Kratka pozadina:
Johan Kaspar Šmit je bio nemački znanik spočetka 19-og veka. Prvobitno se družio sa „Mladim Hegelijancima“ (Dejvid Štraus, Bruno Bauer, Edgar Bauer, Ludvid Fojerbah, Karl Marks, Karl Šmit). Živeo je relativno mizarnim životom. Nakon završetka dela „Jedini i Njegovo Vlasništvo“ Johan menja ime u Maks Štirner i njegova ličnost, kako primećuju i zapisuju braća Bauer, se izrazito menja. Alter ego Maks Štirner biva odbačen od strane svih ostalih Mladih Hegelijanaca, primarno zbog odbacivanja samog Hegela, sekundarno zbog same ideologije i tercijarno zbog promene u ličnosti. Poslednji prijatelji su mu bili braća Bauer koji su vodili zapise o njegovom životu.
Štirnerova tragedija je u tome što u svojim radovima nudi osnove današnjih polemika i utiče na sve modernistične i postmodernistične autore, bez kreditovanja. Sama akademija nakon DSR se bavila baš tim autorima, zanemarujući potencijalni izvor njihovih ideja. Tek je odskora mala grupa marginalnih akademika počela da izučava njegova dela, nažalost mahom zbog ideologije. Ubraja se u „proto-postpostmoderniste“, nadamo se da će se naziv tog pravca promeniti.
„Dete“ i „fizikalije“ kod Štirnera:
Ovde se nećemo baviti ideologijom Egoizma niti Anarho-individualizma kao najpoznatijom decom Maksa Štirnera. Preusmerićemo pažnju na subjekat „Deteta“ koji se kod autora pojavljuje u oblacima. Naime, u svom jedinom potpunom i objavljenom radu „Jedini i Njegovo Vlasništvo“, Štirner uzima arhetip „Deteta“ kako bi objasnio hronologiju razvoja pojedinca, antropološkog društva ali i realnosti. Ovakvom primenom jednog termina na stotinak polja možemo tvrditi da je začetnik sajberkinetike ali to je druga tema.
Arhetip „Deteta“ Štirner vidi u pozitivnom svetlu. Kako on objašnjava, „Dete poznaje svet samo putem svoje čulnosti, ono ne poznaje ništa osim sebe, fizikalija kojeg ga okružuju i sopstvene interakcije sa tim fizikalijama“[1]. Nasuprot svim ostalim fazama razvoje gde je pojedinac preopterećen apstraktnim konceptima koje on sebi nameće (npr. kriza identiteta) ili koje su njemu nametnuti (npr. novčani problemi), arhetip Deteta je zainteresovano samo za okruženje. Štirner ovde Dete posmatra kao izolovan objekat koji je slobodan uticaja roditelja, okoline i društva u kojem se ono rodilo. Opravda ovakvo posmatranja time što sam subjekat, Dete, ne vidi bitnost u sopstvu u svim tim uticajima. Cela dalja razrada Štirnerovih ideja i same ideologije je u potonjoj rečenici. Autor ovog koncepta arhetipa Deteta vidi „svog pojedinca“ (termin koji je koristio kao vrhunac čoveka). Stoga, cilj svakog čoveka, po Štirneru, jeste ignorisanje svih spoljnih ili unutrašnjih jadnji koje pojedinca okružuju, fokusirajući se samo na fizikaliju i sopstvo.
Razrada ideje „Deteta“ u današnjici:
Cilj teksta nije prepričavanje Štirnerovih ideja, koje možete i sami naći, već dalja razrada specifično ovog arhetipa. Uzimimo, dakle, u obzir sajberkinetiku (višepoljnost) i razradimo ovaj koncept kroz tri primera: primer pojedinca, primer polja znanja i primer nekog objekta.
Paradigma pojedinca koji se primarno interesuje samo za zadovoljenje sopstva isključivo metodama ili tvarima koje ga direktno okružuju jeste opravdan ideal. Ovde se ne radi o solipsizmu ili stoicizmu. Štirner ih je najbolje opisao time što svoje sopstvo i metod zadovoljenja zasnivaju na pukom odricanju svog društvenog okruženja. Koncept deteta na pojedinca je da svoje sopstvo i zadovoljenje zasniva samo na čulnosti i znanja koje proističu iz tih čulnosti. Odbacivanje ili ignorisanje društvene okoline je pitanje vremena. Uostalom, društvena okolina se ne može razumeti bez čulnog dodira sa istom. Dajmo banalan primer te tvrdnje, ne možemo razumeti alkoholičara ako sami nismo bili alkoholičari. „Razumevanje“ se ne odnosi na opravdanje, već na mogućnost ulaska u perspektivu drugoga čoveka. Ulazak u perspektivu je nemoguć usled nedostatka istih ili bar sličnih čulnih iskustava od strane osobe koja želi da razume drugog.
Samim razgovorom o alkoholizmu, prelazimo na drugi primer, polje znanja. Dugo je čulnost bila ozloglašena kao hedonizam ili jeftino, jednostavno življenje. Od paganskih Grka preko modernista pa sve do sadašnjih brucoša na Filozofskom fakultetu, bačena nam je propaganda uma. Za ovakvu nebulozu je ponajviše kriv Imanuel Kant ali to je druga tema. Ne može se fizikalija i fizičko okruženje znati bez čulnosti.Dakle, nije prvo nastala teorija o subatomskim česticama, već su one primećene putem čula vida, nakon čega bivaju istražene. Tako je sa svim poljima znanja, pojedinačnim znanjem i primenom tog znanja. Vratimo se na banalan primer alkoholičara, ne može alkoholičara lečiti osoba opsednuta zdravljem. Ne možete deci dovoditi aktiviste da pričaju o problemima narkomanije. Ovakvi pokušaji su neuspešni jer spajate čoveka ili fenomen sa drugim čovekom ili fenomenom koji nemaju čulne dodire. Alkoholičara, dakle, mora lečiti bivši alkoholičar.
Treći primer je najlakše objasniti. Tvar u prirodi je tvar po sebi. Drvo, recimo, poznaje svoj proces rasta. Ono može biti posečeno ili zanemareno. Pre sečenja ili zanemarivanja, to drvo raste kako god može. Drvo nastoji da ispuni svoj cilj bez obzira na to da li ga može ili da li će ga ispuniti. Drvo je zainteresovano samo za svoj cilj (zadovoljenja sopstva) putem sunca, vode i zemljišta (fizikalija).
Zaključak:
Zaključkom želimo istaći da je ovaj zanemaren koncept arhetipa „Deteta“, koji se može primeniti na razna polja, vrlo koristan. Iz navedenih primera, koristan je u razvoju čoveka-pojedinca i u razvoju polja znanja. Treći primer služi kao „idol“ za prva dva primera. Dakle, takođe je zaključak da je obično drvo efikasnije od kompleksnog bića čoveka.
[1] Parafraziranje.
