Владиславу Петковићу Дису, у нади да ћемо се срести у вечности, у Небеском Јерусалиму
Певао си болно, ал’ радосно сејеш.
Кад притисне туга, исијава нада
Сигурно се, ноћни песниче сада
Са заклопљеним очима смејеш
Певао си болно, ал’ радосно сејеш.
Чујем, шапћеш Васиони целој:
Поново ево ја налазим себе.
А и она трчи, да загрли тебе,
Да загрли дете у хаљини белој.
Чујем, шапћеш Васиони целој:
Ноћас љубав долазила к мени.
Но, овога пута живља него икад
Све тмурно, вратити се неће никад,
Међу својима си душо, без иједене сени.
Ноћас љубав долазила к мени.
Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Да испевам теби, но ипак си слушао.
Слушао светло и у срце ушао,
Као да је песма била срећа моја сва,
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
И гледам , данас, као некад ниси,
Са патњом на лицу, што тело ти мори
Већ видим ти радост, у месечној зори
Јер другима љубав побудио ти си
И гледам, данас, као некад ниси.
И само каткад ал’ то ретко бива.
Заборавим на тебе, на пролећни сан,
На дечије срце, неки стари дан.
Заборави срце моје шта снива
И само каткад ал’ то ретко бива:
Не јављаш ми се, а имаш кад.
Нико тако, наш језик описао није.
К’о птице кад певају, па и милије,
Но, ти успео јеси тад
Не јављаш ми се, а имаш кад.
Негде, далеко, са звуцима меким
Ходиш у вечност, мој далеки друже,
Где плету се венци и рађају руже,
Као да те видим, са заносом неким
Негде, далеко, са звуцима меким.
Можда спаваш са очима изван сваког зла,
Иди, са два своја цвета, из четири рата,
Иди, међу својима, тамо ти је плата,
Иди, молим те, радује се вечност сва
Можда спаваш са очима изван сваког зла.
