Sunday, June 13, 2021
Kultura Porodično blago - godine repriza

Porodično blago – godine repriza

Ovih dana serija “Porodično blago”, autora Siniše Pavića, opet doživljava svoju novu mladost oličenu u ponovnom repriziranju u dobro znanom terminu na prvom programu RTS-a. Čini se da ne postoji generacija, rekli bismo slobodno, od Drugog svetskog rata koja nije gledala barem jednu epizodu sada već kultne (za šta postoji veliki broj razloga) serije. 

O reprizama i repriznim terminima verovatno da “javni” servis ima evidenciju, narodski rečeno, emituje se po “hiljaditi” put. Manje-više, svako ko je gledao ovu seriju zna njene junake i pronalazi sebe u pojedinim scenama, svoje bližnje ili nekoga koga zna bar površno. 

Nakon svake nove reprize, pitao sam se, kao verovatno i veći broj građana – zašto se serija neumorno reprizira, kada scenografski RTS zasigurno ima i bolji izbor. Pitao sam se to do trenutka kada sam pogledao jednu od epizoda u kojoj “mučenik”, “crni” Gavrilo kazuje zapanjujuće i nesvakidašnje reči za današnju srednju klasu: “Nije mi potrebno pet minuta slave, zarad jeftine popularnosti”! Nakon ove rečenice scena se završava, a radnja se nastavlja kadrovima sa Tihomirom i Đorđem Stojkovićem u kafani “Kod Mačka”. Ovakva zamena scena se može tumačiti iz nekoliko uglova, a jedan od njih jeste da su skorojevići i hohšapleri pobedili, naivne i skromne! Pobedili u igri zvanoj život u Srbiji!

Siniša Pavić trpi kritike, što je sastavni deo javnog delanja; kada je reč o “Porodičnom blagu”, jedni mu zameraju “malograđanski” duh, šta god to značilo, drugi, iskrivljeni dijalekat kojim protagonisti (likovi iz serije) sa juga Srbije govore. Time se stvara određena zabluda kod gledalaca koji generalizuju činjenice po automatizmu, poistovećivajući ljude s juga Srbije sa likovima poput Đoše, Tike, majka Jane i drugih. Oni koji žive na prostoru od “Pirot do Vranje” su blagorečeno “ljuti” na Pavića, jer ih ljudi izvan pomenutog prostora doživljavaju poput likova iz serije. Česte su i neumesne šale na račun južnjaka sa sve replikama ili bolje rečeno replikom “lele” koja je toliko široka, a usko shvaćena.

Jedna od možda i najčešćih kritika na račun ovog iskusnog i, bez sumnje, jednog od najznačajnijih filmskih stvaralaca na prostoru nekadašnje Jugoslavije jeste da je deo vladajuće nomenklature socijalizma, ali i kasnije, takođe, kako god se društveno uređenje formalno zvalo u 21. veku u Srbiji. Postoje i one kritike upućene na rad, odnosno stvaralaštvo Siniše Pavića, koje se mogu nazvati “tehničkim stvarima”, tj. predvidljivi dijalozi, statični kadrovi, radnje i scene, pa čak i neubedljiva gluma. 

Neretko se iz serije u seriju, tvrde Pavićevi kritičari, upotrebljavaju iste ili slične fraze, likovi da su zamišljeni površno i tako dalje i tako dalje. 

Dramski kritičari imaju pravo na stav isto koliko i “prosečni” konzumenti kada je reč o stvaralaštvu Siniše Pavića i njegove najbliže saradnice, supruge Ljiljane Pavić. Pojedinačno ili u tandemu, Siniša i Ljiljana Pavić već danas u Srbiji slove za neprevaziđene stvaraoce, a što je u novo, moderno doba na polju u kojem deluju, skoro pa izuzetna retkost. Taj rad, ukoliko izuzmemo tehničke stvari na koje Pavići i nemaju neku ulogu, može se bez preterivanja, nazvati; poznavanje srži društva! Baviti se likovima koji na ovim prostorima obitavaju od Drugog svetskog rata do danas, bez gotovo jedne jedine greške kada se govori o navikama, razmišljanjima i načinu života u ruralnim i urbanim sredinama jeste nešto zaista nesvakidašnje i vredno divljenja. 

