Оправданост овог текста је упитна иако су, мислим, тезе укратко изложене у њему вредне разматрања. Чему служи ова напомена? Скреће пажњу на то да смо зашли у историјско доба у коме је неприкладно, а можда ће ускоро постати и некажњиво, било коме ОТВОРЕНО сугеристати да неншто не уме или ради погрешно. Ипак, као писац и антрополог, (а ми смо на на студијама слушали сјајан курс проф др Гордане Горуновић управо под називом „Књижевност и друштво“) такође и као читалац увиђам, а однедавно о томе и говорим, да се српски роман налази у извесној кризи. Не зато што нема даровитих писаца већ зато што их интелектуална мода, “закон тржишта“ и идеолошке подељености друштва деформише у своје најамнике преобликујући тако поље слободе у скучене активистичке канцеларије различитих фирми врлог новог света. Књижевни ликови и велике теме (оне универзалне, егзистенцијалне, свељудске) скрајнути су на рачун идола МИШЉЕЊА, којим писац наводно треба, користећи сопствене јунаке као кукурузне луткице, да утиче на ДРУШТВО. Ако се постојање и сврха постојања културне елите још и могу тематизовати, цела ствар постаје не само бесмислена већ и опасна ако је елита дресирана. Тарковски је надахнуто говорио о немогућности да се поправи свет ако се не поправи човек и то је једна још већа и шира тема коју остављам за неки други текст.
На почетку сам поменула да савремени човек, будући заслепљен наративима о себи као центру света није рад да чује како нешто треба да ради другачије. Али далеко од тога да је данас остварена истинска независност појединца, зато и говорим САМО о јасно и јавно изреченој критици која је често једина и добронамерна. Први духовни и интелектуални инжењеринг постао је свиленији и лукавији. Но, потреба да се уметник и уметност контролишу из разних центара моћи није нова. Напротив, нису нови ни готово непристојни комформизам и опортунизам тако великог броја уметника, Нови су само начини да се, глобално и локално, ефикасније него икад, надгласају и прегласају ови други.
Бирајући између субјективистичке прозе која деконструише све што се да и не да деконструисати и млитаве и млаке ретроспективе кроз историју наше националне књижевности данас писци бирају као што се бира политичка странка и само најхрабрији пишу онако како хоће и још важније о чему хоће.
Суштинска агендашка неинвентивност заташкава се, као понекад и одсуство талента, скрнављењем српског језика. Али авај, што приличи Јупитеру не приличи волу. Измишљање речи и употреба суманутих фраза неће никога учинити Момчилом Настасијевићем. Он је био геније. Да би се превазишао “обичан роман“ пригрлили смо кич. Сентенце због каквих су нам у основним школама смањивали оцене више се не лекторишу. То се назива свежим изразом и оригиналношћу, данак постмодернизму. Границе између аутентичног стила и полуписменог бунцања неповратно су обрисане. Када ми је сугерисано да су моји романи својеврсна реакција на моду због које клсаичан српски роман “замјео вјетар“ била сам изненађена јер је моје писање интуитивно и срчано – нисам имала наиме такав план. Стил је само један аспект дара који се (кажу, то је анахроно виђење) добије по рођењу. Може да се бруси али не може да се накалеми.
Када сам, такође интуитивно, одабрала да, пишући о крају српског 19.века не деконструишем патријархат нити утичем на СВЕСТ, чиме бих прихватила и даље родно одређено али данас добро котирано и добро плаћено место “ЖЕНСКОГ ГЛАСА“ и ухватила се у коштац са пуноћом света који проучавам и стварам са темама које ипак, без трунке малициозног феминизма, суверено држе мушкарци, и све то користећи класични језик и стил спрпске књижевности какав је писан пре свих деконструкција које су нас стигле, и како сам учила у школи, знала сам да ћу се наћи на ничијој земљи. И знате шта? Слобода уме да пева, још како.