Bauk kruži Srbijom – bauk površnosti
Propovednici novih ideja, misionari hiljade prometeja, okupljeni pod istom zastavom, (konformizma) različitog sadržaja, sličnih uniformi, (brendovi odevnih predmeta) ubeđeni u lepotu svog lika i tela, misleći da jedino njima taj “komad” odeće “čuči”, sa jedinstvenim ciljem – “prosvetiteljskim”, “reformističkim”, zarad popularnosti, malo poštovanja i novca. Ti misionari, sluge svojih sledbenika i sopstvenih zabluda, kreću se putevima ka večitoj istini koja se otkrije za samo 999 dinara, plus dostava na kućnu adresu. Na put su krenuli za vreme dokoličarenja, a sredstva su im nove tehnologije iskorišćene na loš način po društvo. Da se primetiti da su oni, maltene, novi – Če Gevara, Ho Ši Min, Gandi, Garibaldi, Rosi, Sena, Hil Montoja, Dante, Dostojevski, Leonardo, Gogen, Goja…
Multimedijalna ličnost, Amerikanac Endi Vorhol (1928-1987), izrekao je sada već znanu misao što govori o budućnosti i svetskoj slavi (“U budućnosti, svi će imati svojih petnaest minuta slave.”). Kada bismo tumačili bar segmente iz sabranih dela Endija Vorhola i detalje iz života, kao i trenutak, tj. vreme kada je to izrekao, s pravom bismo se zapitali – da li je ta budućnost ona koju danas živimo? Ili su svi procesi i dinamika odvijanja društvenih dešavanja samo predigra za ono što tek dolazi, ili je pak pomenutih 15 minuta slave već došlo!?
Pregršt je primera koji godinama unazad idu u prilog Vorholovoj tezi da će budućnost onih što se bave “javnim” poslom biti ovekovečena svetskom slavom na petnaest minuta, međutim, kada posredstvom društvenih mreža svako sa malo želje, kreativnosti i uz pomoć novca može da postane kritičar nekakvog sadržaja, umetnik, muzičar, sportista i kozna šta sve ne, biva medijski ispraćen i popularan barem na 10 minuta. Iako nema užu specijalnost i ne vlada teoretskim ili praktičnim znanjem u konkretnoj oblasti, svakako dobija pažnju, jer za sobom povlači svoje sledbenike, tzv. “fanove”, koji će konzumirati sadržaj kada neka persona kaže koju reč, izvan mesta na kome su ljubitelji njegovog sadžaja navikli da se oglašava.
Trendove, odskora ili odavno, u zavisnosti kako pojmovno posmatramo vreme, diktiraju društvene mreže, odnosno kreatori na istim, protokom vremena i navika socijalni mediji postali su “mesto” novih ideja. Čini se, problem je ono što nazivamo dominantnom kulturom u okviru “niske” ili “srednje niske kulture” koje većina društva konzumira. Veliki broj manje važnih ili potpuno nevažnih informacija dospeva do građana, konzumenata sadržaja, na osnovu čega se formiraju novi pogledi na realnost sa željom da i konzumenti postanu vodeći deo tog otuđenog sveta. Za pojedince, društvene interakcije su nezamislive bez društvenih mreža, aplikacija; koje su čak poprimile i selekciju, kao po nekom nepisanom pravilu; u zavisnosti od starosnog doba korisnika.
Ako bismo pratili istorijske tragove o društvenosti, javnom delanju i debatovanju, verovatno bismo došli do detalja kako je starogrčka Agora bila prva socijalna mreža – u skladu sa vremenom; fragmenti prošlosti bi nas odveli preko trgova i salona sve do kafana u kojima je postojala potreba da se ljudi gledaju u oči. Pogledi su verovatno lutali po ivicama zidova, ne zbog neiskrenosti i nepoverenja već zbog alkohola koji dobija na važnosti kada se unese u organizam više od “normalne” količine, onda se u toj paukovoj mreži nađe iskra ideje koja se kristališe u praksi.
Pre otprilike tri godine u govoru mladih ljudi ustalila se pozajmnjenica engleskog porekla tzv. anglicizam, bolje rečeno pojam za koji u maternjem jeziku postoji i bolje objašnjenje, ali kako nam je tuđe neretko draže, koristimo je kao da se rodila u nas; reč je o reči influencer – uticajnoj osobi u određenom krugu ljudi, obično prisutnoj na socijalnim platformama koje su u konkretnom primeru u funkciji poluga pomoću kojih pokreću “svet”, nove ideje. Influenseri se specijalizuju uglavnom za jednu društvenu sferu života, primera radi, sport, životni stil, humor, tzv. životne učitelje, muziku… Čini se na prvi pogled da svi neguju lep, bezbrižan život pun raskoša, glamura i hedonizma u najširem smislu. Novac je glavna karika u celom lancu – povezuje, odvezuje, pokreće, kupuje, prodaje. Privatnost persone postaje deo sadržaja i dominantni materijala koji usvajaju konzumenti proizvoda medija. Od života se prave rijaliti programi, u uzročno-posledičnoj vezi stvaraoci i konzumenti postaju deo miljea zbog koga se kasnije u televizijskoj hiperprodukciji kreiraju kulturno-umetnički-zabavni programi.
