Monday, August 2, 2021
Nauka Društvene Сребреница: Метафизички осећај кривице Карла Јасперса и деловање компрадорске елите

Сребреница: Метафизички осећај кривице Карла Јасперса и деловање компрадорске елите

На предавању професора доктора Часлава Копривице у Крушевцу на тему „Рат и стваралаштво“, акутелизовао се у научном и уопште јавном дискурсу филозофски приступ рату Ернста Јингера, који је европску и светску славу стекао продубљеном рефлексијом природе рата. Професор Копривица нас је подсетио Јингерових тумачења ратног искуства, које измешта човека из мирнодопске свакодневице, што омогућава посматрање са стране властитог живота и феномена живота уопште. Поред другачијег доживљаја феномена живота, сам чин избијања рата представља мањкавост конкретних реалија пређашњег мирнодопског живота.

Чињенични прелазак међуљудског општења у елемент рата указује на то да се испод површинског привида мирнога живота, свагда већ био разгоревао потиснути рат и пре него што је у пуној појавности као рат заправо избио. Рат се дакле збивао и пре избијања рата, то значи да стање мира  које у заметку и у сржи јесте непрекидни рат, представља заправо перманентно одлагање избијања рата, које је међутим пре или после неизбежно. Рат на просторима бивше Југославије (нарочито БИХ) и односа између три вере и три народа на том простору готово потпуно се уклапа на овај свеопшти приказ филозофије рата, мањкавости пређашњих реалија које су већ свој дијалектички моменат доживеле чином рата, непрекидно се у нашој „југосфери“  актуелизују сваког 11.07.

Јингер између осталог истиче, да није кључно чак ни то чија ствар због које се кренуло у рат однесе победу, већ шта заправо из тог рата проистекне. Не само што оно због чега се крене у рат и оно што после рата испадне није исто, већ је према Јингеру кључна ствар, преобликовање, стварање новога света, а не победа ових или оних идеја које су се у рату нашле на супротстављеним странама.

У преобликованом новом свету који би по Јингеру требао да превазиђе анахроне идеје зараћених страна, се крије суштинско неслагање актуелног момента на простору бивше Југославије са претпоставком европског философског мислиоца на тему онтолошке перспективе рата. Јер он поред преобликовања и стварања новог света, сматра да рат у својој суштини представља процес самопреобликовања живота у нову повесно космичку форму коју заједнички производе целокупност ратујућег човечанства са обе или свих страна противничких ровова. Врло вероватно, Јингеров светоназор под утицајем периода после Великог рата, није предвиђао да две у овом случају најмање три зараћене стране немају толики  потенцијал да прекомпонују читаву повесно космичку форму, већ да постоји  скројена повесно космичка форма према којој поражена страна мора да се повинује, а која није производ правде већ Међународне кривичне институције.

Увод за схватање једнодимензионалне и идеологизоване постмодернистичке истине

Нажалост, рат је захватио простор наше бивше земље, што је био окидач за геноцидно устоличење некој од зараћених страна. Наш народ поред опирања крајисторијским тенденцијама, најподложнији пропагандом деловању,  као да је априорно био предодређен за ту метафизичку празнину. Празнину која пропагандо  подржана од стране појединих интелектуалаца и домаће компрадорске интелгиенције би требало уназад да осветли читаву српску културу и прикаже је геноцидном.

Фото: https://standard.rs/2018/12/13/kako-je-fukujama-odlozio-kraj-istorije-1/

Кључни догађај који оличава повесно космичку форму која нас истовремено удаљава од Јингерове тезе је Пад берлинског зида и западноцентрична самопрокламована теза Френсиса Фукујаме о „Крају историје“, која подразумева апсолутни тријумф либералне демократије и капиталистичког начина производних и својинских односа у светско повесним кретањима.  Сву неактуелност, бесмисленост и неистинитост овог епохалног предвиђања беспредметно је и образлагати, међутим такво предвиђање врло је вредно помена јер се оно код неолибералних апологета често евоцира као тачна али преурањена предикција, која је оличавала перспективу тадашњег духа времена. Духа, који отелотворен у западноцентричном схватању о апсолутној превласти и надмоћи либералне демократије и капиталистичког начина производње, поспешује саморазумевање по ком народ који не прихвати нови светски поредак, бива проглашен за антицивилизацијски, ком је неопходна компрадорска интелигенција да би досегао нове демократске капацитете.

