У разговору са људима често можете чути приче како је важно, посебно у време тешкоћа одржати слогу и разумевање међу људима. Ако погледамо заставу Републике Србије и грб који се на њој налази можемо видети црвени штит на грудима двоглавог орла на коме се налазе сребрни крст и четири оцила који симболизују свима већ знану крилатицу – Само слога Србина спасава. Истина је да је слога често у нашој историји играла пресудну улогу, а у тренутцима када те слоге није било народ и држава су најчешће страдали. Како је могуће постићи слогу данас у време све израженијег индивидуализма који и наше друштво захвата под таласом ширање капиталистичког и потрошачког система вредности остаје отворено питање. Одговор на то питање нам се можда сво време налазио пред очима.
У тренутцима када је у суседној Црној Гори на дневни ред дошла идеја једног од модерних европских диктатора која је у својој сржи имала за циљ одузимање права на слободу вере највећој верској заједници која се на територији те државе налази управо црква је показала како се народ може сложити. Кроз католичност (не мешати са католичанством) водећи људи Српске православне цркве у Црној Гори су показали како се људи могу ујединити не само против већ и ЗА нешто! Реке људи које су се из дана у дан сливале улицама црногорских градова су послале јасну поруку да индивидуализам који нам се намеће не може насилно искључити осећај припадности заједници који ми сви заједно чинимо. Ова спремност народа да уз помоћ цркве одбрани себе од агресивног и нападачког утицаја са стране није нешто ново. Примери народног јединства се могу пронаћи и у прошлости, у догађајима који јавности нису толико познати, а ипак они сами по себи носе тежину и данас.
У току двадесетих и тридесетих година прошлог века краљ Александар Карађорђевић је покушао да реши хрватско питање на све могуће начине. Једно од решења је било и склапање уговора са римским папом. Тај Конкордат би према замисли краља био знак попуштања хрватским захтевима, чиме би они одустали од све јачих захтева за федерализацију Југославије. Сам краљ је једном приликом изјавио да му је намера да Конкордатом утврди принцип по коме би се католичка вероисповест ставила у једнак положај са православном вером, међутим СПЦ није делила тај став. Црква је сматрала да би се склапањем уговора римокатолици ставили у повлашћени положај, а Александар је због страха од Српске православне цркве приступио овом проблему тајно. Израђена су три нацрта Конкордата, први 1923. године, други 1925. године и трећи 1931. године. Ипак краљ није успео да заврши започето јер је 1934. године убијен у Марсеју, а оно што је он започео даље је наставило намесништво на челу са кнезом Павлом.
Након пада Јевтићеве владе 1935. године мандат за састав нове владе добија Милан Стојадиновић. У жељи да се Југославија приближи фашистичким државама и жељи да се односи са Италијом побољшају Стојадиновић преузима палицу у решавању питања Конкордата. Конкордат је потписан те 1935. године, али је било неопходно тај уговор и верификовати. Тада на сцену ступа патријарх Варнава који је у својој Божићној посланици (1937. године) снажно критиковао Конкордат позивајући народ да се уједини против зла које им доноси „црни поглавар, црне интернационале“. У својој посланици патријарх такође каже следеће: „Зато вас позивам, браћо и сестре, да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске. Светосавски народ увијек се умио сјединити у часовима опасности. Сад je час опасности. Ja вас позивам, као Ваш Патријарх, да заборавите партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку.“[1] Колико је овај позив упућен народу схваћен озбиљно говори спремност власти да на улице изведе жандарме, а власт је забранила штампање посланице. Неко би можда рекао да је ово позив упућен против католика и Хрвата, што није истина. Патријарх Варнава је јасно нанео у посланици да ово није окуп против браће друге вере и народности, већ позив против безумља и корупције.
Недуго након ових догађаја патријарх Варнава мистериозно пада у постељу, а међу народом почињу да се шире приче о томе како је патријар отрован што додатно доводи до ширања немира. Стојадиновић за 19. јул заказује седницу Народне скупштине, а истог дана је заказана и молитвена литија за оздрављење патријарха коју је Стојадиновић забранио. Након молитве у Саборној цркви огромна поворка народа је кренула Кнез Михајловом улицом где је дошло до сукоба са жандармима који су добили наређење да по сваку цену спрече пролазак литије поред Народне скупштине. У том сукобу народа и свештенства са једне и жандарма са друге стране, епископ шабачки Симеон је био тешко повређен и завршио је у болници, a o жестини сукоба се писало и у извештају краљевској канцеларији. Конкордат је изгласан у Народној скупштини 23. јула, а у ноћи између 24. и 25. јула у својој 57. години се упокојио патријарх Варнава Росић. Због страха од даљег заоштравања односа и даљих сукоба Стојадиновић је повео политику помирења, што је довело до скидања питања Конкордата са дневног реда Сената 19. октобра 1938. године. Због одуговлачења ратификовања Ватикан је још 16. децембра 1937. године изразио наздовољство, а папа Пије XI је рекао „Доћи ће дан, а волео бих да то не морам казати. али сам дубоко уверен, доћи ће дан када неће бити мален број душа које ће зажалити што нису широкогрудо, великодушно и активно примиле тако велико добро као што је оно које је заступник Исуса Христа нудио њиховој земљи, и то не само ради црквеног и верског мира нације, но и ради њеног социјалног и политичког мира.“ Знајући шта је све снашло Србе пар година касније ове изречене речи се могу схватити као претња Ватикана који је сарађујући са фашистичким окупаторима испунио обећано. Што се смрти самог патријарха Варнаве тиче, до данашњег дана није у потпуности разјашњено како и због чега је преминуо.
Од тих литија је прошло много времена, али дух јединства и спремност људи да прате оне који су чистих намера постоји и данас што смо и видели недавно у Црној Гори. Оно што је још битније, овакви догађаји су одлична порука свакој власти да постоје црвене линије које никада не смеју бити пређене. Ако се неко одлучи на то јасно је шта је народ у стању да уради ако га прави људи поведу напред, а само један погрешан потпис је довољан да реке људи изађу на улице.
[1] http://www.rasen.rs/2018/01/poslanica-patrijarha-varnave-o-srpskoj-novoj-1937-godini/#.YPcmQegzaUk