Serija “Porodično blago” snimana je od 1998-2002. godine, u teškim, ekonomski i društveno “bolesnim” vremenima; u glavama mnogih gledalaca zbog silnih repriza vrte se pored glavnih likova i uloga Slobodana Tanasijevića Tajsona, članova porodice Gagić predvođenih Čerčilom, Dobrivoja Kašikovića Miksera, majstora Kreke, Rozalije Mihajlović, Milorada Miće Jankovića, Dragiše Giše Svilarevića, Labuda Stojanovića, Listera ili Jeze, Dostane (Radmila Savićević (što  je bogatu glumačku karijeru i završila ovom ulogom), kao i nezaobilaznim rolama  porodice Stojković iz Stajkovca… Niko tonemože osporiti: maestralna gluma svih koji su tumačili likove iz popularne porodice sa juga Srbije.

U Pavićevim serijama porodica je uvek u centru pažnje i iz nje dosežu pogledi na društvena dešavanja. U “Porodičnom blagu” porodica je, čini se, izraženija, naglešenija i osetljivija nego u ostalim njegovim (njihovim) ostvarenjima. Verovatno tu ima i “zabeleški” one, nazovi, teške epohe što se okončala periodom kad je serija snimana. Međutim, vispreniji gledaoci uočavaju da upravo zbog takvog gledanja i prikazivanja stvarnosti, Pavić i njegova supruga kroz svoja dela deluju vizionarski, produhovljeno i zamišljeno nad prošlošću, kao i nad budućnošću, svejedno –  pojedničano ili porodično.

Ekonomski status porodice je uvek, reklo bi se, prenaglašen, a u nekim situacijama i potpuno nevažan, ali se zapravo tu vidi bliskost i verodostojnost iz serija sa gledaocima. To je glavna nit što povezuje stvaraoca sa konzumentima; poistovećivanje “glave” sa glavom porodice, “stuba” sa stubom porodice, svojeglavost mladih i nerazumevanje roditelja za njihove životne ciljeve, kao i skrajnutost iz životnih pitanja onih najstarijih u porodici.

Kulturni i društveni momenti su značajani i veoma prisutni u svim Pavićevim delima;  citati iz dela slavnih i velikih dramskih pisaca (često ruskih), prisutnost biblijskih pojmova, kao i sami likovi koji predstavljaju nazovimo višu ili srednju kulturnu, društvenu i ekonomsku klasu, građeni su tako da odišu duhovnošću, rešavajući probleme u hodu, držeći se svog ponosa kao “pijan plota”.

Status u društvu glavnih likova i konstantna borba dobra i zla, oličena što u “školovanim”, što u  snalažljivim, veoma je važan “detalj” što se provlači tokom čitave serije, a čini se da je nekako pritajen, a opet naglašen status “građanina” što rešava sve poteškoće života u Srbiji, jer svi teže tom gradskom životu, verovatno zbog lakoće življenja. Sve bi nekako moglo da stane u stihu nekog pevača: “Auto i stan, građanski san”…To je ono što je verovatno želeo i što je prikazao Pavić kroz radnju, ali i likove što se bore na sve načine ne bi li se dokopali stana i svih životnih lepota,  makar (nebitno gde to bilo) i u Malom Mokrom Lugu. Mutapova, Topolska, Miklošićeva ili neka druga, simbolične ulice, koje odišu i predstavljaju neke zamišljene ciljeve prisutne su u sećanjima autora, ali i u ne samo njegovim serijama.  Protagonisti, konkretno u “Porodičnom blagu” bore se za parče zemlje pod nebom Beograda, jer im je svoje plodne zemlje isuviše dosta. Beogradsko zemljište im je potrebno za kuću, stan ili nešto što na kraju serije okuplja porodicu. Beograd je centar za sve izvan njega, a za one koji žive u njemu odvajkada to nije, već je način života.

