Мојим Крајишницима, носиоцима терета историје, расутим по земљи и под земљом.
Премлад бејах, али сам памтио,
Колону са Петровачке цесте,
Плакао к’o киша, бескрајно патио,
Што ми дом и детињство узесте.
Мајка Србија је наша нада,
Тако нас некад учише стари,
Дођосмо јој у загрљај, и тада
Спознасмо кад се туга с бесом упари.
Завлада неверица од Павловића моста,
Избеглицама скупо продају храну,
Као да видеше нежељеног госта,
Уместо да лече, притискају рану.
Свевишњи, чујеш ли вапаје наше,
Или је овај народ проклет,
Залуд дављеничка рука маше,
Наређење гласи: доле, на Космет.
Српски народ нема мира,
У овом трагичном веку,
Доле само што не експлодира,
Опет увиђамо крваву реку.
Од Чарнојевића памтимо ове тегобе,
Са циљем српског уништења,
Молимо Господа да сеобе,
Заобиђу будућа поколења.