У тим околностима новог светског поретка, експанзионистичког развоја капиталистичких производних снага, поред развитка многих индустрија, развила се једна дискурзивна индустрија, индустрија геноцида. Према законима те индустрије сви геноциди пре Фукујаминог  „Краја историје“(Белгија, Америка, Немачка, Португалија) доживљавају инхерентну  амнестију и својеврсан вид колективно светске амнезије. Нажалост, у крајисторијској констелацији снага не доминира игра варијабилног, већ игра константног збира, тачније, трагање за новим геноцидним народом који мора да попуни ту метафизичку празнину у свету идеја о непатвореном злу.

Да се подсетимо само неког од пропагандног деловања из Босне, Роја Гатмана који је за тако професионално обављен задатак добио и Пулицерову награду. Рој Гатман за Њујорк Њуздеј из Босне наводи- „српски освајачи држе два концентрациона логора“ у којима се „лешеви спаљују у крематоријумима и претварају у сточну храну“ (New York Newsday, 2. Август 1992.) Можда и најбестиднији  пример постмодернистичког (крајисторијског) наратива да се читав српски народ одене геноцином одором, неиронично без икаквих ограда преноси немачки лист Tagesthmen. За који посланик ЦДУ-а Штефан Шварц истиче да Срби „поново обављају експерименте над људима, као што их је у Трећем рајху чинио  „Менгеле“, тако што српски гинеколози, по концлогорима, „усађују босанским женама чак и псеће ембрионе.“

Џенкинсово, Донијево и Тернерово одустајање од истине у корист дискурса као модел Хашке оптужбе

Уз сву логистичку, идеолошку, војну, обавештајну, пропаганду, медијску, дипломатску, политичку помоћ Међународног кривичног суда за бившу Југославију није се у потпуности  прихватило једнострано тумачење крвавих ратова на просторима бивше земље, по ком је „Великосрпска хегемонија“ спровођена од стране српских националиста  једина одговорна за крвопролиће на просторима бивше Југославије.

Хашко тумачење по ком су људи у Сарајеву увек живели у једној хармонији, миру и срећи. По коме је Сарајево било пример не етнички подељеног, него „опседнутог града“, у ком искључиво Срби туку артиљеријом са брда и планина, у којима нема српских страдања, а ако и има бестијалног убијања српских цивила и клања стараца, то се назива уништењем-„аркановско-шешељевских четничких акција“.

Истини за вољу, такав приступ Хашког трибунала не треба да изненади, јер има доста везе са горепоменутом (краијсторијском) постмодернистичком парадигмом коју су од професора Кита Џекинса прихватили Роберт Џ. Донија и Патрик Џ. Тернор, главни научни творци  квазакадемских извештаја и елаборација која су послужила Хашком Тужилаштву. Према тој научној парадигми, одустаје се од традиционалног историографског трагања за објективном, историјском истином кроз изворе и литературу, због људске ограничене могућности за спознају  историјске истине, која је онемогућена због различитих научника који истим историјским чињеницама приписују своја различита тумачења и значења. Зато је, уместо утврђивања „чињеница“ занимљивије окренути се анализи дискурса како истиче професор Џенкинс.

