Ако музику схватиш као рутину, онда то није рокенрол
Обично пред наступ ја мрзим цео свет. Није то зато што сам мизантроп или не знам шта, већ мислим да човек мора неко време да проведе сам са собом пре него што ће се суочити са хиљаду, или пет, или десет хилјада људи. То је просто, ствар концентрације.
Заштитно лице Православних Келта, ексцентрик, поета, гитариста, певач, радио водитељ, фудбалски фанатик, муж и отац, познат као Аца Селтик разговара о значају празника Св. Патрика, својим великим љубавима према радију, стрипу, фудбалу, карактеристичним стварима за живот у рок бенду и ван њега.
Постоје приче које ја волим да делим са себи блиским људима, а прича како сам урадио свој први прави интервју са неким кога посматрам као квалитетног уметника и човека свакако би могла да вреди и пажње некога од оних који ме сад упознају најпре кроз новинарско перо. Александар Петровић је вероватно једна од чешћих комбинација имена и презимена која се јавља у нашем народу (И у оном суседном народу који се више не назива нашим, „Аца Трица“). Ипак, када изговорите Аца Селтик, нема сумње да ће сваки онај који има елементарних додира са домаћом рок музиком знати о коме се ради. Редови који следе, макар за мене, овековечили су први разговор једне звезде и једног фана који је напрасно постао, како то одједном звучи крупно – новинар.
Ја никада нисам био неко ко ужива у изостајању са предавања и вежби. Ако се већ наканим да устанем и дођем до факултета, онда ћу обично и остати све док часови трају. До недавно нисам ни гледао на телефон када добијем позив док радим нешто бвитно, али правила која сам себи задаш, по некој пословичности, сам ћеш и прекршити. Сви који треба да знају, знаће да сам и кад сам на факултету, па ако сам им стварно потребан, позваће поново.
Ипак због Селтикових редовних обавеза на Радио Београду, једина прилика да се нађем са њим био је бег са предавања, те сам као сваки узорни студент утекао уз прописно извињење. У Радио Београд стижем брзо колико то ГСП дозвољава и истог момента јављам свом саговорнику да сам код њега у згради. Селтиксе појавио одевен сличко ономе како би изгледао и на концерту, изгледао довољно келтски да се ни неки Ирац који би се задесио тог момента у старој згради Радио Београда не би постидео. Нисам склон идолопоклонству, али ово је било врло ефектно, јер замислите да ваши суперхероји из детињства на посао долазе одевени као и на постеру. Приметио је, ваљда најмлађег у холу и саопштио портиру: „Омладинац иде са мном.“ Селтик има статус запосленог у овој згради и сходно томе, познавао је сваког поред кога смо прошли, притом се трудећи да мене представи појединима. Хвала Богу, та се имена забораве исте секунде када пружите руку и кажете своје. Време које сам добио поклопило се са емисијом „РОКУМЕНТАРАЦ“ коју сваког петка на првом каналу Радио Београда води мој саговорник, што је сам сусрет учинило још упечатљивијим, ја сам био неми гост или слепи путник кроз емисију. Уз мање популарне хитове Бруса Спрингстина и Вајтснејк повео се разговор о неколицини тема.
Знаш, када почне март, па све до седамнаестог ја телефон искључујем док не прође празник и концерт. Део моје породичне традиције је да највише од празника волим Божић и Васкрс, нарочито Божић и наравно волим славу. Свети Патрик је мени у том рангу. Мислим да сваки човек има тај неки дан у години, ако изузмемо рођендан, који за њега има посебан значај. Свети Патрик јесте рођендански датум што се тиче Келта, прве свирке ’93, а после је све то прерасло у оно што Свети Патрик данас јесте, а јесте наднационални празник. Од тих почетака до данас изменило се много ствари. Пре свега, Ортодокс Келтси су од инструменталне групе која се бави ирском националном музиком и користи рокенрол као средство којим обогаћује тон, прерасли у бенд који је превасходно рок , а користи елементе традиционалне ирске музике. Сем тога, од једног акустичног састава дошли до једне комплетне рок поставе. Трећа ствар је то што смо од мешовитог састава стигли до потпуно мушког бенда, откад Ана (Ђокић, бивша виолинисткиња) више не свира са нама, а оно најважније јесте да се ми од тада у главама нисмо уопште променили. Барем се мени чини да је тако. Да јесмо, бојим се да бисмо морали да постанемо део мејнстрима, део естаблишмента, свакодневице или чега год. Остали смо ту где јесмо и напредујемо на онај начин на који ми желимо, но чињеница је да се визуелно, али и звучно, много тога променило. Моја девиза поводом тога је јасна, ако стагнираш, то је исто као да идеш уназад. Један ауторски бенд мора увек да иде напред.
