Monday, August 2, 2021
Zdravlje Poslednji tabu postmoderne

Poslednji tabu postmoderne

Tekst je o Heroinu izdvojen u tri celine. Prva celina će pogledati supstancijalnu zavisnost iz opšte perspektive, objašnjavajući njen nastanak. Druga celina će biti slikovit opis svakodnevice đankija. Treća celina baviće se pitanjem zašto i kad je heroin postao tabu u globalu i kod nas.

Zavisnost – Telo Bez Organa:

Delez, Gvatari i Miho prepoznaju različite tipove zavisnosti. Nas od tih tipova zanima supstancijalna zavisnost unutar koje ubrajaju: alkoholizam, narkomaniju, tabletomaniju, gojaznost i anoreksiju. Iako, ističu, postoje duboke razlike izmešu ovih grupa, zajednička im je mentalna metodologija i razlog iza zavisnosti.

Svakodnevica svakog čoveka se može podeliti na rad i dokolicu. Rad je ono što zahteva spoljnu komandu – ispunjavanje nekog zadatka. Dokolica je ono što proističe iz unutrašnje volje subjekta – njegova ekspresija. Ovo je kompromis slobodnog pojedinca i društva koje teži da funkcioniše. Rad i dokolica su subjektivne kategorije. Ono što je rad za jednog pojedinca, može biti dokolica za drugog i obrto.

Kod Mihoa, misaoni tok zavisnika je sledeći. On u svakodnevici ima rad i dokolicu koju mora ispuniti, međutim poseduje neki „problem iz života“ (Bodrijar), koji se nalazi negde između rada i dokolice i ometa pojedinca u ispunjavanju istih. Priroda tog životnog problema ne mora biti uopšte objektivno traumatična ili strašna – dovoljno je da samo ometa zavisnika. Zavisnik, objašnjavaju Miho i Gvatari, poteže za supstancom. Supstanca mu je beg od problema koji ga ometa u obavljanju svakodnevnog rada i dokolice.

Primećujemo, ono što određen zavisnik vidi kao ispunjavanje rada uopšte ne mora biti u skladu sa onim sčim društvo vidi kao korisno. Igranja tiketa u kladionici ceo dan od strane alkoholičara nije objektivno rad. Međutim, on u tom delanju prepoznaje rad. Ovo je dihotomija funkcionalnih i nefunkcionalnih zavisnika. Sjedne strane imate funkcionalne zavisnike koji čine najbolje radnike i stvoritelje pošto im je sreća na kraju dana zagarantovana. Sdruge strane imate disfunkcionalne zavisnike koji ne rade ništa. Tvrdimo da je druga grupa, disfunkcionalnih, zapravo obolela od slabe vrste psihoze. Žive u deluziji rada i dokolice. Lečenje prve grupe je bespotrebno, lečenje druge grupe je neurološko pitanje.

Izbor supstance zavisi od neurologije i psihološkog profila osobe. Ljudi često previše pridaju značaju okruženju kod zavisnosti a pogotovo kod izbora između gorenavedenih supstancijalnih zavisnosti. Određen makroprofil pojedinca koji odgovara neka stvar će zasigurno nekako posrnuti za tim, okruženje je samo otežavajući ili olakšavajući faktor.

Heroin – Voz Izvan Šina:

„Đanki traži da bude nedotičen, ukamenjen, HLADAN… Ali ne spolja, gde mu ništa ne radi. Đanki traži hladnoću onde i onako kako traži i svoj heroin – u sebi“ (Delez). Uvijen uveče u ovakvoj hladnoći, sa hladnim znojem koji se proteže od glave preko kičme sve do karlice, grleći rebra i pluća đankija. Nakon toga – topli zagrljaj koji će većina đankija opisati kao „majčina utroba“, lebdenje, ukamenjenost, stondiranost. Iznad svega, svakog problema, nedotičen ma kakve realnosti.