Фото: Србија Данас

У најкраћем, вредносни судови у експертизама тих различитих дискурса  Патрика Џ. Тернера и Роберта Џ. Донија  су: национализми Словенаца, Хрвата и Муслимана су добри, или у најмању руку подношљиви док је српски израз тенденција ка свесрпској територији. Сецесионизми Словенаца, Хрвата и Муслимана су легални, док је српски нелегалан. Словенци, Хрвати и Муслимани имају право на самоопредељење, али не и Срби. Ратни злочини Словенаца, Хрвата и Муслимана над Србима нису достојни ни помена, док оно што су Срби урадили несрбима заслужује драконску казну. Планирано, словеначко, хрватско и муслиманско сецесионистичко разбијање вишенационалне, федеративне Југославије није вредно пажње, али се зато вишенационална, унитрна БиХ мора бранити по сваку цену од српских сецесиониста. Иако је тада БиХ била само једна од шест република СФРЈ, на њеној територији је важио Устав СФРЈ из 1974 године. Све што су руководства СДА и ХДЗ-а чинила тајно као што је формирање партијске војске СДА, почевши од марта 1991, или јавно, почевши од преломне седнице скупштине БиХ било је противзаконито, што није релевантно за политички суд који жели да осуди само један народ.

Оно што се нарочито прећуткује а иде против свесрпске кривице и геноцидног континуитета  у институционализованим постмодернистичким тумачењима рата на просторима бивше Југославије је деловање међународног фактора.

Спремност Бадинтерове комисије и ЕЗ да под притиском Немачке  после Словеније и Хрватске, буде призната и независност БиХ, и њена сугестија да се тим поводом закаже референдум (који је неуставно спроведен јер један од три конститутивна народа није на њега изашао), охрабрила је сецесионисте у БиХ  да уопште не размишљају о напорима српског руководства за суживот у крњој Југославији. Потез Бадинтерове комисије се тек касније окарактерисао као преурањен,  јер је било притисака од стране САД-а.

Фото: https://nolb.in4s.net/sad-pozvale-gruziju-da-se-svrsta-uz-eu-nato/?sr_pismo=cir

Такође је занемарена иницијатива Жозеа Кутиљера, који је у име ЕЗ водио преговоре о БиХ, које су подразумевале прво споразум а потом признање независности. Предложеним границама и мапама ниједна од три стране није била потпуно задовољна, али пре свих Кутиљерова предложена решења се нису допала Алији Изетбеговићу и без обзира на то, све три стране су прихватиле споразум. Међутим, Алија Изетбеговић је накнадно повукао свој пристанак пошто га је да то учини подстакао тадашњи амерички амбасадор у СФРЈ Ворен Цимерман.

Да напори српског руководства за очување мултиетничке Југославије нису само пука фразеологија сведочи још једно одбијање било каквог мирнодопског решења од стране Алије Изетбеговића, што наравно није релеватно за дискурзивну праксу Међународног суда за бившу Југославију. Наиме, Алија Изетбеговић је одбацио и тзв „Београдску иницијативу“, споразум који су са Радованом Караџићем и Слободаном Милошевићем у јулу 1991. постигли са једним од oснивача СДА, Адилом Зулфикарпашић и његовим сарадници из Муслиманске бошњачке организације. По том споразуму, Босна и Херцеговина је требало да остане у саставу југословенске федерације, при чему би биле уређене на унитарном принципу.

У таквој Југославији Муслимани би чинили равноправну и заједно са муслиманима из Србије и Црне Горе, другу по бројности националну заједницу. Изетбеговић се окренуо ипак против споразума, иако му је нуђено да он буде председник такве југословенске државе, он се ипак определио за његову чувену паролу из 1991: „Жртвовао бих мир за суверену Босну и Херцеговину, али за мир у Босни и Херцеговини не бих дао суверенитет.“ Јачину тог аксиома потврђује и Мајкл Роуз, командант Унпрофора, који истиче: „Да је до средине 1994. године босанска влада несумњиво престала да подржава мировне напоре УН, верујући да би прекид ватре могао да се преокрене у трајно замрзавање линија сукоба, које би онда резултирало неправедном поделом земље“. Поред тога Роуз додаје да: „Босанска армија је имала додатни циљ да увуче САД и НАТО у копнени рат.“

Карл Јасперс и диференциран осећај кривице после Нирнбершког процеса

Карл Јасперс, немачки  психијатар и филозоф швајцарског порекла, представник хришћанског егзистенцијализма, поред свог великог утицаја на теологију, психијатрију и нарочито филозофију егзистенције, остао је познат и по ревидирању својих ставова из 1945. године која су се тицала Нирнбешког процеса и питања колективне и кривице уопште.