Готово сваки састав има различите шеме и механизме за стварање нових песама, а Келтима стваралаштво почивапре свега на сложности и јединству у самим идејама
Ја генерално текстове пишем невезано за музику, Влада (Владан Јовковић, гитариста) има своје идеје, баш као и Груја (Дејан Грујић, басиста). То све некако на крају уклапамо на пробама и то је одувек тако било, још када је и Ана била ту. Управо је она говорила како ја никад нисам писао текстове, него поезију, што и јесте на неки начин тачно. Ја никад нисам написао песму у којој имаш готов рефрен. Ја то не умем да урадим тако, па код нас рефрени настају накнадно. Тако је рецимо било са рефреном песме green roses, који је заправо био део неке строфе. Дешавало се неретко да спонтано у исто време настану текст и мелодија који су компатибилни, што није ништа чудно, јер када си са неким скоро тридесет година у бенду онда почињеш да осећаш и размишљаш на сличан начин, па је оваква појава некако и логична.
Трема Аци баш никада није била блиска, али пред сам наступ рокерима је ипак потребан мир
Ја никада нисам имао трему у смислу страха од јавног наступа, али нормално је да сам увек узбуђен пред сваки наступ. Без те врсте емоције и осећаја то није то. Ако музику схватиш као рутину, онда то заправо није рокенрол. Све док си узбуђен пред наступ, знаш да је то оно што треба да буде. Никада трему нисам имао у правом смислу те речи, ни за шта у животу, а ако и јесам, онда вероватно нисам обраћао превише пажње на њу. Не знам за остале у бенду, али ја обично пред наступ мрзим цео свет. Није то зато што сам мизантроп или не знам шта, већ мислим да човек мора неко време да проведе сам са собом пре него што ће се суочити са хиљаду или пет хиљада људи. То је просто, ствар концентрације. Најчешће све такве врло оштро избацујем напоље и кажем да никог нећу да видим наредних пола сата или сат.
За Ацу Селтика не постоји време када не ради ништа, досаду не познаје, а сваки слободан моменат троши на милион и један хоби
Само глупим људима је досадно, а само човек који не размишља не ради ништа, јер и кад мислиш, бавиш се умним радом. Мојих хобија је много. Стрипови, сличице, плоче… Често читам Марти Мистерију и ту је наравно Загор који је и део мог детињства. Сем тога, Загор је Ирац, дакле све је под контролом. Што се тиче самих стрип јунака увек сам највише готивио те такозване карикатуралне историјске ликове, дакле Астерикс, Тaлични Том, Алан Форд и Изногуд. Код Мaрти Мистерије увек ми је више пажњу привлачила радња него сам цртеж, јер у том стрипу сазнајеш неке ствари које су се дешавале на маргинама историје.
Отац двоје деце на коју је поносан. О наслеђивању талента за музику још није сасвим сигуран да може да се говори
Јована иде у музичку школу и свира флауту.Инструмент је бирала сама и све то иде својим нормалним токовима али јој је карате на првом месту. Стефан је ипак друга прича. То је један својеглав тип, компјутераш, Ај – Ти геније, који наравно има кеца из математике. Изузетан је скејтер, а од музике воли неке изузетно маргиналне правце, мени помало неспојиве и непојмљиве, мада не могу рећи ни да је мој отац разумео моје интересовање за хеви метал.
Проблем ружне свакодневице и стања у музици је изгледа лако решив за вођу Ортодоксних Келта, проговорио је ипак и о (не)писаним правилима радијске службе
Моја девиза је: „Игнорисање је из раја изашло.“ Заиста се трудим да игноришем ствари и да не упаднем у замку да мрзим или да одбацујем нешто што ми се у старту не допадне, међутим оно са чим не могу да се помирим је простаклук. Није то више ствар музичког укуса или израза, тај општи простаклук је наш главни проблем, а рефлектује се у свим сферама. Ако си простак у животу, онда си простак и у музици. Због тога и игноришем, јер не видим разлог да слушам или гледам нешто што ме иритира. Мислим да је то добар приступ и због клинаца. Што им више браниш нешто или критикујеш, они ће то више желети да открију, као забрањено воће. Ако игноришеш, онда и они капрају да ту има дубљи разлог и наравно мораш стално да причаш са њима и да им објашњаваш зашто нешто ваља, а нешто не ваља. Ја и као музички уредник не могу да браним људима да нешто слушају. Емисија која се зове рокументарац наравно плива у рокенролу, али и ту постоје жанрови које ја не волим аи имају неких својих добрих страна. Постоје четири категорије код нас: Волим, а јесте за радио; Волим, а није за радио; Не волим, а јесте за радио; Не волим, а није за радио. Дакле, само ова четврта је егзактна и недопустиво је да се на радију пушта нешто што не ваља.
