Постојала је навика међу мојим пријатељима са факултета коју сам и ја врло радо прихватио. Огледала се у вишесатним разговорима испред зграде факултета, на степеницама или на клупи. Разговор у локалима нам није доносио исту радост. Током једног разговора, тачније у његовим завршним фазама, дотакли смо се теме која није завредила толику пажњу јавности али која је у нама пробудила потребу за дебатом. (Нагласио бих да не желим овим текстом да криткујем у празно цело друштво које је “посрнуло”, него желим да укажем на борбу коју мој народ води 30 година против невидљивог непријатеља). Пар дана пре разговора, у продавницама широм света почела је продаја нових патика америчког репера Трависа Скота. Пошто је Србија део света, поменуте патике су се у наредним данима нашле и на полицама у једној продавници у Београду. Скоро свако би оценио да је ово одлична вест јер имамо исту могућност да купимо најновији производ на тржишту као и Енглези или Американци. Ипак ове патике су показале колико је мало потребно да се у човеку пробуди нешто што није део нити душе нити разума.
Пошто је тржишна идеологија веома учинковита са својим алатима, као што је рекламирање, сви млади у Србији који имају приступ интернету били су обавештени да је нова патика стигла у Београд. Истог дана када је патика стигла, испред продавнице се скупила маса од преко 500 младих душа разних генерација. Свака та душа желела је да купи нову патику или бар да присуствује том догађају који ће бити преношен на друштвеним мрежама. Садржај догађаја је био богат али нико није очекивао да ће део догађаја бити и физички обрачун. Нисам располагао детаљима (не располажем ни данас јер мислим да није релевантно за суштински проблем) и тачним поводом за размену песница, ипак увидео сам нешто занимљиво. Ту занимљивост сам изложио током поменутог разговора испред факултета али на крају истог, јер су ме занимале првобитне реакције на сам догађај. Једни су оправдавали тучу, други тврдили да је то показатељ да смо дотакли дно, док су трећи сматрали да се превише значаја придаје овом догађају. Занимљивост коју сам приметио огледала се у сличности овог догађаја и било ког физичког обрачуна приликом дељења хлеба, или неких других производа, из камиона током санкција 1993. године.
Рат, санкције и безобразлук “елите” довели су 1993. године привреду Југославије пред слом и тиме онемогућили нормалан живот већине грађана. Слободан Антонић у својој књизи “Још није готово” у којој анализира власт Слободана Милошевића, наводи једно сведочење из 1993. године које преноси Драгослав Аврамовић: “Један од учитеља је био принуђен да вади хлеб из контејнера испред своје куће, да га пере и да га поново пече.” Такве кризне ситуације које нису деловале решиво, бар не у скорије време, доводиле су обичног човека у чудно стање током којег се “нешто” у њему буди. Будио се нагон за преживљавањем који је надјачавао и ум и душу. Било је неопходно доћи до хране за себе и за своје ближње. Недостатак вредносних норми и културе живљења се тада правдао са стањем у којем се друштво нашло и томе се нема шта приговорити.
Нешто мање од 30 година касније заједница на овим просторима је по начелима неолибералне идеологије напредовала. Више не постоји потреба да се бензин шверцује или да се чека у реду за хлеб. Све што је потребно човеку он има, чак и више од тога. Санкције су произвеле ситуацију у којој обичан човек тежи неопходним средствима, док сада капитализам и његово чедо конзумеризам производе нове неопходности. У филмовима, серијама, рекламама и на свим друштвеним мрежама човеку је представљено да не може без тих неопходности.
Младе душе су се тог дана испред продавнице сукобиле јер су покушавале да зграбе продукт који им је “неопходан”, од којег живот зависи. Млада особа је доведена у стање у којем јој није проблем да угрози своје или туђе здравље због новог производа. Представити сукоб око патика као напредак по мом мишљењу није могуће, јер управо сукоб око било ког продукта представља човека као дехуманизовану јединку. Медији дешавање испред продавнице тог дана нису ни испратили, стручњаци нису изнели своје мишљење и деловало је да ће заједница нормализовати овај тип сукоба.
Сви се сећамо туча испред скоро сваког маркета марке Лидл пре две године. Медији су другачије испратили те сукобе, заједно са стручњацима цело друштво је осудило такво понашање. Осим осуде ништа се значајније није догодило и ово нам говори да се наша заједница постепено навикавала на положај из 1993. године тј. на положај који производи неко други.
Ипак разумевање од стране великог броја људи у мом окружењу да је туча за патике ненормална појава, јесте показатељ “судара светова” и буди наду. Већина вредности које пропагира неолиберална идеологија у супротности су са вредностима које је просечан човек у Србији усвајао у својој кући и ван ње током детињства (у школи, у цркви, док се игра на улици). У народној епској песми “Пропаст царства српскога” стихови казују: “Земаљско је замалено царство, а небеско увек и довека”. Заједница која је уз такву традицију изградила своје вредности мора бити у сукобу са материјализмом и конзумеризмом. На нашу жалост чедо капитализма побеђује у овом невидљивом рату који се води сваки дан. Да ли нас све наведено означава као слабе или пак невидљивог непријатеља представља као превише јаког да би му се мала заједница са својим вредностима отргла из анестезирајућег загрљаја? Опет је у нашем човеку пробуђен нагон али овог пута не као последица казне, него као планирани узрок нечијег богаћења.
