Da se gušimo u dimu kineskog Linglonga, uzavrelih automobilskih auspuha i cigareta to već znamo, no novost je, bar kod nekih političara, to što se rijeka Jadar, do sad ništa drugo do potok njima beznačajan i dalek, eksploatiše u svrhe neke tamo okupacione kompanije koja želi opet da nas podjarmi. Ovaj put želi našu životnu sredinu. Ali, pošto su opozicionari odjednom shvatili da klimatske promjene postoje, to podjarmljivanje se može posmatrati ličnim. Građani bijesni što će im uništavati već izmorenu prirodu, i nekima jedinu rijeku, Vučić radostan jer je jadarit otkriće vrijedno 300 miliona evra. Puno novca, moram priznati. Nisam siguran da bi sve to stalo u budžet, ali ovaj državni.
Građani, da vam nešto objasnim kako biste shvatili, jadarit je pun litijuma, a njega u Evropi nema, pa je zapravo to dijamant koji uz pomoć Rio Tinta može biti izbrušen i prodat za ozbiljan novac od kojih ćete vi, ili bar par vas, tj. nas, živjeti bolje. Ovo pomisli, ili pak reče srpska elita. Elita koja je dovodila fabrike u državu pod plaštom radnih mjesta, ali i plaštom najotrovnijeg dima. Građani danas jedino mogu da objese Linglong gumu o vrat i da se šeću kršem koji će uskoro parirati onom hercegovačkom. Da šume plaču, čujemo svi. No, koga briga? Pa briga je građane, a pošto o građanima, onim pravim, ne naprednjačkim, brine i opozicija, e onda je to problem i opozicije. Tako je opozicija opet preuzela teret na sebe. Građani, pomozite da se ne slomiju slabašna im pleća. Nisam siguran da vas par može pomoći, ali “zuvar” i toliko. Šta bi sa demokratijom, građanstvom i slobodumljem bilo, kad bi klima srušila Đilasa ili pak Jeremića? Bojim se i pomisliti. Najžalije mi onog inostranog, egzotičnog novca. Možda bi se našlo prostora za njega u budžetu.
Elem, klima je danas problem, i to naš građanski problem, kojeg trebamo mi, GRAĐANI riješiti. Elite će to opet iskoristiti, pa ćemo ovog puta bespotrebno opet, sjesti da ne nasjedamo. Borba sa nama je neprestana, nemamo više ni zelene grane da na nju sjednemo. Jedino zemlja, i to iscrpljena, isušena, pretvorena u beskorisno blato, je oslonac nama nasamarenima. Marinika Tepić i genocid, Đilas i Mauricijus, Jeremić i spoljna politika, su borbe, koliko iskrene i tačne, ali borbe. Ove lutke na pozorišnoj sceni ne mogu zasjeniti upravljača koncima. On je neprikosnoven u namjeri, i znajte, naša prošlost je nedisciplina i stalno nazadovanje, zato sad, trpite za bolje sutra. Ista retorika se prodaje kao ona jeftina NATOvska: bombardujemo vas, budite srećni zbog toga, bombe donose mir. Došao je osiromašeni uranijum, ionako siromašnom narodu. Došao je rak, čest i nesavladiv, ali ipak vlada mir, demokratija, a na RTSu, PINKu i drugim satelitima, ček i blagostanje. Ćutite, moglo je biti i gore. Samo je bitno da ćutite vi, sa one, i mi sa ove strane Drine, bez obzira što nas više neće dijeliti rijeka, brza, bistra i hladna, nego kanalizacija kojom plutaju pored fekalija i flaše, kese, dok mi stojimo i ćutimo. I nas je malo, kao i čistih rijeka. Čišće, zdravije su i ljepše one germanske ili engleske. Ljepše teče Rajna ili Majna, o Temzi da ne govorim. Kad bismo vidjeli flaše u njima najradije bi poput Supermena skočili da je pokupimo, da sačuvamo prirodu Evrope. Drina, Sava i Dunav, ipak su naše rijeke, zato ih i ne čuvamo. Možda tada proradi u nama, ali i ovim eksploatatorima, čuveni kriptonit, element formulski sličan jadaritu, a jedini šteti Supermenu.
Svjetlana Bojković je stala ispred bagera da brani jednu običnu baru. Zašto je to učinila? Zašto nije pustila da vrh sprovodi ono što radi već dvadeset godina? Zato što je došao kraj, kraj i nama i planeti. Pa se koprcamo, spremni smo da stavimo svoja pleća, izmorena i potpuno zagađenja lažima i vazduhom, na branik otadžbine, protiv soldateske nehumanih ekstremnih kapitalista.
Nemojte da se pravimo ozbiljnim i velikim, kad jednu običnu dječiju pjesmu ne možemo razumjeti. Domovina se brani lepotom, a jedini branioci su pokoljenja koja nisu u drvetu urezala inicijale prve ljubavi, nisu bacili omot od žvake u park, nisu pronašli zadovoljstvo u vodi na kojoj pluta flaša. Mi smo zasigurno našli, no ne mari, to je sitnica.
Čistili bismo mi sve, ali rijeke i proplanke sigurno ne.
