По изласку из затвора, Чебинац је наставио да се бави предузетништвом.

Занимљив је развој односа између Несторовића и Чебинца, који у почетку испуњен нетрпељивошћу и политичким размирицама, временом надраста разлике и због њихових карактерних сличности, сличних политичких искушења и међусобног поштовања израста у пријатељство.

 Саватије Божић (Река код Ушћа 1894- Краљево1938) На збору у Рашкој изабран за председника Одбора Либералне странке за срез студенички 1886. У Краљево се доселио  у јануару 1894. где је до 1938. био парох крљевачки. Један је од оснивача Матарушке бање.Отац је чувеног инжењера Добривоја Божића, који је изумео ваздушну кочницу 1922.

Генерал Јован Белимарковић  (Београд, 1827- Врњачка Бања, 1906) наставник на Војној академији, миснистар, судија, дипломата. Намесник малолетном краљу Александру од 1889-1893. Одлучан противник радикала,обреновићевац. Откривајући истину о своме оцу, Деспина одлази у Врњачку бању код остарелог генерала, који јој, свестан шта то значи девојчици, присећајући се ослобађања јужне Србије када је био командант Шумадијског корпуса 1877, учествујући у ослобађању јужне Србије, од Врања до Грделице.  надахнуто говори о оцу:

Васа Пелагић  (Горњи Жабар 1833 — Пожаревац 1899) представник утопијског социјализма код Срба у другој половини XIX века, просветни радник и народни лекар.  О њему нема директних података, већ више о његовим присталицама ПЕЛАГИЋЕВЦИМА који су углавном наилазили на неодобравање  код већине сељака и варошана тога доба.

 Чедомиљ Мијатовић ( Београд, 1842- Лондон, 1932), нако време близак либералима, касније постаје један од оснивача Српске напредне странке 1881. Књижевник, историчар, политичар и дипломата, професор, више пута министар, председник СКА.  Ауторка је у роману назначила огроман значај и политички утицај Чедомиља Мијатовића,  али је акцентовала једну његову мање познату особину, која чини битан сегмент епилога романа, а то је да је веровао  у спиритизам и писао о њему. 

Једна од значајних личности која је поменута у роману је и Доктор Илија Коловић (Самаила 1852-Крагујевац, 1915) У Париз 1882. завршио медицину. Био је носилац Ордена части који је добио од председника Француске републике. Од 1882 – 1892. радио је као срески лекар у Краљеву, а потом, све до своје смрти, као физикус округа крагујевачког. Истицао је прворазредни значај превентивне јавне здравствене службе, здравственог просвећивања, социјалне медицине и јавне хигијене.

У једном пасусу ауторка је једноставним, а упечатљивим речима представила три обрасца понашања, који паралелно функционишу, чинећи амбијенталну целину многих средина, а који и дан данас не могу да се искорене: 1.сурове силнике који не презају ни од кога, 2. очај немоћних и злостављених који се трансформише у инат и бес и 3. народ који жели све о свакоме да зна и коментарише, али да се директно не меша, посебно када постоји могућност суочавања са виновником зла, погодног за оговарање, нежељеног за исправљање:

Од  краљевчана помињу се још и Милан Станић,свештеник из Краљева који је био ватрени обреновићевац, Милентије Божовић, досељен у Краљево из Старог Влаха, који је 1880. саградио кафану у Старој чаршији, на углу данашње Карађорђеве и Главашеве улице, присталица Карађорђевића… Ту су и Буњаци, Аксентије Богдановић и Срећко Васић који су у Краљеву отворили фабрику пољопривредних справа 1883, Лазар Стефановић, трговац и терзија, присталица напредњака и други.

Прича о селу Цветке и менталитету мештана може се посматрати као опште место, као слика многих српских села где су свештеник, кмет и учитељ чинили цивилне стубове средине, породице живеле у породичним задругама, а народ  стално упирао поглед у небо у вечитом страху од непредвидивих ћуди природе.

Полазећи од тога да су човек и природа повезани и на физичком и на метафизичком нивоу, ауторка временске прилике користи и као природне појаве и као наговештаје надолазећег зла.

Међу најстрашнијим пошастима нашег народа, осим ратова, све до првих деценија 20. века била је велика смртност деце услед немања адекватних лекова, недовољне превентивне заштите, сиромаштва, недовољног елеменатарног образовања жена. Не изненађује што су после Другог светског рата у циљу просвећивања и описмењавања народа масовно организовани здравствени течајеви. У роману је веома потресно описана језивост бола због умирања беба, и ожиљци који занавек обележе душе мајки.

Сагледала је најмрачније бездан људске зависти кроз размишљања Чеде Балтића уловљеног у замке личне амбиције, зависти, најнижих порива и зверске накане… Поштење Максима Несторовића изазива и пара очи недостојнима – то постаје кобно за њега.

Данас донекле заборављеном и обезвређеном појму родољубља, књижевница је вратила негдашњи сјај и значај, кроз речи обичног човека, Максима Несторовића, упућене историјској личности Чедомиљу Мијатовићу.

«Ја господине грофе нисам авантуриста.  Ви ми обећавате велика дела за Србију, али моја Србија и Ваша нису једно исто. Моја Србија је моја неотплаћена кућа, свако окалемљено дрво, ова варош која ме је примила као свог сина, осмех излеченог детета и оног неизлеченог које ће умрети. Свако јутро које дочекам са друговима у кафани насред краљевачког трга уз громовиту песму јер нам се тако може у нашем граду. Сваки човек чији сам глас освојио, али још нисам заслужио. Добио поверење на вересију, то тек морам да вратим. И хоћу, радосног срца и са каматом…»

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Ustanak ekologa i akcija Zelenih

Svijet je postao tanka nit koja nas dijeli od života i smrti. Planeta će ostati, ali hoćemo li mi na njoj, tek...

Проф. др Бојанин: Прича којој би школа требало да нас учи, али то не ради

Младост је једно тешко и озбиљно развојно доба. У младости се развија максимални развој човекових мисли, и максимално издиференцирана осећајност. Еротска љубав,...

A. D.

Opet ne znam ko sam.Svako jutro se budim u nadi da je ovo samo loš san.Iznova me progoniš,Ti uvek nađeš nov način...

Zašto je leg drive veoma bitan na benču?

Hteo sam da današnju temu nazovem "dOdAjTe 10kG nA vAs bEnČ dAnaS!1!", ali sam skontao da nisam klošar, tako da ste ostali...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?