Vlada Revolucija INFLUENCER
Da je kojim slučajem Vladimir Mijanović, popularni Vlada Revolucija, ’68. imao mogućnosti da koristi moderne tehnologije koje danas poseduju ljudi njegovih tadašnjih godina, verovatno da pripadnici Službe državne bezbednosti ne bi imali mnogo posla. Međutim, možda je neumesno praviti paralele iz današnje percepcije stvarnosti sa nekadašnjim vremenom – jednostavno, nemoguće je to porediti – jer bismo u tom slučaju primera radi i Gavrila Principa, kao i pregršt drugih istorijskih ličnosti, mogli staviti u situaciju koja im ne odgovara, ipak, vešte kreativne rekonstrukcije trebalo bi ostaviti humoristima. Jednostavni primer Vlade Revolucije i ’68. godine ostavljen je kako bi se (između redova) načinila uporedna analiza nosioca ideja u vremenu iza, ispred i danas.
Ostavimo pomenutog “revolucionara” onima koje nazivamo njegovim savremenicima, poznanicima i prijateljima da o njegovim talasima i neukrotivom duhu govore u pozitivnom ili negativnom kontekstu.
Slika stvarnosti, ne samo u Srbiji, odgovara društveno-političkom sistemu u većem delu Evrope i sveta, te su pojmovi poput konzumerizma, proždrljivosti, konformizma, heodnizma i ostalih “blagodeti” destruktivnog sistema po pojedinca i društvo postali deo svakodnevnog života, a pitanje opstanka i napretka društvenih zajednica se i ne postavlja, jer se kritički osvrti u najširem smislu doživljavaju kao opasnost od strane nosioca sistema, a upravo taj, (ne)dominantni deo društva, personifikacija (ne)stvarnosti, čine sve (ne)svesno da bi bilo održano postojeće (ne)funkcionalno stanje stvari.
Danas je skoro nemoguće da korisnici društvenih mreža ne znaju bar jedno ime iz sveta influerizma. Neko bi rekao: “Eureka!” Ovo je svet Vorholove budućnosti! Od igle do lokomotive, može se konačno reći za društvene platforme i mreže, a sve u službi društvenog statusa quo ili bi se čak moglo reći retrogradnosti.
Ukoliko neko sebe doživljava kao multimedijalnu ličnost ili uticajnog pojedinca, a da za to ima povratnu informaciju od izvesne publike, on mora da vlada bar određenim pojedinostima u sferi “učiteljovanja”, baš kao Endi Vorhol. Iza njega su, međutim, ostala dela, koja su i danas jako cenjena, poput fotografija, filmova, slika, skulptura, muzike, a vreme i stručnost su jedini valjani parametri za sud o nečijem liku i (ne)delu. Ukusi utiču, ali nisu presudni u konačnici.
***
Vladimir Ilič Lenjin je tvrdio nakon 1917. godine u hladnoj Rusiji, da je na njegov revolucionarni rad umnogome uticala Čehovljeva novela “Paviljon broj 6”, objavljena uz dosta poteškoća 1892. godine; Iisticao je potonji simbol, odnosno vođa Oktobarske revolucije impresije o delu, rekavši dok je čitao pomenuto delo da se osećao kao da je upravo on zatvoren u duševnoj bolnici.
Jedno od kapitalnih dela Antona Pavloviča Čehova ekranizovano je u vidu filma u jugoslovensko-rumunskoj produkciji 1978. godine. Glavne uloge tumače velikani domaćeg glumišta, Slobodan Cica Perović (doktor Andrej Jefič Ragin) i Zoran Radmilović (Ivan Dmitrič Gromov).
U jednom od mnogih razmišljanja dr Jefimič Ragin u toku obedovanja i odmora od silnih terapija i razgovora sa pacijentima, štićenicima pokušava da dokuči istinu, kontemplirajući postojanje, bivstvovanje i praktično delanje čoveka:
… “I na kraju krajeva zbog čega da ne pustiš čoveka da umre, ako je smrt prirodan i pravedan svršetak svakog od nas? Ko će imati bilo kakave koristi od toga što trgovac X ili činovnik Y živi 5 ili 10 godina više, a opet ako je cilj medicine da olakša patnje, tada se pitaš nehotice, a zašto da ih olakša? Kaže se najpre da patnja usavršava čoveka, a zatim ako se čovečanstvo doista navikne da olakšava sebi patnje pilulama i kapljicama ono će potpuno zanemariti religiju i filosofiju u kojima je nalazilo štit, ne samo od svojih nesreća, već i sreću samu.”
Filosofski pristup Čehova životu pretočen kroz misli doktora Jefimiča Ragina trebalo bi razmatrati u skladu sa periodom kada je pisao o društvu u kome je živeo, ali i nadolazećim ideologijama na pragu 20. veka. Mada se poput univezalnih ideja, misao i delo mogu tumačiti i danas, jer su društveni odnosi u velikoj meri narušeni.
Kako se štošta u društvu protumači na pogrešan način, mora se napraviti distanca, reći nedvosmisleno da su reči iz Čehovljeve novele filosofsko tumačenje života bez potrebe da se unizi medicina i nauka koje nesumnjivo daju doprinos dužem životu ljudi na zemlji, sada je to i više od očiglednog.
Jedno od pitanja koje možemo ponaosob sebi postaviti je to; jesmo li se prepustili kapljicama i pilulama u bežanju od bolova ili bolje rečeno od stvarnosti koju ulepšavamo putem društvenih mreža? Skoro da nema sumnje da su društvene mreže novi vid društvenosti, a onda zašto te platforme ne budu sluge svojih gospodara u cilju novih plamena ideja kako bi društvo izronilo poput Scile i Haribde i potopilo Scilu i Haribdu?