Gavrilo Gavrilović – primera radi – predstavnik srednje klase, “pošteni” finansijski direktor propalog transportnog preduzeća, često nesrećan kao da nosi usud nečijeg tuđeg krsta kao što ime nosi po svom dedi, ocu Trajka Gavrilovića što je svojevremeno pisao pismo Kralju Aleksandru I i koji je sa (regentom) kraljem uživo razgovarao na svom imanju, čak je trenutke bio i bahat prema monarhu. Uloga Gavrila, kao da je čekala i bila napisana jedino za sada već pokojnog Mihaila Mišu Janketića. O nošenju te uloge, prikazom i glumom ne treba trošiti reči, osim da Janketić  izgeda kao da se rodio kao Gavrilo Gavrilović! Školovan, načitan, skroman, pomalo glup za funkciju koju obavlja. Zar to nije prosečan građanin Srbije u Gavrilovićevim godinama u bilo kojem vremenu društvenog posrnuća? Gavrilo je “prosek” u svemu, kada je o moralnim  karakteristika reč. 

Da li je trebao uzeti 20.000 maraka iz “Munja transa”? Zašto oca nije primio u dom? Verovao je da će to vratiti, težio je tome, ali se sudbina, odnosno autor poigrao tom svotom novca, pa i životom porodice Gavrilović. Naivan i lakoveran, odiče se tuđeg, rasprodaje svoje (plac u MML-u), ne bi li se izvukao iz kaljuge u kojoj se nalazi porodica, ali i čitavo društvo toga doba, koje je verovatno isto kao i oni što su ih uvalili u to blato, svojom nebrigom i predajom nad kojekakvim Govedarevićima, Svilarevićima i ostalim Šojićima.

Svako može biti Gavrilo i to je zapravo najteže. Vrlo je moguće da je to, u stvari, bio i najteži i najlakši deo dok su Pavići pisali likove i radnju. Ali u tome i jeste “štos”.

Pitao sam se do kada će se reprizirati ova serija i koga ona više zanima, osim glumaca što dobijaju naknadu za reprizu? 

Repriziraće se dok god postoje oni koje interesuje šta će se desiti u sledećoj epizodi, repriziraće se dok god postoji Goran Gagić i Labud Stojanović u paketu sa Listerom i Gazda Jezom, repriziraće se dok god Stojkovići dolaze u Beograd, “trbuhom za kruhom”, dok god postoji Rozalija Mihajlović i slični njoj, repriziraće se dok god je Gavrila Gavrilovića i  njegove porodice, Valerije, Zlatka, Biljane i Bratislava, deda Trajka i Bisenije, sa sve studentom Kokanom i lopužom Mićom. Biće još repriza u repriznom terminu, jer duh Gavrila i dalje prati društvo u kojem živimo, radimo, krademo, stvaramo, lažemo, podmićujemo, varamo, spletkarimo, volimo…

Danas, pošteni deo Srbije proživljava scene iz “Porodičnog blaga” bez obzira što je privatizacija postala deo realnosti; danas je veći deo društva u Srbiji pretočen u likove iz pomenute serije, pa je otuda i jednostavan odgovor na pitanje – čemu reprize. 

Serija ne upada u oči plitkoumnih, ne zamera se dubokoumnima, ako uopšte postoje jedni i drugi, jer ionako obe strane u svemu vide samo zabavu.

Bilo kako bilo, o tome da su “pravili” likove bez ili sa manjkom pozitivnih ljudskih karakteristika, kojima se gledaoci oduševljavaju, može se pisati i pričati unedogled.

Moć i bogatstvo stvari su male,

ako nam spokoj nisu dale.

Uz razgovor i malo dobre šale…

SourceFoto: RTS

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Veličanstvena pobeda Serhia Pereza u Bakuu i Luisovo „magično“ dugme

Meksikanac, Serhio Perez, pobednik je šeste runde svetskog šampionata Formule 1. Trka vožena u prestonici Azerbejdžana obeležena je incidentima, koji su direktno...

Porodično blago – godine repriza

Ovih dana serija “Porodično blago”, autora Siniše Pavića, opet doživljava svoju novu mladost oličenu u ponovnom repriziranju u dobro znanom terminu na...

O neototalitarnoj pretnji Zakona o rodnoj ravnopravnosti

Bez imalo ustezanja se može reći da ovakav zakon predstavlja veliki korak unazad čak i u odnosu na pravnu praksu kakva je...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?