Фото: https://economicsociology.org/2017/10/03/the-economy-derives-its-meaning-only-from-its-uneconomic-purpose/

Јасперс је пропатио под влашћу националсоцијалиста. Због јеврејског порекла његове жене био је приморан да напусти своју наставничку функцију, од 1943. године му је било забрањено и да објављује радове, међутим све то га није спречило да после седамнаест година диференцира појам кривице ослањајући се на његову дотадашњу филозофију.

Јасперсова значајност у изучавању појма кривице је врло релевантна не само због спознајних домета, већ и због тога што је он у разумевању појма кривице успео да очува дистанцу у односу на личну патњу или личну огорченост на режим. Чиме се директор Меморијалног центра Поточари не може похвалити, због скорашњег скандала са прекопавањем гроба свога оца, и премештања на место масовног страдања жртава сребреничког злочина. У односу на такав појам кривице коју је са правом Јасперс назвао идеологизованом, поставља се појам метафизичке кривице, која представља највећи домет у осећању и разумевању саме граничне ситуације кривице која води ка прочишћењу.

У паушалним интерпретацијама Јасперсовог подухвата за диференцираним појмом кривице јавља се невешта намера, углавном компрадорске елите, да продубљено схватање појма кривице дефинише као самообмањивање и заобилажење било какве кривице. Што није била Јасперсова намера, нити је моја намера у овом тексту.

У свом наглашавању погрешног разумевања Нирнбершког процеса који је тада отпочео, и поред докторских дисертација из више друштвених области, шефовања на катедрама, филозофском, психијатријском и теолошком реномеу какав само могу да сањају поједини интелектуалци који желе да по сваку цену наметну геноцидни континуитет сопственом народу, Јасперс истиче да је и „поред своје животне зрелости и дугог размишљања о политици“ био наиван[1]. Отуд „данас не могу да избегнем оцену да је Процес, премда није био инсцениран, већ у погледу правне форме беспрекоран, ипак био привидан. Његов учинак је само учинак једнократног суђења победничких сила пораженима, при чему је затајило заснивање општег правног поретка и изостала тежња за правом код победничких сила. Процес је зато постигао супротно од онога што је требало[2]”. Хашки процес за разлику од Нирнбершког процеса у Јасперсовој интерпретацији, далеко је од правне беспрекорности, али је врло сродан по предвидивости и учинку једнократног суђења победничких сила, који је постигао потпуну супротност од онога што је требао, а то је мир у региону.

Тај феномен Јасперс објашњава стављањем у први план идеологизоване перспективе кривице у односу на метафизички појам кривице који се не може операционализовати. Међутим тврдња да се удаљавамо од метафизичког појма кривице не значи да не постоји никаква кривица него да је највећи домен делотворности диференцираног појма кривице, њен метафизички апсект. Тај метафизички аспект је оно што човек не може осетити чак ни у разговору са другим човеком[3], она је нешто толико интимно и унутрашње, да се појављују искључиво као појединачно откровење катарзичног дејства. Насилним наметањем осећаја метафизичке кривице, која представља унутрашњи преображај, читавим низом покушаја спољашњих дејстава као што су политичка кривица, репарација,  потпуно се премештамо од модуса кривице која више није она сама. Политички карактер у ком побендици проглашавају неког кривим, нам ствара највеће могуће последице по живот, али нам ипак не помаже у ономе што Јасперс назива унутрашњи преокрет, јер смо ту потпуно сами.