Однос рокенрола и политике је такође врло интересантан, наравно јасно је ко је ту горе прошао
Рокенрол је увек био расадник мислећих људи. То нису они који падају у несвест на свадбама и слично. Када је ДОС рушио Милошевића, рокенрол је код нас искоришћен у оном тренутку у којем је требало да буде искоришћен, али оно што мени смета је начин и то што је након тога рок поново гурнут на маргину намерно. Овакве ствари показују колико су ти људи имали уопште добре намере. Искористили су те паметне и мислеће људе да остваре неки политички, друштвени или неки много прљавији циљ и онда те исте људе најбруталније сасекли. И дан данас тврдим да је кључни, надам се не и последњи ексер у сандук рокенрола закуцала она коалициона Влада Демократске Странке из 2008. Једноставно, не може Тадић као председник државе са америчким амбасадором да иде под шатру да му пева Сека Алексић и да са Палмом саставља коалициону Владу. Чини ми се да од тада креће прави суноврат. Тужно је то што су нам приредили. Како сад да ме натераш да идем на било који протест ако знам да ћеш да ме експлоатишеш. Јако бих волео да никада више рокенрол не буде политички злоупотребљен.
Video killed a radio star
Маркетинг је победио квалитет оног момента када је музика престала да буде ствар која се слуша и почела да буде ствар за гледање. Ја и дан данас не волим да гледам спотове, не волим ни да снимам спотове и генерално да се бавим тим визуелним стварима, осим ако се ради о снимку концерта. Крај почиње оног тренутка када су клинци престали да слушају радио и пуштају грамофонске плоче, оног момента када им је прво понуђено да виде оно што ће после да чују. Постало је битније да тај неко изгледа, него да уме да пева. У том контексту маркетинг је одрадио свој посао, видео садржај је преузео примат и ту је крај приче. Када се говори о рокенролу и његовом маркетингу, поставља се питање шта је ту уопште рокенрол. Мени је рецимо Тома Здравковић већи рокенрол него ово што данас ради Металика. Постало је нормално да се звезде више не рађају и не стварају, него се праве, индустријски. Данашње звезде су буквално продукти и за мене не представљају звезде. Управо зато је први канал Радио Београда то што јесте. Овде ћеш чути музику коју ти деведесет посто других радио оператера неће понудити, јер људе мрзи да се позабаве публиком. Сада радио станице имају снимљене плејлисте које се врте у круг и тачно можеш да предвидиш која ће песма ићи четвртком у два поподне. У време када сам ја кретао у средњу школу, мени је радио био извор свих музичких информација. Знао сам подсвесно да ћу се бавити музиком и на тај начин сам се и заљубио у радио, па сам и уписао електротехничку школу да бих се бавио звуком, односно музиком.
Када је фудбалско навијачко опредељење у питању, довољно је само се подсетити да причамо о човеку кога зову Аца Селтик
Ја само номинално ОФК-овац, романтичар, по татиној линији волим Тимок, кум ми је Радовац, тако да се стварно створи врло шарена слика, међутим ако се ради искључиво о једном клубу, ту нема дилеме. Селтик је број један. Пратим фудбал, редовно, али је почело страшно да ме замара и буде ми досадно овакво стање у спорту. Лига Шампиона је убила фудбал у Европи. Створено је такмичење за богате и турнир где ће шампион једне државе да игра са четвртопласираним из Шпаније, што је сулудо. Ја желим да видим рецимо Металист из Харкова како се у четвртфиналу бори са Динамом из Букурешта за пролаз у полуфинале. Тога више нема, а УЕФА је та која је фудбал успешно уништила. Никога ко воли фудбал најлепшу спорстку игру није брига да гледа богате тимове како се отимају око трофеја.