Opijumski san u kojem faraon poklanja ključ piramide, ključ koji će rešiti sve probleme svakodnevice – kljucanje, između života i smrti se nalazi naš subjekat. Nakon par sati se budi, ošamućen, zbunjen, skamenjen ali bez bilo kakve euforije, hladnoće ili zagrljaja. Ubrzo se sprema da juri po gradu, snađe se za novac, nađe šemu za sledeći fiks. Mumlanje, muvanje, laganje, manipulacija, brzi ponizni hod, strahujući od društva i policije. Spreman je uraditi bilo šta kako bi ponovo igrao valcer sa smrću. Napolju prezire sve – od facijalnih ekspresija ljudi, preko presvetlog uličnog svetla, sve do najsitnijih detalja fizičke realnosti. U žurbi i kao po trnju, on uspeva naći svog Boga.Šta vidimo iz ovog subjekta? On prezire sve – fizičko okruženje, život, društvo, policiju. On ne poseduje rad i dokolicu – odbacuje ih, vidi ih kao ispod sebe, kao nešto čime se „civili bave“. Ideologija i misaoni tok đankija je „Antizam“, anti-društvo, anti-poredak, anti-život. On veliča smrt, on veliča svoga Boga. Ne postoji većeg vernika od osobe koja je odbila sve postojeće. Ovakav misaoni tok se poklapa sa monaštvom i terorizmom. Monaštvo, terorizam i đankizam su sveto trojstvo Boga.

Odgovor društva – Rat protiv terorizma:

U Srbiji heroin postaje tabu zbog toga što budi sećanja na 1990-e i rane 2000-e. Na hiperinflaciju, sankcije, bombardovanje, ratove. Moglo bi se reći da je celo stanovništvo tad živelo svakodnevicu đankija – muvanja i sklapanja deviza od ranog jutra kako bi preživelo. Za ovakvu atmosferu se generalno okrivljuje generacija rođenih 1970-1980, ovaj deo je dosta nepošten pošto su se oni jednostavno rodili u takvom svetu. Krivac su ranije generacije koje su dovele društvo tokom tih godina u toj situaciji (rođene 1930-1950), koje su tada imale uticaj.

Zanimljivo, u svetu heroin je slikovnica sa dveju strana. Jedna strana su andergraund klupska kultura velegradova poput zapadnog Berlina, Edinburga, Pariza. Druga strana su polja opijuma u Vijetnamu i Avganistanu koji su pomogli u borbi protiv tadašnje dve velike supersile.

Pomenuli smo da je đanki ideologija „Antizam“, društvo je moglo reagovati samo jednakim antagonizmom. Ovaj antagonizam počinje veoma rano, još od 1960-ih godina kampanjama protiv zavisnosti. Međutim, društvo ne uspeva da odbaci heroin u poslednji tabu postmoderne sve do jednog ključnog trenutka. Napad na kule bliznakinje 2001. predstavlja prekretnu godinu, kada se interesi društva i zakona sklopili da napokon izbace heroin iz života. Društvo zbog ideologije „Antizma“, država zbog toga što ova supstanca finansira borbu Trećeg sveta za autonomiju.Na kraju, Delez, Gvatari i Miho vide rešenje (supstancijalne) zavisnosti u tome što će zavisnost vremenom postati veći problem od prvobitnog „problema iz života“. Zavisnost eventualno postaje hegemon koji ometa profil pojedinca u svom radu i u svojoj dokolici. To je jedino rešenje zavisnosti. Pošto đankiji odbacuju svakodnevicu rada i dokolice, njihova zavisnost je neizlečiva.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Uručena pomoć porodici Đorđević iz sela Sejanica

Porodica koju čine otac Miloš, majka Miljana, ćerka od pet godina, sinovi blizanci od tri godine je pre nekoliko dana postala bogatija...

Александар Петровић – Аца Селтик, ваш и наш рокументарац

Ако музику схватиш као рутину, онда то није рокенрол Обично пред наступ ја мрзим цео свет. Није то зато...

Pitam se

Znaš, pitam se ponekad, kuda ide ovaj svijet. I šta to...

Патријарх Варнава – политика литија

У разговору са људима често можете чути приче како је важно, посебно у време тешкоћа одржати слогу и разумевање међу људима. Ако...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?