У потпуној самоћи при спознаји кривице, Јасперс се ослања на граничну ситуацију човека, ситуацију коју је он много раније образложио у својој Филозофији, а која се доста ослања на дело Питање кривице. У граничној ситуацији настаје осећање „делао – не делао, оба имају последице, у сваком случају неизбежно ћу сносити кривицу“, па „у тој граничној ситуацији преостаје да се свесно узме у обзир оно што се збива захваљујући мени; а да ја то заправо нећу.“[4]

Фото: https://www.magacinportal.com/2019/12/апел-аутошовинистичке-елите-гено/

То је наиме истинска ситуација кривице. Од истинског осећања кривице човек може или побећи или је у себи сакрити, али је може и надићи. Надилазећи он на себе преузима неке од неистинитих прерушавања. Идеологизована кривица подразумева једно од тих прерушавања, јер се човек у том тренутку склања од граничне ситуације кривице. Зато Јасперс истиче да „први захтев при сваком бављењу питањем кривице јесте бављење самим собом, такво у коме ишчезава раздражљивост колико и склоност агресивном признавању кривице.”[5] Постоји кривица која треба да буде избегнута а то је идеологизована кривица, јер идеологизована кривица прескаче пут истинског осећања кривице и прочишћења у корист разговора иследника и оптуженог.

Ревидирајући 1962. године своје оцене о Нирнбергу из 1945. године, Јасперс истиче да је у суду „била заступљена бољшевичка Русија, која је као држава имала облик тоталитарне владавине нимало друкчији од националсоцијалистичке државе.“[6] Поставља се питање које начело судија оличава у часу док суди онима који припадају сличном поретку?

Што је врло актуелно за данашњу ситуацију у којој се годинама у јавној сфери истичу припадници компрадорске интелигенције, који не само што не желе да доведу у питање легалности Међународног кривичног суда за бившу Југославију, већ желе да институционалним поунутрашивањем туђе културне политике , читаву српску културу објасне као геноцидну и да је заправо културно упориште кључ за разумевање геноцидног чина који није могао да се спречи због културалне условљености коју је предвидео Радован Константиновић у свом делу „Философија паланке“.

Што је наравно Запад врло радо прихватио, где су објављиване врло утицајне књиге у којима се на целу српску историју гледа кроз оптику „геноцида у Сребреници“. Холм Зундгаузен, професор Слободног универзитета у Берлину и водећи немачки стручњак за историју Југославије, целу своју Историју Србије од 19. до 21.века написао је као оптужницу, у којој се траже одговори на питање зашто су Срби починили „геноцид у Сребреници“. Најдаље узроке он је пронашао у српским епским, јуначким песмама, у којима се приповеда ратовање са муслиманима и, у лику хајдука, губи морална граница између разбојниптва и јунаштва. Без обзира на било које политичко уверење, ако искрено прихватимо ово становиште немачког професора колико ћемо бити удаљени од метафизичког аспекта кривице?

Много пута сам у овом тексту поменуо појам компрадорска интелигенција, заборављајући да тај појам није толико самоподразумевајући. Појам компрадорске интелигенције у овом тренутку је својствен земљама на периферији или полупериферији светског капиталистичког система, и он представља апологете глобалног капитала и његових структура („Империје“)  у тим земљама. Улога компрадорске елите у периоду транзиције је да убеди домаће становништво како је најбољи пут до модернизације предаја свих ресурса (економских, политичких, и културних) у руке странаца.Као награду за пропагирање неолибералног концепта глобалног тржишта, компрадорска елита добија „коруптивну ренту“- део профита створеног експлоатацијом домаће индустрије и осталих енергетских, саобраћајних или комуникационих ресурса од стране носиоца транснационалног капитала.

Поред индустријског вида подспешивања експлоатације, компрадорска елита има сличну улогу у медијима, на универзитету, у невладиним организацијама и институцијама културе. Основна улога компрадорске елите у културалним сферама је да обезбеди културну хегемонију „Империје“. Коју Антнони Грамши објашњава као наметање система вредности, образаца понашања и пожељне листе политичких и културних питања. Грамши такође истиче да економски привилегован положај се много ефективније брани контролом  у сфери културе и медија, јер економска промена је могућа само преко политичке промене, а политичке промене нема без претхонде победе у кулутрном рату.

Победом у културном рату, њихова жеља у виду потпуне разградње националног идентитета и поновног склапања новог идентитета, биће остварена. Није ли тај компрадорски процес  већ одавно захватио „другу Србију“? Они у својим прозападним промишљањима, која имају за циљ да обезбеде културну хегемоније „Империје“, морају да прихвате диктат силе, јер како је навео један од њихових истакнутих идеолошких сабораца Марко Видојковић: „ И ја ћу да кажем да да, био је, и то пре свега зато што су Срби изгубили рат. И Међународни трибунал може да пресуди шта год хоће, разумеш? И ако је Међународни трибунал рекао био је геноцид, био је геноцид, ето врло просто.“[7] Прихватањем диктата силе, за коју ће његови идеолошки саборци добити коруптивну ренту је врло једноставан процес који додуше одваја од Јасперсовог појма метафизичке кривице али отвара врата Неолибералних рајских вртова.

У жељи за потпуном разградњом националног идентитета, дешава се својеврсан вид гађења према својим незападним (нажалост) сународницима, дисквалификујући  их за било какво политичко мишљење јер сматрају да је тај читав незападни сентимент заправо одлика грађана који су преспавали „Пад Берлинског зида“ и не разумеју политичке процесе. Врло занимљиво становиште апологета који прихватају безрезервну исправност Међунароног кривичног суда за Југославију за разлику од мање интелектуалног Карла Јасперса у односу на доста исправнији Нирнбершки процес.

Фото: „Србија мора да умре!“ – аустроугарска пропаганда, 1914 (https://stanjestvari.com/2014/02/27/небојша-малић-исконски-раскол/)

У својим елитистичким компрадорским уобразиљама, које сматрају као врхунац научог мишљења, а који подразумева да је једино српски народ са геноцидним културним тенденцијама под палицом „Балканског касапин“  крив за сва злодела и разарање бивше земље, и зато мора да прихвати Хашку реалност, која је потребна као будали шамар, што би рекла Мирјана Карановић је врло упитан, неки би рекли и смешан. Оптужујући своје незападне сународнике да су преспавали „Пад Берлинског зида“, не знам који су процес посумрачења они доживели па су у етикетирању читавог народа избегли мултифакторску анализу разарања Југославије?

Промене у међународним односима и рушење поретка успостављеног после два светска рата, чији је Југославија била неодвојиви део, насталим по окончању Хладног рата, уједињењем Немачке и разарањем Совјетског Савеза, су компрадорској интелигенцији потпуно непознате, иако они читав народ окривљуји за неразумевање тог епохалног догађаја.

Разарање Југославије се не може разумети без анализе више фактора које су утицале на њено разарање. По многима најважнији фактор, уместо српске геноцидне културе је промена у међународним односима. Југословенска држава била је, творевина кројена по Версајском систему и Париској мировној конференцији. Силама Антанте је било у интересу да се формирањем Југославије пораженим Централним силама наметне сопствена воља. Југославија, на истоку и југоистоку Европе, је била потребна да заустави продор совјетског комунизма са једне стране, као и да спречи Немачку и њене савезнице да поново доспеју у статус хегемона. Када се то ипак десило после Другог светског рата, Версајски систем је додатно ојачан поделом Немачке на две државе.

Версајски систем је пропао после окончања Хладног рата и уједињењем две Немачке, које су бивше силе Антанте, САД, Британија и Француска здушно подржале, нарочито због великог пројекта изградње Европске уније, којим су руководили Хелмут Кол и Ханс Дитрих Геншер. Немачка се од тог тренутка, слично Минхенској конференцији из 1938. године, упустила у мењање граница из 1919. године и рушење темеља Версајског поретка. Уједињена Немачка, у процесу разарања Југославије, наоружавањем сецесиониста и дипломатским притисцима на европске савезнике да признају независност Хрватске и Словеније је први пут показала своју моћ коју није демонстрирала још од Другог светског рата.

Истаћи врло битан утицај политике великих држава према Југославији а нарочито Србима не значи одбацити све остале факторе нити оспоравати негативан утицај локалних управљачких елита. Међутим, морално, етички и логички потпуно неоправдан наратив о колективној одговорноси Срба и њихових вођа и данас, чини основу тумачења југословенских ратова у земљама НАТО-а и ЕУ, са чим Карл Јасперс вероватно не би могао да се сложи. Међутим Јасперсов манир шире анализе без обзира на мнноге детерминишуће факторе, поред наравно многих српских интелектуалаца прихватили су Ноам Чомски, Петер Хандке и Харолд Пинтер, који су разумели да  парола „Геноцид у Сребреници“ и „опсада Сарајева“ може да се доведе у везу са управљачким елитама НАТО земаља који уз помоћ медијске подршке у истицању гесла „никада више Сребреница“, спроводе походе на Авганистан, Ирак, Либију и Сирију. За то схватање им је доста помогао и сам Тони Блер, који је у време агресије НАТО-а, на СР Југославију 1999, објавио да је заврешена ера Вестфалског мира (1648) у којој се ратовало за моћ, утицај и равнотежу снага и да је започело доба „ратова за вредости“. НАТО је требало да ратује за универзална људска права становника целе планете.

Фото: https://sputniknews.com/cartoons/201707131055521138-nato-forest-brothers-russia-reaction/

Док је у потрази „ратова за вредности“ које немају никакве везе са потрагом за моћи и нафтом, НАТО разарао муслиманске земље користећи наративе о „сребреничком геноциду“ Срба над Бошњацима и српским злочинима над косовским Албанцима да би показао да Запад није непријатељ муслиманског света, појавили су се храбри интелектуалци који су претпоставили да се НАТО, САД и ЕУ служе измишљеним геноцидима да сакрију или оспоравају стварне геноциде, да би оправдале своје војнополитичке интересе.

Да је Нирбнвершки процес имао овакве походе као што има суд које су земље НАТО-а оформиле, претпостављам да би Јасперс много пре 1962. године објавио своју ревизију схватања појма о истинском искуству кривице. Које је суштинско, јер ако човек испуњен искуством истинске кривице, осећа својеврсну врсту нелагоде због оних који му намећу осећај кривице, док њих та кривице уопште и не дотиче, онда није одустао од света. Он није одустао, иако га је истинска кривица учинила спремним за оно што долази: спремним за сазнање о томе да „неизвесност и могућност нове и веће несреће остаје”[8].


[1] Karl Jaspers, Pitanje krivice, 100.

[2] Karl Jaspers, Pitanje krivice, 103-104

[3] Karl Jaspers, Pitanje krivice, 22-23.

[4] Karl Jaspers, Filozofija 1989, 413.

[5] Karl Jaspers, Pitanje krivice, 86.

[6] Karl Jaspers, Pitanje krivice, 102.

[7] https://www.youtube.com/watch?v=yhv17noJtWc  9:36-9:52

[8] Karl Jaspers, Pitanje krivice, 97.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Uručena pomoć porodici Đorđević iz sela Sejanica

Porodica koju čine otac Miloš, majka Miljana, ćerka od pet godina, sinovi blizanci od tri godine je pre nekoliko dana postala bogatija...

Александар Петровић – Аца Селтик, ваш и наш рокументарац

Ако музику схватиш као рутину, онда то није рокенрол Обично пред наступ ја мрзим цео свет. Није то зато...

Pitam se

Znaš, pitam se ponekad, kuda ide ovaj svijet. I šta to...

Патријарх Варнава – политика литија

У разговору са људима често можете чути приче како је важно, посебно у време тешкоћа одржати слогу и разумевање међу људима. Ако...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?